Lada
Legenda
- Poruka
- 52.228
KoreŠpodencija
Borislav Pekić
Gorčin Stojanović
Reč reditelja
Kaže Pekić: „Nikad nisam mario za scenu za koju se govorilo da živi zato što je sa nje dopirao zadah zagorele masti, ili se na njoj s užasavajućom monotonijom ređali izrežirani klišei koji su čoveku jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika u gledalište uduvava ledenu promaju ventilatora da nam dočara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih naturalističkih, verističkih, dokumentarističkih, realističnih režija nisu uzbudile, naravno da jesu, ali se to isto može reći i za svaki odgovarajući prizor iz života. Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji način da čovek gleda rđave drame jeste – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.“
Ne sme se, dakle, imati manji zahtev od ovog, pri prilaženju, ma koliko opreznom, a ipak posve zanesenom, Pekićevu delu. Ono se, uostalom, sâmo otvara, ukoliko je čovek dovoljno spreman na izazov igre. Jer, o igri je reč. Pekićeva igra s teatrom, baš kao i sva njegova literatura koja je uvek – igra, jest igra duha, igra stvaranja svetova koji, možda ili uistinu, ne postoje ili nisu postojali, ali su, svejedno stvarni. Uostalom, odavno je znano da je stvarnost pozornice stvarnija od stvarnosti. I uvek manje dosadna.
Možda zato u teatru najviše volim teatar?
Borislav Mihajlović Mihiz
Reč pisca
PROLEGOMENA
„CINCARIMA ILI KOREŠPODENCIJI“
Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih.
Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.
„Uz soglasije auktora“ i njegovu prijateljsku podršku preduzeo sam da ovaj deo romana, pisan isključivo u obliku prepiske, dramatizujem u obliku korespondentske, epistularne komedije. Namera mi je i želja da čuvam u dramskom obliku prirodu ovog štiva: ne dakle da se prepiska pretvori u scenu, nego upravo obrnuto, da se scena pretvori u prepisku. Novina ovog oblika je u isti mah i privlačan izazov, ali i avantura puna prepreka i teškoća.
Ova dramatizacija sačinjena je tako da posluži kao osnov i da se ispita mogućnost prepiske kao čiste teatarske forme. U njoj ličnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude osnovni element dramske komunikacije. U prepisci i jak efekat biva smiren i ohlađen, spontanost i iskrenost ispovesti prolazi kroz trezvenu čistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija su bitni psihološki činioci.
Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju iskazom. Jednom rečju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje čitavog niza posebnih načina teatarskog izražavanja.
Postoje, razume se, mnogi načini da se ovako, korespondensko kazivanje uznemiri, učini živim, brzim i atraktivnim. Mnoga od tih sredstava su korišćena, a valjaće iznaći nova i drugačija. Namerno nisam u ovu dramatizaciju unosio intervencije i didaskalije te vrste, uveren da u ovom eksperimentalnom poslu valja ostaviti punu slobodu reditelju i ansamblu da ispitaju sve mogućnosti i iznađu najbolja rešenja.
(Borislav Mihajlović- Mihiz)
Borislav Pekić
Gorčin Stojanović
Reč reditelja
Kaže Pekić: „Nikad nisam mario za scenu za koju se govorilo da živi zato što je sa nje dopirao zadah zagorele masti, ili se na njoj s užasavajućom monotonijom ređali izrežirani klišei koji su čoveku jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika u gledalište uduvava ledenu promaju ventilatora da nam dočara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih naturalističkih, verističkih, dokumentarističkih, realističnih režija nisu uzbudile, naravno da jesu, ali se to isto može reći i za svaki odgovarajući prizor iz života. Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji način da čovek gleda rđave drame jeste – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.“
Ne sme se, dakle, imati manji zahtev od ovog, pri prilaženju, ma koliko opreznom, a ipak posve zanesenom, Pekićevu delu. Ono se, uostalom, sâmo otvara, ukoliko je čovek dovoljno spreman na izazov igre. Jer, o igri je reč. Pekićeva igra s teatrom, baš kao i sva njegova literatura koja je uvek – igra, jest igra duha, igra stvaranja svetova koji, možda ili uistinu, ne postoje ili nisu postojali, ali su, svejedno stvarni. Uostalom, odavno je znano da je stvarnost pozornice stvarnija od stvarnosti. I uvek manje dosadna.
Možda zato u teatru najviše volim teatar?
Borislav Mihajlović Mihiz
Reč pisca
PROLEGOMENA
„CINCARIMA ILI KOREŠPODENCIJI“
Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih.
Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.
„Uz soglasije auktora“ i njegovu prijateljsku podršku preduzeo sam da ovaj deo romana, pisan isključivo u obliku prepiske, dramatizujem u obliku korespondentske, epistularne komedije. Namera mi je i želja da čuvam u dramskom obliku prirodu ovog štiva: ne dakle da se prepiska pretvori u scenu, nego upravo obrnuto, da se scena pretvori u prepisku. Novina ovog oblika je u isti mah i privlačan izazov, ali i avantura puna prepreka i teškoća.
Ova dramatizacija sačinjena je tako da posluži kao osnov i da se ispita mogućnost prepiske kao čiste teatarske forme. U njoj ličnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude osnovni element dramske komunikacije. U prepisci i jak efekat biva smiren i ohlađen, spontanost i iskrenost ispovesti prolazi kroz trezvenu čistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija su bitni psihološki činioci.
Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju iskazom. Jednom rečju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje čitavog niza posebnih načina teatarskog izražavanja.
Postoje, razume se, mnogi načini da se ovako, korespondensko kazivanje uznemiri, učini živim, brzim i atraktivnim. Mnoga od tih sredstava su korišćena, a valjaće iznaći nova i drugačija. Namerno nisam u ovu dramatizaciju unosio intervencije i didaskalije te vrste, uveren da u ovom eksperimentalnom poslu valja ostaviti punu slobodu reditelju i ansamblu da ispitaju sve mogućnosti i iznađu najbolja rešenja.
(Borislav Mihajlović- Mihiz)
Poslednja izmena:
