Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Bumbar:
Uzmite svoj krst i me sledite" znači da budeš spreman da umreš da bi sledio Isusa. To se naziva „umiranje sebi". To je poziv na apsolutnu predaju. Nakon što je Isus zapovedio da nosimo svoj krst, rekao je: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko radi mene izgubi svoj život, taj će ga spasti. Šta vredi čoveku da zadobije i sav svet, a samoga sebe izgubi ili sebi naudi? " (Luka 9: 24-25; Matej 16:26; Marko 8: 35-36)
Kliknite za proširenje...
cela poenta Isusa je reforma morala...da bude zasnovan na ljubavi prema svima jednakoj kao prema sebi..umesto na višoj vrednosti za "dobre" i nižoj za "loše" što je gordost na delu....nema prave dobrote ako nije iz ljubavi...samo forma...nije Isus mrzeo fariseje zato što su radili nešto loše nego zato što su dobro radili sledeći formalni moral bez ljubavi...danas su skoro svi hrišćani moderni fariseji...nema tu skoro nimalo prave ljubavi...u stvari većina i ne zna šta je ljubav
 
Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete.
Jednostavno shvatiš da si niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojima si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa.

To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede“.

To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu. Što kaže Končalovski, na poljskom wc-u kod njegove majke gosti su pisali: „Ovde se završava kulinarska umetnost gospođe Končalovski“.

Ne pada ti više na pamet da se nerviraš što nisi dobio neku nagradu, izgledaš samom sebi bedan kada se setiš da si se nervirao što nisi zastupljen u nekoj antologiji, što te nisu negde pozvali, a ja nikud ni ne idem uglavnom.

Momo Kapor o poseti Hilandaru ♱
 
Mitropolit Fotije – Sabor Presvete

Ti nas Presveta
Bogorodice
po Božiću sabra,
da proslavimo tebe,
majku Rođenoga,

Koga svet
ne beše dostojan
al’ Ga pećina primi,
da se sa Njim
i sa tobom
saberemo
i budemo živi

Ti Presveta
oko Gospoda sabra
sve svetove i
angelske sile,
pastire skromne
i do danas,
svaku bogoljubivu
dušu,
da se poklonimo
tvome majčinstvu i
Životu
Koji nam se
tobom dade i
verom život naš
postade

Danas je veliki
i preveliki dan,
jer danas, Presveta,
tobom bi
ljudska priroda
uzvišena do
nebeskih visina,
odakle ti i
rodi Sina,
Emanuil s nama,
i tako sabra sve,
Bogom spasene,
da novu pesmu
života poju
o slavi Božijoj,
o miru, o Tebi
Presveta majko
i nama
u tvom povoju

Božić je praznik
koji još traje,
jer Saborom
tvojim Presveta,
nikad ne prestaje,
samo se novi
dodaju ljudi
i tako sabor
veći biva,
jer ti si živa
i Sin tvoj
i tome evo večni
slavopoj

Izvor: Eparhija zvorničko-tuzlanska
 
Život i molitva su potpuno neodvojivi. Život bez molitve je život kojem nedostaje njegova najvažnija dimenzija. To je život „površni“, bez dubine, život u dve dimenzije prostora i vremena. To je život koji se zadovoljava vidljivim, koji se zadovoljava našim bližnjim, ali bližnjim kao pojavom u fizičkom smislu, bližnjim u kojem ne otkrivamo neizmernost i večnost njegove sudbine.

Značaj molitve je u tome da se samim životom otkrije i utvrdi činjenica da sve ima dimenziju večnosti i da sve ima meru beskonačnosti. Svet u kojem živimo nije bezbožni svet. Mi ga sami činimo profanim, ali je on u svojoj suštini izašao iz ruku Božijih, njega Bog voli. NJegova cena u Božijim očima je život i smrt Njegovog Jedinorodnog Sina i molitva svedoči da mi to znamo, da znamo da su svaki čovek i svaka stvar oko nas uzvišeni u očima Božijim: da ih On voli i da nam oni time postaju dragoceni. Ne moliti se znači ostavljati Boga izvan granica svega što postoji, i ne samo Njega, nego i sve ono što znači za svet koji je stvorio, za ovaj svet u kojem živimo.

