Konstantin Kavafi

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
130.803
Konstantin P. Kavafi, koji se sada smatra jednim od najvećih pjesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vrijeme života, postao je šire priznat tek poslije smrti. Rođen je 1863. god. u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dvije godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa dijelom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gdje Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Rijetko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine.

1neb49a


Kavafijeva majka je umrla 1899. godine i 1907. se preselio iz porodične kuće sa bratom Polom u stan u ulici Lepsius. Kasnije je živio sam. U svom zapuštenom stanu, Kavafi je dočekivao goste i učestvovao u aleksandrijskom književnom životu. I zaista, u seriji romanu Lawrence Durrella “Aleksandrijski kvartet”, on predstavlja glavnog pjesnika u gradu.vKavafi, zaradivši dosta para na berzi, penzionisao se 1922. godine iz Ministarstva za navodnjavanje, gdje je radio od 1889.

Kavafijeva poezija se može podijeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pjesama su erotske i obrnuto. Kavafijeva poezija se u jednom dijelu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspješno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se osjeća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pjesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Opus od 154 kratke pjesme za koje je Kavafi želio da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dvije godine nakon njegove smrti; ovaj centralni dio njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pjesama koje je dijelio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pjesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pjesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada.

v


Umro je od raka grla 1933. godine.
 
Pjesnik koji je volio grad, kafanu i muškarce

Konstantin Kavafi jedan je od najvećih svjetskih pjesnika modernog doba. U njegovom opsegom malom djelu nema slabe pjesme. Niko ljepše od Kavafija nije pjevao o svom gradu, o bilo kojem gradu…

Biblijska Knjiga Psalama kaže da je Bog čovjeku dao sedamdeset godina života (The days of our years are threescore years and ten; tako veli kanonska verzija kralja Jamesa). Možda i najčuveniji stih cjelokupne svjetske poezije aludira na ovo mjesto. Kad Dante na početku Božanstvene komedije kaže Nell mezzo del camin di nostra vita (što će reći: Na pola našeg životnog puta), on cilja na svojih trideset pet godina i njihov odnos spram pretpostavljenih sedamdeset. Malo je ipak ljudi koji žive tačno (tačno!) sedamdeset godina. Jedan od njih bio je Konstantin Kavafi. Rodio se dvadeset i devetog aprila 1863., a umro je dvadeset i devetog aprila 1933. godine. Živio je sedamdeset godina, a – ako parafraziramo naslov njegove znamenite pjesme – Bog ga je napustio tačno na njegov sedamdeseti rođendan.

Konstantin Kavafi je 1924. godine napisao kratku autobiografsku bilješku za književni časopis Nea Tekhni:

“Iz Carigrada sam porijeklom, ali sam rođen u Aleksandriji – u jednoj zgradi u ulici Serif; napustio sam je jako mali, i dobar dio svog djetinjstva proveo sam u Engleskoj. Kasnije, kao odrastao čovjek, posjetio sam opet ovu zemlju, ali se nisam dugo zadržao. Živio sam i u Francuskoj. Kao mladić proveo sam dvije godine u Carigradu. Već je mnogo godina kako nisam bio u Grčkoj. Moje posljednje zaposlenje bilo je mjesto službenika u jednom vladinom birou u sklopu Egipatskog ministarstva javnih radova. Znam engleski, francuski, i malo italijanski.”
Kliknite za proširenje...
Konstantin Kavafi nije bio osobito plodan autor: napisao je tek nešto više od dvije stotine pjesama, a za života nije objavio ni jednu jedinu knjigu. Svakodnevicu pjesnika Kavafija opisat će pjesnik Brodski (u eseju Pjesma klatna) na sljedeći način: pričao je po kafanama, igrao karte, kladio se na konje, posjećivao homoseksualne bordele i ponekad išao u crkvu, a sam će Kavafi u jednoj pjesmi reći: Po tavernama i bordelima se vučem.

Da, treba i to reći, Kavafi je bio homoseksualac i njegovo je bavljenje tom temom bilo avangardno i za današnje poimanje. Brodski je i o ovom pitanju napisao neke nezaboravne redove. Homoseksualna psihologija, kaže Brodski, kao psihologija bilo koje manjine, očevidno je psihologija nijansi i dvosmislenosti. Malo potom, međutim, slijedi rečenica: “Ono što je u umjetnosti bitno nisu, naravno, čovjekove seksualne sklonosti, već ono što se od njih napravi.” A Kavafi je u umjetnosti, u poeziji, napravio zbilja mnogo.

