Korisne duhovne pouke II

  • Začetnik teme Začetnik teme Jasna
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Gdk0e-mWUAERDqI.jpeg
 
DarkMoon:
To je duhovni post, fizicki post je nista bez duhovnog rada na sebi.
Kliknite za proširenje...
Да...

Зато се чувај од у утрашњег гнева према било коме, ретко ко гнев и од аскета зна правилно против ђавола употребити, а да не заглави у мржњу према људима који ђаволу несвесно служе...
 
Pravoslavlje nije tek tako neko apstraktno (teološki misaono) hrišćanstvo, pa čak ni neko prihvatanje Hristovog morala. Pravoslavlje je zajednica. Mora da se naglasi: sa vaskrslim Hristom, jer da Hristos nije vaskrsao duhovna zajednica bi među ljudima bila nemoguća, a vera u Boga bi bila apsolutna besmislena. Ne bi imala nikakvog smisla; ne bi nikakvog smisla imalo ni postojanje Boga. Zbog toga Pravoslavlje nije tek tako neki monoteizam, na primer kao neki monoteizmi, kako mi često čujemo da „svi verujemo u istog Boga“. Ne verujemo svi u istog Boga, mada smo svi deca istog Boga. Pravoslavlje je, dakle, zajednica sa vaskrslim Hristom, i na osnovu te zajednice sa vaskrslim Hristom, pripadnošću toj zajednici, čovek je bogolik i duhovno bogat. To je strašno veliko lično bogatstvo, veće nego što ga ima i jedan književnik kao, recimo, Tolstoj, koji ima stotinak likova u romanu Rat i mir.

Žarko Vidović (odlomak predavanja održanog 1993.)
 
Ne priznajući svoju slobodu, potiskujući svoju svest o slobodi (a to čine kad svoju krivicu svaljuju na drugog), Adam i Eva skrivaju svoju krivicu i odbijaju pokajanje. Zato, i tek na to ih je Bog izgnao iz Raja, tj. prekinuo zavet, zajednicu s njima. Raj je zajednica s Bogom. Ili tačnije, odbijanjem pokajanja, potiskivanjem svesti o svojoj slobodi i odgovornosti. Adam i Eva se i sami kriju od Boga, napuštaju svoju veru, kidaju zajednicu s Bogom (sami se kriju!) pre nego što ih je On otkrio, pre nego što će imati još jedan susret s Bogom. Dakle, zajednicu, koja je Raj (Nebesko carstvo) kidaju oni, od Boga se sakrivaju oni. I obratno, obnovi vere (i vraćanju u Carstvo nebesko, zajednici čoveka s Bogom i ljudima) prethodi pokajanje.

Zato Preteča Hristov, Sv. Jovan, poziva: „Pokajte se, jer se približava Carstvo nebesko“. Govoreći savremenim jezikom: ne krijte sebi da ste slobodni i odgovorni za sve što činite. I apostol Petar je bio raskinuo zajednicu sa Hristom, sa Bogom. Dakle, bio je na ivici da bude izgnan, kao Adam i Eva. Triput se odricao. Ali se i pokajao, što je bilo dovoljno da njegova zajednica sa Bogom bude obnovljena. Predstavljajući sebe kao Petrovog naslednika, papa se, međutim, nikad ne kaje: on je „nepogrešiv“! A Hristos je rekao Sv. Petru: „Ti si stena na kojoj ću sagraditi Crkvu“, misleći na Petrovo pokajanje, na svest o slobodi; na svesti o odgovornosti čovekovoj Hristos gradi Crkvu. To je bitno.

Žarko Vidović (odlomak predavanja održanog 1993.)
 
Sveti otac Isak Sirin kaže: „Neka usta tvoja budu slatka i neka jezik tvoj govori nežno, i tada će svi ljudi biti tvoji prijatelji”.

Dakle, on nas poziva da naše besede i reči, kojima se obraćamo jedni drugima, uvek budu ispunjene ljubavlju i utehom. Iskonski plod duhovnog života – uvek je ljubav. Monahe i sveštenike ne morate ni da pitate kako se mole ili kakav utisak na njih ostavlja bogosluženje. To je i tako očito po njihovim plodovima – plodovima ljubavi.

Vladika Atanasije Limasolski u jednoj svojoj besedi je rekao: „U čemu se projavljuje naša veza sa Bogom? Ona nije u formalnostima. To jest, ona nije u tome da se samo držimo forme i da mislimo kako smo na taj način u potpunom poretku. Forma treba da nas vodi do suštine. Imati milosrdno srce, biti smiren, snishodljiv, krotak, otvoren za bližnje – to je plod na drvetu vere. Nije li tako? A sve ostalo je lišće: postiti bez ulja, vršiti bdenja, ispovedati se, čitati, davati milostinju, držati praznike… Sve je to korisno, dobro i zaista neophodno, ali je sve to ipak samo lišće drveta. Kod tebe postoji drvo, na njemu je dobro lišće, i to je dobro, ali plod drveta je postati bogopodoban i savršen, kao što je savršen Otac Nebeski, postati milostiv kao što je milostiv Otac naš Nebeski. Evo ploda svih dela koja ti vršiš”.

I stvarno, istinski duhovnog čovek, to jest čoveka koji se iskreno i revnosno moli, koji ima ljubavi prema Bogu, karakteriše i ističe pre svega to na koji se način odnosi prema bližnjem.
 
Pomozi nam, Gospode, da se uspešno izlečimo od pogubnih grehova!

Pokajanje znači da dođete sebi, donesete odluku i postupite u skladu s njom. I evo mogu da vam dam odlomak iz učenja Svetog Tihona Zadonskog. On savetuje jednog mladog sveštenika da kaže ljudima da ljudi uglavnom idu u Carstvo Božije ne iz pobede u pobedu, nego iz pada u pad, ali onaj koji stiže u Carstvo Božije je onaj koji posle svakog pada, umesto da sedi na ivici puta i plače nad sobom, ustaje i ide dalje; i koliko god da padne, svaki put ustaje i hoda. To je ono što uvek moramo da pamtimo: da potpuno, trenutno pokajanje ne postoji. Da, naravno, neke duše, neki divovi duha, mogu odjednom da shvate svoju grešnost i odmah promene ceo tok svog života, ali mi to uglavnom ispravljamo postepeno, korak po korak. Setimo se šta kaže sveti Tihon Zadonski: ne plači nad sobom, ustani i hodaj, čak i u suzama, čak i u užasu, ali idi, ne zaustavljaj se.

Mitropolit suroški Antonije (Blum)
 
Molitva Fransoa Vijona

Dok se jos zemlja okreće,
dok je još jarko svetlo,
Gospode, daj ti svakome
ono čega nema:

Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj sretnom novac…
I ne zaboravi na mene.

Dok se još Zemlja okreće,
Gospode – tvoja je vlast!
Daj častohlepnom
da se nauživa vlasti,
daj predah darežljivom
do kraja dana,
Kainu daj pokajanje…
I ne zaboravi na mene.

Ja znam: ti sve možeš
i verujem u tvoju mudrost,
ko što veruje mrtav vojnik
da će živeti u raju,
kao što veruje svako uho
tvojim tihim rečima,
kao što verujemo i mi sami
bez obzira što činili!

Gospode, moj Bože,
zelenooki moj!
Dok se još zemlja okreće,
a čudno je to i njoj,
dok je još
vremena i vatre,
daj svakom po malo…
I ne zaboravi na mene.
 
Pošalje jednom avva Pamvo svog učenika u Aleksandriju da proda njegovo rukodelje. I budući da je proveo šesnaest dana u gradu, noću je spavao u priprati hrama Svetog Marka. Tako je video kako izgleda bogosluženje u crkvi u gradu, naučio je i nekoliko tropara i vratio se starcu.

Tada mu reče njegov starac:
“Vidim, čedo moje, da si uznemiren. Da nisi možda imao nekakvo iskušenje u gradu?”

A brat mu odgovori:
“Mi zaista jednolično provodimo vreme ovde u ovoj našoj pustinji: ni kanone, ni tropare ne pojemo. Jer, kada sam se obreo u Aleksandriji, video sam poredak u crkvama, kako poju i uhvatila me je velika tuga. Zašto i mi ne pojemo kanone i tropare?”

Starac mu reče:
“Teško nama, čedo moje, jer je došlo vreme kada će monasi da ostave obilnu hranu koju je propisao Sveti Duh i počeće da slušaju pojanje. Kakvo istinsko umilenje i suze mogu da proiziđu iz pojanja tropara? Kakvu skrušenost može da ima monah kada stoji u crkvi, ili u keliji i pušta glas kao vo? Kada stanemo pred Boga moramo da stanemo u velikoj skrušenosti, a ne u naduvenosti. Monasi sigurno nisu došli u ovu pustinju kako bi se pojavili pred Bogom prepuni gordosti, pojući tropare, mašući rukama tamo-amo i topćući nogama. Naprotiv, moramo sa velikim strahom i trepetom, suzama i uzdasima, poštovanjem, tihim i smirenim glasom koji izaziva umilenje da prouznosimo svoje molitve Bogu. I eto, kažem ti, čedo moje, doći će dani kada će hrišćani uništiti knjige svetog Jevanđelja, svetih apostola i divnih proroka, kada će prestati da pišu svete knjige i umesto toga pisaće tropare i jelinske besede, te će se um rasejavati na tropare i jelinske nauke. Zbog toga su naši oci govorili da kaligrafi koji se nađu u ovoj pustinji ne zapisuju žitija i pouke svetitelja na pergamentu, nego na papirusu, jer naraštaji koji dolaze nameravaju da unište žitija Svetih Otaca i da pišu ono što sami žele.”

Reče mu tada brat:
“Hoće li se zaista promeniti navike i predanja hrišćana i zar neće više biti sveštenika u crkvama da bi mogle da se dogode takve stvari?”

A starac odgovori:
“Tada će ohladneti ljubav mnogih i biće velika nevolja; desiće se upadi neznabožaca, čitavi narodi će se seliti, carevi će biti nesigurni, vladari nepostojani, sveštenici će postati razvratni, a monasi će živeti u nemaru i ravnodušnosti. Igumani neće mariti za svoje spasenje, ni za spasenje svoga stada; biće uvek spremni da budu prvi za trpezom; biće lenji za molitvu, ali uvek radi da ogovaraju, spremni da osuđuju; neće želeti niti da podražavaju žitija svetitelja, niti da slušaju pouke staraca, nego će ih uglavnom klevetati i govoriće: “Da smo živeli u njihovo vreme i mi bismo se podvizavali.” A episkopi će se kao sluge ponašati prema moćnicima: donosiće odluke prema darovima koje će dobijati i neće štititi i braniti siromašne kada im se sudi; žalostiće udovice i mučiće siročad. Uz to će u narodu zavladati bezverje, razvrat, mržnja, neprijateljstvo, zavist, slavoljublje, sklonost krađi, pijanstvo, izopačene zabave, preljuba, blud, ubijanja i razbojništva.”

Tada brat reče:
“I šta čovek može da čini u tako teškim vremenima?”

A starac odgovori:
“Čedo moje, u takvim danima spasava se onaj ko spasava sopstvenu dušu i on će se nazvati velikim u Carstvu Nebeskom.”

Avva Pamvo bio je podvižnik na gori Nitrijskoj u Egiptu
 
Jevanđelje po Luki (8, 40-56)

40. A kad se vrati Isus, srete ga narod, jer ga svi očekivahu. 41. I gle, dođe čovek po imenu Jair, i on beše starešina sinagoge, i pavši pred noge Isusove, moljaše ga da uđe u dom njegov. 42. Jer u njega beše jedinica kći oko dvanaest godina, a ona umiraše. A kad iđaše Isus, narod se tiskao oko njega. 43. I beše neka žena bolesna od tečenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare i nijedan je nije mogao izlečiti; 44. I pristupivši sastrag, dotače se skuta haljine njegove, i odmah stade tečenje krvi njene. 45. I reče Isus: „Ko je to što me se dotače?” A kada svi odricahu, reče Petar i koji bejahu s njim: „Nastavniče, narod te opkolio i gura te, a ti govoriš: „Ko je to što me se dotače?” 46. A Isus reče: „Neko me se dotače, jer ja osetih silu koja izađe iz mene.” 47. A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhteći, i pade pred njim, i kaza mu pred svim narodom zašto ga se dotače i kako odmah ozdravi. 48. A on joj reče: „Ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je; idi u miru.” 49. Dok on još govoraše dođe neko od starešine sinagoge i reče mu: „Umrla je kći tvoja, ne trudi Učitelja.” 50. A kada ču Isus, odgovori mu govoreći: „Ne boj se, samo veruj, i biće spasena.” 51. I došavši u kuću, ne dopusti nikome da uđe osim Petru i Jovanu i Jakovu, i devojčinom ocu i materi. 52. I svi plakahu i jaukahu za njom. A on reče: „Ne plačite, nije umrla nego spava.” 53. I podsmevahu mu se znajući da je umrla. 54. A on izgnavši sve, uze je za ruku i zovnu, govoreći: „Devojko, ustani.” 55. I povrati se duh njen, i ustade odmah; i on zapovedi da joj dadu da jede. 56. I zadiviše se veoma roditelji njeni. A on im zapovedi da nikome ne kazuju šta se dogodilo.