Mitropolit Antonije Blum
Iz knjige Naučimo se molitvi
 
Praštanje
Đorđe, ugledni domaćin,e od svog duhovnika u manastiru tražio je savet kako da reši spor sa susedom. Najpre se to radilo o malim štetama na imanju, a posle sve većim, tako da je Đorđe bio prinuđen da ga tuži sudu. Pre no što je sudu predao tužbu, on je duhovniku ispričao koliko mu je sused učinio zla. Duhovnik ga je saslušao i predložio da se zajedno pomole Bogu. Moleći se duhovnik je izgovarao: „… hleb naš nasušni daj nam danas i ne oprosti nam dugove naše, kao što i mi ne opraštamo dužnicima svojim…”. Đorđe se trže na ove reči duhovnika, ali mu ovaj objasni: „Ja se drukčije ne mogu moliti, nego kao što si ti odlučio, jer ti nemaš nameru da oprostiš svome susedu.” Đorđe se postideo i pocepao tužbu. Ubrzo sused se razboleo i umro, a Đorđe se oslobodio nevolje, a da se nije ogrešio prema svom komšiji.
 
Smirenje

Otac Rafailo nikad nije propuštao mogućnost da se smirava pred svakim čovekom, pa čak i pred prvim na kojeg naiđe. To se uvek odvijalo s lakoćom, nekako samo po sebi, i zaista nikad nije delovalo kao nešto što je namerno urađeno. Posvuda je pohlepno, ako se to tako može reći, tražio povod za smiravanje. To se događalo zato što je otac Rafailo svojom osetljivom dušom odgonetnuo zapanjujuću tajnu: zbog smirenja čak i običan grešni čovek biva bliže Bogu, i to odmah, bez odlaganja. Tako se otac Rafailo trudio da i u sitnicama pronađe bilo kakav povod da se smirava.
 
473811557_2017766062044438_5396561415138796386_n.jpg
 
Redak dar – Starac Tadej

Toliko godina do sada sam proveo sa kaluđerima i sveštenicima, a sreo samo jednog na kom se primećivala besplatna blagodat, govorio je otac Tadej.
Starac Tadej Vitovnički ispričao je jednom šta je to besplatna blagodat i kako čovek nju može pridobiti.
Mislio sam da svi monasi, sveštenici i episkopi imaju besplatnu blagodat.
Kad ono, čoveče, toliko godina do sada sam proveo sa kaluđerima i sveštenicima, a sreo sam samo jednog kaluđera na kojem se primećivala besplatna blagodat.

Samo jednog kaluđera!
Kod mirskih ljudi koji žive sa porodicama sreo sam mnogo više pojedinaca na kojima počiva besplatna blagodat.
Dolazio je ovde kod mene jedan Bosanac iz Banjaluke koji živi u svetu i upražnjava Isusovu molitvu. On ima jednog svog školskog druga koji je porodičan čovek, ima decu, zaposlen je.Taj njegov prijatelj nije bio baš posebno pobožan, ali je bio dobričina, dobra duša.

Jednog dana oni tako pričaju i ovaj predloži: ‘Što se ti ne bi bavio Isusovom molitvom?’
Prijatelj ga začuđeno pogleda i odgovori: ‘Bih, ali ne znam kako.’
– ‘Ja ću te naučiti…’
I ovaj ga pouči i dade mu brojanicu.
Za kratko vreme taj je njegov drug zadobio besplatnu blagodat i preobrazio svoju ličnost i porodicu. A ovaj toliko vremena upražnjava Isusovu molitvu, pa ništa…

Posle nekog vremena taj čovek dođe ovde kod mene i priča mi:
– ‘Ne znam oče, neka me radost obasjala i neopisiv mir. Stalno čujem u srcu: GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOŽJI, POMILUJ ME GREŠNOGA. Znam kakav sam bio, šta sam sve mislio, sada više ništa od toga nema u mojoj glavi. Imao sam grešne misli prema ženskom svetu, znao se naljutiti i za najmanju sitnicu, a sada, ne znam i ne mogu da se naljutim. Ne mogu ni da pomislim ono što nije dobro; i kada hoću – ne mogu. Ne znam šta se to desilo sa mnom. Samo se radujem, u čitavom mome biću vlada neka neopisiva radost i mir.’