Njegov odnos sa svojim Gradom, sa Aleksandrijom, postat će paradigmom odnosa pjesnika i Grada. Kavafi će učiniti da zaboravimo Shelleyevu tezu da je veliki grad pakao, a naučit će nas da nam je naš Grad, pa bio on ma koliko mali ili veliki, dom, utočište i raj na zemlji. Kavafijeva ljubav spram Grada nije, međutim, jeftino glorificiranje svega dobrog i preskakanje svega lošeg. Ne, Kavafijeva ljubav prema Gradu ima okus sudbine i nužnosti. Pjesme kakve su Grad te Na istom mjestu su takve melankolične himne gradu, nezavršene ode nesavršenom mjestu, nedokončane hvalnice, što bi rekao Aleš Debeljak. Ta Kavafijeva ljubav prema Gradu je onaj pravi metafizički patriotizam koji nema veze sa posljednjim utočištem hulje. Prepoznao je to i ponajveći moderni pjesnik engleskog jezika Whystan Hugh Auden kazavši da je Kavafi jedan od onih vrlo rijetkih pjesnika koji mogu da pišu patriotske pjesme, a da one ne budu dosadne i nametljive. Taj isti Auden ima kratku pjesmicu u kojoj kaže da je pjesnikov cilj da bude lokalan poput sira, no da bude cijenjen drugdje tj. svugdje. Takav je Kavafi: sav lokalan, sav aleksandrijski, a opet svjetski. Kavafi je zapravo učinio da se Aleksandrija danas po njemu prepoznaje jednako kao i po Aleksandru Makedonskom. Zato ni Lawrence Durrel nije mogao napisati Aleksandrijski kvartet bez ovog pjesnika kao dobrog duha cijelog djela.

Ja sam pjesnik starosti, govorio je Kavafi. I zbilja, najčešći junak Kavafijevih pjesma jest samotna starija osoba. Kavafi je sam sebe smatrao i historijskim pjesnikom, no njegove su pjesme također ljubavne. (Kavafi izjednačava čulnost i historiju i tako priča priču o Erosu kao vladaru svijeta – kaže Brodski.) Ovaj će nas pjesnik naučiti da je ljubav – ljubav, i da je za kvalitet emocije svejedno veže li se ona za osobu istog ili suprotnog spola, pa čak i to veže li se za nešto treće, za grad, recimo. Tako na svom posljednjem albumu Ten New Songs Leonard Cohen ima pjesmu Alexandra Leaving, koja je gotovo doslovan prevod Kavafijeve pjesme Bog napušta Antonija: Grad Aleksandrija postane žena Aleksandra i tako dobivamo predivnu, posve klasičnu, ljubavnu pjesmu.

Isto tako, pjesma u kojoj Kavafijev lirski subjekt (muški!) pati za Tamidom, tim divnim mladićem, savršeno dobro, mutatis mutandis, opisuje emociju patnje za voljenom ženom ili nostalgije za rodnim gradom. Ima još emocija koje Kavafi savršeno pjesnički sažima. Zna pisati o dosadi kao neizbježnom pratiocu sreće i ispunjenosti (pjesma Dosada), a u pjesmi Ahilejevi konji tragičnost smrti prikazuju plačem besmrtnih konja nad mrtvim tijelom Patroklovim. Nisu mu također strane ni pjesme zasnovane na svojevrsnoj političkoj simbolici. Jedna od takvih pjesama jest i Čekajući barbare, u kojoj cijeli grad nestrpljivo čeka barbare koji će ga razoriti, dok se građani u sumrak razočarano povlače jer barbara nema, a oni su – kaže se u pjesmi – ipak bili neko rješenje. Barbari ne dolaze kad ih se očekuje, to Kavafi zna, kao što i T.S. Eliot zna da svijet ne svršava praskom, nego cviljenjem, no sam čin mirnog iščekivanja barbara znači da je sve već ionako otišlo k vragu. “Čitanje Audena je jedan od rijetkih načina (ako ne i jedini) koji postoji da se čovjek osjeti pristojnim” – zapisao je Brodski. Mogli bismo u parafrazi kazati kako je čitanje Kavafija jedan od rijetkih načina da se čovjek odbrani od barbarizma.

