Које сатисфакције у животу може да има неко ко никад није имао секс, ко се не свиђа женама, ко није фаца у друштву? Прво што ми пада на памет су нерад, алкохолисање, саможивост и играње игрица, али то се све осуђује. Није да то нису пријатне ствари јер је то лакше него трудити се и мучити у животу, али зашто се онда то уопште осуђује ако је неко већ усамљен, зар тај нема права бар на самог себе и на свој унутрашњи свет? Како изаргументовати другима да је такав начин живота твоје неупитно право ако си већ усамљен и без остварене страсти и са ким? Зашто тај не сме да буде саможив према другима ако су други саможиви према њему?
То можда и нису неке користи јер могу да буду штетне (нпр. алкохол), али можда је боље и тако него никако. Које су предности које неки такав може да има а које не могу да имају они који имају љубав и страст? Јако је то битна ствар, занима ме пуно, јер пола патњи код свих људи због усамљености би се тако решило кад би знали коју корист имају од тога, у фазону усамљен си али бар уживаш у нечему у чему не могу други који нису усамљени па и није тако лоше.
То можда и нису неке користи јер могу да буду штетне (нпр. алкохол), али можда је боље и тако него никако. Које су предности које неки такав може да има а које не могу да имају они који имају љубав и страст? Јако је то битна ствар, занима ме пуно, јер пола патњи код свих људи због усамљености би се тако решило кад би знали коју корист имају од тога, у фазону усамљен си али бар уживаш у нечему у чему не могу други који нису усамљени па и није тако лоше.