– ‘Dobio si besplatnu blagodat…’- kažem mu – ‘…i imaćeš je sve dotle dok misao svoju ne vežeš za neku ovosvetsku brigu. A ako to učiniš, najpre više nećeš čuti molitvu u srcu, a posle ćeš postepeno izgubiti mir i radost duše. Tada će opet da te muče teške misli ovoga sveta kojim vladaju demonske sile. Ako hoćeš da sačuvaš tu besplatnu blagodat, treba da se stalno moliš Bogu da bi molitvom odbio teške i turobne misli od svoga uma i tako sačuvao taj mir i radost koje sada osećaš’.
 
Odlazak u Crkvu i molitva Bogu važniji od svakog drugog posla

Pričao mi je deda kako je shvatio da je odlazak u Crkvu i molitva Bogu važniji od svakog drugog posla. Kaže on: Jedne nedelje sam bio u dilemi da li da odem u Crkvu na Službu ili da obavim tri važna posla koji su me čekali. Konj mi prethodne noći nije došao sa paše tako da nisam ni znao gde je. Sa druge strane Tornika ostalo mi je brašno u vodenici i trebalo je ići po njega, jer smo ostali u kući bez brašna. NJiva koju sam zasadio vapila je za vodom koju je trebalo dovesti crevom iz obližnjeg potoka. Na kraju sam odlučio da odem u Crkvu da se pomolim Bogu pa ću sve to rešavati kad se vratim. Setio sam se očevih reči: Dok Bog daje voda ne može odneti. Dok sam se vraćao sa Službe videh da je njiva dobro natopljena vodom i da je konj vezan u štali. Ulazeći u kuću videh ženu kako mesi novo brašno za hleb i začudih se ko ga je doneo. Žena mi pojasni da je komšija zalivao svoju njivu i zaboravio da pomeri crevo tako da se voda niz brazdu slivala i na našu njivu koja je bila ispod njegove. Drugi komšija je išao u vodenicu po svoje brašno i greškom natovario naše pa nam je doneo i vratio se za svoje. Konj je sam došao kući i žena ga je zbog neposlušnosti kaznila i vezala u štali.

Izašao sam ispred kuće podigao ruke ka Nebu i zahvalio Bogu: Gospode ja sam prema Tebi ispunio samo jednu malu obavezu, a Ti si mene zamenio u tri moje velike obaveze. Setio sam se reči i sveštenika koji je u Crkvi rekao: Onoga dana kada iz svake kuće u našem selu bude na Službi bar po jedno čeljade, svako zlo će mimoići naše selo. Posle onoga što sam lično doživeo, siguran sam da je tako. (nepoznat autor)
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Zašto je Bog postao čovek, braćo i sestre, kazuje nam Sveti Sava.

Bog je postao čovek da bi čoveka ispunio Božanskim silama, i, kako to uče Sveti Oci[2], da bi čovek postao Bog. Gospod s Neba sišao je na zemlju da bi čoveka sa zemlje digo na Nebo. To nije priča, to nije bajka, evo najvećeg svedoka u rodu Srpskom o tome – Svetoga Save. Jer Sveti Sava nama pokazuje pravi put ljudskoga života u ovome svetu. Na koji način? Na taj što je sam pošao za Gospodom Hristom. Ostavio sve, ostavio carski dom, ostavio roditelje, braću, položaj, sjaj, i pobegao u Svetu Goru da se tamo postom i molitvom očišćuje od svakoga greha, postom i molitvom. I on je zaista od sebe načinio divno anđelsko biće, sveto biće, koje eto sedam stotina godina vlada Srpskim rodom i srpskim dušama i srpskom savešću.

Da, on je pronašao nama put od greha ka bezgrešnosti, put od smrti ka besmrtnosti, put od đavola ka Bogu. I kazao nam šta je istinska prosveta, ko je istinski prosvetitelj u ovome svetu. Samo Svetitelj je istinski Prosvetitelj, to je evanđelska istina koju su posvedočili bezbrojni i bezbrojni prosvetitelji roda ljudskog, počevši od Svetih Apostola pa do naših dana. I dok su ljudi smatrali Svetitelje za jedine Prosvetitelje, dotle je bilo lako čoveku u ovome svetu, lako je bilo spasiti dušu svoju od greha, spasiti dušu svoju od svega smrtnoga, spasiti dušu svoju od svega đavoljega.

A ta blaga vest da samo Svetitelj može biti Prosvetitelj, ta evanđelska blaga vest odbačena je. Od koga? Pre sto pedeset godina odbačena od Evrope. Evropa izmislila prosvetu bez Boga, prosvetu bez Gospoda Hrista, i evo sto pedeset godina ta evropska prosveta pustoši ne samo Evropu, ne samo Evropljane, nego pustoši duše svih ljudskih bića na svih pet kontinenata. A Srpski narod? Srpski narod koliko do juče smatrao je i držao se evanđelske istine da samo Svetitelj može biti Prosvetitelj. Zato je Svetog Savu proglasio za najvećeg svog Prosvetitelja, jer je on najveći Svetitelj njegov. U čemu je ta prosveta, braćo? U tome da čovek nađe pravi put u ovome svetu ka onome svetu. Da ovim životom na zemlji stekne život na nebu. Da evanđelskom verom, ljubavlju, postom i molitvom pobedi svaki greh u sebi, svaku strast, da očisti svoje biće, svoju dušu od svakoga greha, a to znači od svake smrti, od svakog đavola.

I Sveti Sava prvo je to učinio sa sobom: očistio dušu svoju od svakoga greha, od svake strasti, od svakog demona, ispunio sebe Božanskim silama, Božanskom svetlošću, ili bolje reći ispunio sebe Gospodom Hristom, Večnom Ljubavlju i Večnim Evanđeljem Hristovim.
A plodovi prosvete bez Boga i protiv Boga, kakvi su? Mi ih vidimo, svedoci smo. Prvi svetski rat, Drugi svetski rat – to su plodovi evropske prosvete, to je evropska kultura koja čoveka pretvara u zvera ili u strašnog srebroljubca, a srebroljublje je gore nego zverstvo. Sva evropska kultura šta nam daje, čemu nas vodi, čemu nas uči? Što više para, što više zadovoljstava – to je evropska kultura; što više uživanja! I eto, pušta i dopušta da ljudi žive po svojoj volji, i zaradili su Prvi i Drugi svetski rat. A misle da ćemo izbeći Treći svetski rat, i Četvrti, i Peti, i Šesti. Nema spasenja od toga bez pokajanja! A evropski čovek neće da sazna pokajanje, neće da sazna greh. Pogledajte naše bezbožnike. Ne zna za greh, ne zna za Boga, ne zna za đavola. Čemu idemo, kome idemo? Srljamo svi u večnu smrt, u večni ponor.

Ali mi Svetim Savom znamo i od njega znamo da se možemo spasti svakoga greha, svake strasti i očistiti duše svoje. Kako? Molitvom i postom, molitvom i postom najpre. To su sveblažena usta Gospoda Hrista izgovorila kada je ljudima objavio Svoju Blagu vest: da svaka nečistota duše, pa bila to i demonska, očišćuje se jedino molitvom i postom, jedino molitvom i postom[3]. A pošto smo mi, odnosno pošto je Evropa odbacila molitvu i post, eto mi smo se otisnuli u bespuća. Iz pakla idemo u pakao, iz pakla u pakao. Iz jedne nevolje idemo u drugu, iz jednog rata idemo u drugi rat. Svet se mobiliše radi čega? Ne da očisti sebe, ne da stekne Život Večni ovim životom, nego da se nauživa u ovom svetu.

Čuli ste današnje Sveto Evanđelje, koje se odnosi na Svetoga Savu. Gospod objavljuje da „istiniti pastir polaže dušu svoju za ovce“[4]. A vukovi? Vukovi otimaju najveće vrednosti našeg bića, dušu našu uništavaju. Kakvi su to vukovi, koji su to? – Greh, smrt i đavo. To su ta tri zla vuka koji upropašćuju svako ljudsko biće koje se ne drži Gospoda Isusa Hrista, ne drži se NJegovog Svetog Evanđelja, ne drži se molitve i posta. A od tog, eto, jedno, drugog, trećeg vuka, oslobađa samo Gospod Hristos. Daje sile da budemo jači od svega onoga što nas odvaja od Boga, što nas odvaja od Gospoda Hrista.

Mi smo svedoci slepe prosvete evropske, slepe prosvete naše srpske, jer hoće da čovek bez Boga u ovome svetu bude napredan i prosvećen. Kako? Ratujući protiv Gospoda Hrista, ratujući protiv Boga? Čime se mi služimo, čemu to vodi? Nesreći za nesrećom. Sve to vodi na strašne sablazni, vodi u strašna iskušenja i u strašne poraze. I nas neprekidno rastržu vukovi greha, vukovi strasti, vukovi smrti. A Gospod došao u ovaj svet da nam da besmrtnost i Život Večni. A tome životu, toj besmrtnosti neprekidno, evo sedamsto godina, uči Srpski narod Sveti Sava, i daje molitvene pomoći da ko želi u njegovom rodu može sebe spasti od svakoga užasa, od svakog greha, od svakoga pakla, od svakoga đavola.

Ova mala deca, mali Srpčići, radi čega su, zašto ih je Bog dao? Da li vi, roditelji, učite njih Evanđelju Hristovom? Ne bih rekao. Jer se vi u hramovima Božijim javljate da čujete Evanđelje vrlo retko, u godini nekoliko puta, može biti. A svaki dan se živi, a svaki dan se greši. Ova deca imaju pravo da vas pitaju, pitaju: Oče, majko, zašto smo mi u ovome svetu, zašto smo se mi rodili, kuda mi to idemo, šta nam vi dajete, čemu nas vi učite? Naučite nas molitvi, naučite nas postu. Ali vi, vi sami ne molite se, ne postite, kako ćete nas izvesti na pravi put? No, braćo moja, roditelji će odgovarati pred Bogom za dečicu koja ginu od nesretne prosvete, od prosvete bez Boga. Vi ćete odgovarati Bogu što ste rodili tu dečicu, a što ih niste uputili na put koji vodi u Život Večni. A Gospod je došao zato da nam da sva sredstva, i dao nam ih je.

Crkva je Hristova u ovom svetu zato da nas nauči Večnome Životu, da nas nauči Večnoj Pravdi, Večnoj LJubavi, Večnoj Istini, Večnome Dobru. A mi, a mi? A mi psovkom, nehatom, neradom, ogovaranjem, zavidenjem, svim gresima, svim strastima sebe odbacujemo od Boga, ali time i našu dečicu. Doći će dan kada će roditelji odgovarati za svoju decu. I zbog dece roditelji će biti osuđeni na večne muke. Zbog dece.

Zato mi slavimo Svetoga Savu da bi se naučili toj pravoj prosveti, toj istinskoj prosveti. A mi imamo sva sredstva za to, sva sredstva koja nam je Gospod dao, imamo sve vrline: veru, ljubav, nadu, post, milostivost, sve su to divna sredstva koja spasavaju nas od svakoga greha, od svake strasti i od svakog đavola. Neka bi Sveti Sava, po velikoj milosti svojoj,pogledao i na današnje naše Srbe koji galopiraju, trče putevima bezbožja, putevim bogoborstva, putevima gonjenja Crkve Hristove.

Setimo se da svakome od nas pretstoji izlazak iz ovoga sveta, trenutak kada će duša tvoja da se odvoji od tela i krene u onaj svet. Šta ćeš onda raditi sa njom? Seti se Spasiteljeve priče o bogatašu i Lazaru[5]. Živeo bogataš u ovome svetu gospodski, kako se veli u Svetom Evanđelju, živeo i uživao. A pred njegovim vratima ubogi prosjak Lazar u ranama se raspadao; bili su mu jedini prijatelji psi oko njega. Ali, dođe trenutak kada je on morao napustiti telo dušom svojom i krenuti iz ovoga sveta. Kad tamo, pred njime Večni Život! On nije verovao u to dok je bio na zemlji, nije uopšte mislio na to, niti se starao o tome. Živeo je gospodski, veseleći se. A tamo, odjedared se on obrete u paklu u strašnim mukama. Šta je to? Šta je to, o čemu on nije mislio dok je bio u ovome svetu! A Gospod je došao u ovaj svet i tom pričom nam je kazao šta biva sa svakim čovekom koji živi u ovome svetu. On mora krenuti u onaj svet, kao što je i bogataš krenuo, kao što je i Lazar krenuo. Bogataš iz pakla svog vidi Lazara u Raju i tek onda vidi da je promašio život zemaljski, da nije živeo uopšte kako treba na zemlji. I moli da mu se pošalje Lazar, koji se na zemlji raspadao u ranama, da prstom svojim okvasi njegov jezik koji plamenom gori.

Tako i mi, živeći u ovom svetu, nehatno živeći samo radi uživanja, radi bogaćenja, šta biva sa nama? Isto što i sa bogatašem: isto će biti i sa mojom dušom, i sa tvojom, ako smo takvi, ako je život za nas ovde uživanje i bogaćenje, i klanjanje pred kulturom koja je postala idol za bezbožnike savremene Evrope i naše. Jer priroda ljudska je takva da ne može bez Boga. Tako su ljudi počeli da proglašavaju za Boga – šta? Eto, proglasili su takozvanu kulturu, prosvetu bez Boga, to su proglasili za svoje idole, za svoja božanstva. Ali, oči će se naše otvoriti na sve to. Onda kad smrt kucne u tela naša i izvuče dušu našu iz tela našeg, onda će pred očima našim puknuti sav nebeski svet, ali biće dockan. Zato, ako smo pravi Srbi da se držimo prosvete Svetosavske, prosvete u kojoj je Bog sve i sva. Inače, šta nama predstoji? Šta Srbima predstoji bez Svetoga Save. – Raspad, uništenje.

Neka bi nas Sveti Sava sačuvao po velikoj milosti i ljubavi njegovoj, od toga uništenja. Neka ne gleda na naše strašne grehe, nego po milosti svojoj neka umoli Spasitelja da preporodi Srbe, da ih preobrazi, da ih povede putem istinske Prosvete, putem Večnoga Života. Da otvori oči svima nama, da otvori oči Srbima, i da nam kaže i pokaže da je ovaj život samo priprema za Večni Život u onome svetu. I ako nas bude Sveti Sava vodio, i mi dopustili da nas on vodi, mi ćemo lako spasti dušu svoju u ovome svetu. Ali, ne budemo li, mi ćemo odgovarati za sebe i za decu koju rađamo u ovome svetu i vodimo ih iz mraka u mrak kroz Evropu, kroz njenu kulturu, kroz njenu prosvetu koja ne zna za Boga.

Neka bi Sveti Sava prosvetio i osvetio sve srpske duše u ovome svetu, da se ne postidimo kada budemo iz zemaljske Srbije krenuli u Nebesku Srbiju. A tamo – tamo nas čekaju bezbrojni Srpski Svetitelji i Mučenici, koji ginuše i živote dadoše za Sveto Evanđelje, koji ovu zemlju zasejaše svetim zadužbinama. Da oni nas čekaju, a kakvi ćemo izaći mi pred njih?! Neka bi nas Sveti Sava očistio od greha i vodio nas putem koji kroz ovaj zemaljski život vodi u Život Večni. Amin.

Beseda 7. na Svetoga Savu
1974. godine u manastiru Ćelije
Prepodobni Justin (Popović) Ćelijski
 
1738155512266.jpeg


„Из Писма знамо да се најнижи у хијерархији, арханђел Михаило, није потчинио највишем у хијерархији – Луциферу, препознајући супротстављање Богу-Истини. А они који су послушали, од анђела, постали су демони.

Дакле, послушност јерархији није истина сама по себи, већ послушност по вољи Божијој, у духу Истине.”

Архиепископ Џорданвилски +Аверкије Таушев+
 
Otac Alkivijad Kaliva piše:

„Svaki dan može da bude dan milosti, a svaka godina – godina Gospodnja. Time mislim da svaki dan i godina mogu biti podesni, odlučujući momenat da se setimo Gospoda Isusa Hrista i svega što je On uradio i što radi za nas, da sa radošću osetimo kakva je sva bogatstva On pripremio za nas koji ga volimo. Liturgijski ciklus, koji teče preko četiri međusobno povezane ravni – dan, nedelja, mesec, godina – ugrađuje nas u Tajnu Hrista da bi preobrazili vreme u kome živimo i delamo u vreme našeg spasenja. Svaki dan postaje slika čitavog našeg postojanja. Način na koji organizujemo i koristimo svaki dan i prioriteti oko kojih je on orijentisan su znaci koji govore o kvalitetu svakog pojedinog života. Za hrišćane svaki dan može i mora biti zajedničko postojanje sa večnim, sa Gospodom Isusom Hristom.“
 