Sveti Teofan Zatvornik: Pavši pred Spasiteljeve noge, Jair je glasno pred svima molio Gospoda za isceljenje svoje kćeri. I bio je uslišen. Ništa ne rekavši, Gospod je ustao i pošao domu njegovom. Na putu ka Jairu bila je isceljena krvotočiva žena, svakako, ne bez njene molitve, premda i nije zvala rečima, niti padala pred noge Gospodnje. Ona je imala samo srdačnu molitvu vere. Gospod je, pak, i nju uslišio i iscelio. Tu se sve izvršilo neprimetno. Krvotočiva se srcem obratila Gospodu; Gospod je čuo vapaj njenog srca i uslišio molbu. I kod žene i kod Jaira molitva je po suštini jedna, premda se i može napraviti razlika u stepenu. Takve molitve, pune vere, nade i predanosti, nikada ne ostaju bez uslišenja. Ponekad se čuje: „Molim se, molim se, a molitva moja nikako da se usliši“. Potrudi se, međutim, da dođeš do mere molitve kojoj se ne otkazuje, i uvidećeš zbog čega nije bila uslišena. Ukoliko budeš u molitvenom položaju kao Jair, ili u prostom, običnom, kao i svi ostali, slično krvotočivoj, u tvom srcu će se javiti prava molitva, i nesumnjivo doći do Gospoda, privolevši ga na milost. Najvažnije je, dakle, doći do takve molitve. Trudi se i doći ćeš. Sva molitvena pravila imaju za cilj da molitvenike dovedu do takve mere molitve. Svi, koji razumno prohode taj molitveni put, dolaze do svoga cilja.

Misli za svaki dan u godini, Sv.Teofan Zatvornik
 
,,Ne rešavaju sve atomske bombe, nego mnogo više rešava milost Božja, blagodat koja drži i čuva ovaj svet, koju mi neprestano prizivamo, ona obnavlja našu pamet i naše misli, naša osećanja i uliva u srca naša ljubav, ne samo prema bližnjima i prema prijateljima, nego i prema neprijateljima. To je ono što hrišćani uvek treba da žele i da prema tome teže, da se useli Božja blagodat, Božja milost, Božja mudrost u srca svih nas, u srca svih ljudi, da ona opredeljuje i naše odluke i sve ono što u životu radimo. Post je izuzetna prilika da se popravimo, da krenemo ka oboženju, da odbacimo ono što ne valja i to je već veliko delo i veliki doprinos, ne samo za nas, nego za ceo svet. Kažemo mi hrišćani da post i molitva čine čuda, zaista čine čuda, ali ta čuda počinju od naših srca, od naših misli, dobra promena u našim mislima, u našim raspoloženjima, promena prema dobru, prema volji Božjoj da se usmerimo, to je već jedno malo čudo. A kada krenemo da činimo dobro, svaki od nas može da učini ne samo neka mala dobra, neka mala dela, nego može i da učini veoma, veoma mnogo za spasenje naše i naših bližnjih“, besedio je Visokopreosvećeni Mitropolit Joanikije.
 
Post, molitva i pokajanje nas vraćaju u naručje Božje, vraćaju nas samima sebi, vraćaju nas bližnjima svojim.
Ako znamo da se kajemo i da se popravljamo, onda je to pravi i istinski put i radosti i novog života i spasenja.

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije
 
1734111556305.png


''Неопштење цркве са јеретицима јесте лепота Цркве и израз Њене виталности, тј. знак тога да црква није умрла и да је духовно жива. Ако ли која црква не сачува заповест Божију о том неопштењу, то значи да је та црква духовно умрла.''

+Свети Јефрем Сирин+
 
"Postoji, prema tome, skrivena osma umjetnost, koja nije ni muzika,ni slikarstvo, ni poezija, niti išta od onog što se opaža čulima ili razumom.
Ova umjetnost se stvara u sebi i za sebe, jer niko osim onog ko je stvara ne može da je opazi: ona je zatvoreni, neprenosivi posjed stvaraoca.
Njen meremer je ljudska duša, a njeno dletlo su podvig i molitva, a njen rezultat su božanstve osećanja, tajanstvena sozercanja i neizreciva duhovna iskustva.
Mislim, dakle,, da podvižnika treba smatrati za najvećeg umetnika, za čoveka koji je potragu za lepim doveo do kraja."

Pavle Uljarević (Ogled o temelju etike)
 
Starac Tadej govorio je o tome šta je i kako se doseže stepen duhovnog postignuća.

Nema nikakvog spavanja do Strašnog Suda, kao što uče neki sektaši. Kako duh može spavati? On je neprestano budan i aktivan. Naše telo nije u stanju da prati duh u ovoj aktivnosti, otuda dolazi, san, za vreme koga se telo na izvestan način odvaja od duha i prepušta odmoru i oporavljanju.

Za to vreme duh je u svom svetu. On može tako doći u dodir sa umrlim duhovima ili duhovnim svetovima uopšte. Retko se desi da se čovek ujutru nečega seti. Ima, naravno, i običnih snova koje proizvodi tkanje duše. Ono čime se duša u budnom stanju najviše bavi, to se i noću, kao na filmu, odvija.

Teško je Bogu da nam se javi kada je čovek kao razbijeno ogledalo u kome se i duhovne poruke različito i uvek fragmentarno prelamaju. Svaki primi onoliko koliko može i onako kavo mu je razbijeno ogledalo sa kojima već dolazi na svet. Hristos je došao na Zemlju da bi naše ogledalo opet postalo celo i tako celovito primalo Boga. Naravno, da mnogi ne mogu da pojme Boga, niti da Ga potpuno u sebe prime. Naše telo ovakvo kakvo je sada, nije u stanju da izdrži Svetlost. To je mogući razlog zašto su se Svetitelji koji su se celog života borili sa iskušenjima i izborili, dobivši prosvetljenje, dosta brzo posle toga prosvetljavanja, selili u drugi svet.

Velika je njihova radost tamo, jer saosećaju i u ljubavi kliču sa ostalim sličnim dušama koje slave Boga, a pri svemu tome zadržavaju svoju ličnost, nikako ne na sebičan način, kako je još uvek održavaju na Zemlji čak i duhovni ljudi. Um, volja i srce postali su u prosvetljenih ljudi – jedno: oni su, inače, najčešće razdvojeni u čoveku, otud i brojne nevolje čovekove u životu.

Kod velikih duhovnika nije to više samo spoljašnja svetlost koja im se Blagodaću povremeno ukazuje, već ona mnogo dublja i trajnija, unutarnja svetlost, koja se od srca penje i ispunjava celog čoveka. Ova svetlost je Ljubav i samo Ljubavlju je čovek najbliži Bogu Koji je sušta Ljubav. Čovekovo usavršavanje i približavanje Bogu večito je, jer je Bog ne samo nesaznajan i nepojmljiv, nego i nedokučiv. U ljubavi, međutim, mi smo najbliži i najsigurnije sa Bogom. Dodir sa Duhom je munjevit, naš pojam vremena nema nikakvog značaja u duhovnim hijerarhijama. A ove hirjerarhije postoje: u Jevanđelju je rečeno: „Mnogo je stanova u kući Oca Moga“.