Sveti Makarije Veliki -O našem vaskrsenju

U tugama, u stradanjima, u trpljenju, u veri, sakrivena su obećanja, i slava, i posedovanje nebeskih dobara, kao što je plod sakriven u bačenom u zemlju pšeničnom zrnu, ili u drvetu koje, kada se kalemi, podnosi izvesnu povredu ili poniženje. I tada se pokazuje da odeća ima lepotu, i slavu i mnogostruki plod, kao što veli i Apostol: „Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo nebesko“ (DA 14, 22). I Gospod veli: „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje“ (Lk. 21, 19). I opet: „U svetu ćete imati nevolju“ (Jn. 16, 33). Jer je potreban trud, revnost, trezvenost, velika pažnja, vatrenost i istrajnost u molitvi Gospodu, da bismo se mogli izbaviti od želja za zemaljskim, da bismo mogli izbeći zamke i mreže slasti, oluje sveta, nalete zlih duhova, i tačno doznati sa kakvom su trezvenošću i živahnošću vere i ljubavi svetitelji još ovde sticali nebesku riznicu, tj. silu Duha u dušama svojim, koja je zalog Carstva. Jer, blaženi Apostol Pavle, izražavajući se 6 to] nebeskoj riznici, tj. o blagodati Duha, i opisujući prekomerne nevolje, i u isto vreme pokazujući šta svaki treba da ište i šta da stekne, veli: „Jer, znamo da, kada se zemaljska naša kuća tela razori, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima“ (II. Kor. 5, 1).
 
„Tibetanska knjiga mrtvih“

„Šta god bilo ovde, to je tamo; ono što je tamo, isto je ovde.“
„Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina.
Jer, kakva je njegova sudbina, takva je njegova volja; a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo;
a kakvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša.“
 
Makarije Egipatski bio je vizantijski monah, asketa i pisac, koji je, kao jedan od “otaca pustinje”, uticao na širenje monaškog ideala u Egiptu kao i na njegov dalji razvoj u okviru hrišćanstva. Bio je mlađi savremenik Antonija Velikog, a otac mu je bio sveštenik.
Roditelji su ga naterali da se oženi, međutim, supruga mu je ubrzo umrla, pa se odselio u Sketsku pustinju u kojoj je proveo punih 60 godina u borbi protiv samog sebe i svojih grehova. Kada su ga jednom prilikom upitali zbog čega je toliko mršav čak i kada jede, on im je odgovorio “od straha Božijega”.
Makarije je vremenom uspeo da u tolikoj meri očisti svoju dušu od grešnih misli da ga je Bog obdario darom čudotvorstva, pa je tako, predanje kaže, ovaj svetitelj mogao i da vaskrsava mrtve.

Njegovo smirenje izazivalo je divljenje kod ljudi i zavist među demonima, pa mu je tako jednom prilikom jedan demon rekao: “Ima samo jedno, u čemu te ja ne mogu nadvladati – to nije post, jer ja ne jedem nikad ništa; to nije ni bdenje, jer ja ne spavam nikad”.

– Nego šta je to? – upita ga Makarije.
– Tvoje smirenje – odgovori demon.

Makarije je imao učenika, Pafnutija, kome je govorio: “Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen”.
Makarije je živeo 97 godina. Devet dana pred smrt javili mu se iz onoga sveta Sveti Antonije i Sveti Pahomije i navestili mu da će kroz devet dana umreti, što se i dogodi. Još mu se pred samu smrt javio heruvim koji mu je otkrio u viziji blaženi svet nebeski, pohvalio trud i vrlinu njegovu i rekao mu, da je poslat da mu uzme dušu u Carstvo nebesko. Umro je 390. godine.
“Kao pustinjski žitelj i u telu Anđeo i čudotvorac, pokazao si se bogonosni oče naš Makarije. Postom, bdenjem i molitvama, nebeske darove si primio, isceljujući bolesti onih koji ti sa verom dolaze. Slava Onome koji ti je dao snagu, koji te je proslavio i koji kroz tebe daruje svima isceljenje.”
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top