Prema stepenu duhovnog postignuća ovde, dobijamo posle smrti odgovarajući stan i srodne duše sa kojima tamo dalje živimo. Nije svejedno šta je ko želeo i za šta se borio na Zemlji. Duhovan čovek borio se za duhovno, za izlaz u nebo, telesan čovek borio se za zemaljsko. Izgleda u prvi mah da je mala razlika između nekoga ko je verovao u ideju pravde ovde na zemlji, za nju se borio, za ovu ideju položi čak život, i nekoga ko je verovao u nebesku Ideju i nebesku Pravdu koja se nikad ne ostvaruje ovde na zemlji. Razlika je, ipak, velika, pa zato i pored pirividne vere, poštenja i žrtve nekoga ko traži pravdu na zemlji, on i posle smrti produžava da želi pogrešno, i naći će se u pogrešnom društvu. Srodne duše se traži i ovde i tamo. Kada nađete neku srodnu duhovnu dušu ovde, ostanite sa njome, jer je velika radost družiti se sa istomišljenicima.

Većina u manastiru zadržava svoje navike, egoističke ciljeve i želje. Otud su mnogi Svetitelji odlazili iz manastira i povlačili se i u usamljenost isposnica… Da li je to bilo pogrešno? Ovo su hteli da saznaju i sami duhovnici i dobili su iz duhovnog sveta odgovor da su oba puta ispravna – kada je duh Ljubavi prisutan.

Hristove reči: „Mnogo je stanova u kući Oca Moga“ znače da postoje bića u univerzumu različitot stupnja duhovne zrelosti. Ne treba misliti da neka od ovih bića nisu u stanju da se materijalizuju i da nam se kao takva pojavljuju i uče nas duhovnim istinama. Naravno da postoje i demonska bića na različitom stupnju zla. Čovek kao slobodno biće bira i odlučuje. Ono što on misli i kako misli, izaziva treperenje u vasioni, on privlači ili odbija nevidljiva bića načinom i jačinom svojih misli. Kosmos je ogromna centrala misli. Moramo biti ispunjeni dobrim mislima da ne bismo dali mesto rđavim. Demonska bića, posle Hrista, ne mogu da nanose zla Nebu, ostala im je samo zemlja i čovek. Na čoveka ona deluju ne samo direktno, već i indirektno, nekad preko umrlog koji se pokazao spremnim da posluži kao neka vrsta kanala demonskog delovanja na nekog živog čoveka. Takvih primera sam imao u monaškoj praksi.

Starac Tadej Vitovnički, MIR I RADOST U DUHU SVETOM, (odlomak, str. 270-271)
 
Ova poučna priča govori o tome kako je jedan monah, da bi pomogao sirotinji, prodao sve svoje imanje, sve što je imao, jer tako nalaže Sveto Jevanđelje.
Kiše su lile bez prestanka, približavala se vlažna južna zima. Putevi su se pretvorili u teško prohodne močvare.

Monah Serapion, jedva pomerajući noge kroz lepljivo blato, išao je od svoje pustinje do Aleksandrije. Na putu je naišao na prosjaka koji je drhtao od hladnoće. Uzalud je čitavog dana molio milostinju: ogorčeni, iscrpljeni putnici su prolazili, ne obraćajući pažnju na njega.

Serapion se zaustavi pred prosjakom, skide svoju mantiju, omota je oko siromaha i nastavi svojim putem.
Ljudi koje su sreli pitali su monaha gde je ostavio svoju odeću…
„Razdeli je ova sveta knjiga“, odgovori monah, pokazujući na Jevanđelje, od kojeg se nikada nije rastajao; to je bila njegova jedina imovina.

Za svetitelja se spremao novi ispit. Na samom ulazu u Aleksandriju video je kako jednog siromaha vode u zatvor zbog duga.
Starac bez oklevanja prodade Jevanđelje i otkupi nesrećnog dužnika.
Kada se starac vratio u svoju keliju, učenik ga upita: „Gde je, oče, tvoja mantija?“
„Poslao sam je tamo gde bih umesto nje mogao da nabavim bolju.”
„A gde je Sveto Jevanđelje?“
„Sine moj, ono mi je neprestano ponavljalo: `Prodaj svoje imanje i podaj ga sirotinji`, a ti znaš da je samo ono činilo svu moju imovinu, pa sam ga prodao i dao sirotinji.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top