Kavafi je bio hrabar pjesnik, pjesnik što nije učestvovao u takozvanom književnom životu, a stvorio je književno djelo koje živi; pjesnik koji se nije zanosio modama vremena, a stvorio je djelo i suvremeno i svevremeno; pjesnik koji je svijet sveo na jedan grad, a od tog je grada napravio svijet.

Muharem Bazdulj
 
GRAD

Kažeš: "Otići ću u u drugu zemlju, otići ću do drugog mora.
Naći će se neki drugi, za mene bolji grad.
Unapred je osuđen ovde i potkopan svaki moj rad.
I srce mi je - kao mrtvac - zakopano tu.
Dokle će u ovoj tmini čamiti moj um?
Kud god da okrenem oči, kud kod da pogled svinem,
vidim samo svog života crne ruševine,
jer sam prošao tolike godine, šćerdao i upropastio."
Nećeš naći drugu zemlju, nećeš naći drugog mora.
Ovaj grad će te pratiti. Po istim ćeš ulicama ići.
U istom će te susedstvu i starost tvoja stići:
i u istim ovim kućama ćeš osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Za neko drugo mesto - nemoj se nadati -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život šćerdao iz ovog kuta,
tako si ga na celoj kugli zemaljskoj upropastio.


Grad
(jos jedna verzija...)

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.


Grad
(i treca verzija...)

Ti govoriš: Otići ću nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad ću pronaći bolji nego što je ovaj.
Jer ovdje što činjah grešno uvijek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, leži pokopano.
Koliko će ovdje mojih misli još rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog života u ovom gradu
gdje provedoh tako mnogo dana, traćeći ih i
ništeći.
Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaći nećeš,
ovaj grad će zauvijek te pratit.
Istim ćeš ulicama hodit, stareć
u susjedstvu istom, u istim oronut kućama.
Skončavati uvijek u ovom ćeš gradu, ne nadaj se
drugom.
Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj život kojeg si ništio ovdje
uništio u cijelom si svijetu.
 
P e s m e

Za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi. Posle njegove smrti izašle su Sabrane pesme u redakciji prof. J. Savidisa, kojima su kasnije dodate Odbačene, Skrivene i Nedovršene pesme, kao i jedan tom Proze. Sve ove zbirke doživele su u Grčkoj i na strani vrlo brojna reizdanja, prevode i kritike. Kod nas su dosad izašle četiri knjige (v. na kraju ovog članka). Poslednji prevod Ksenije Maricki-Gađanski i Ivana Gađanskog (jedina knjiga koja se još može naći u prodaji) jeste dosad najozbiljniji i najpotpuniji prevod, izrađen po uzoru na grčka izdanja, sa objašnjenjima i aparatom, mada i u njoj ima brojnih prevodilačkih ogrešenja, prozaičnih i slabih mesta, a jedan broj pesama nedostaje. Drugi prevodilac, S. Blagojević je, doduše nadahnuto, prevodio sa engleskog i italijanskog. I sam priznaje da ne zna novogrčki.
 
LUSJE:
Danasnjem danu bi odgovarala pesma Zidovi.
Bilo bi lepo da je neko postavi.
Pokusala,al ne ide
Kliknite za proširenje...

Zidovi

Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sjedim ovdje.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,

toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimjetno, od vanjskog me odvojiše svijeta.
 
Ево нешто из моје архиве ...
Биће да је одавде https://www.monopollist.rs/stihovi-u-senci-konstantin-kavafi/

Stihovi u senci – Konstantin Kavafi
Još jedan u nizu pesnika, koga slava i uzdizanje u najznačajnije zvezde književnosti stiže kasno, je i egipatsko-grčki pesnik Konstantin Kavafi. Jednostavni stihovi, odbacivanje patetičnih romantičarskih emocija i uvođenje egzistencijalne nostalgije stvorili su “ kavafijevski“ stil koji se prepoznaje po svojoj jedinstvenosti i dan danas.

Konstantinos Petrou Kavafis, poznatiji kao Konstantin Kavafi, rođen je 29. aprila 1863. godine u Aleksandriji, Egiptu, kao deveto dete, najmlađi sin bogatog aleksandrijskog trgovca. Ovaj egipatsko-grčki pesnik, čiji ga je stil svrstao u najvažnije figure, ne samo u grčkoj, nego i u svetskoj poeziji, napisao je 154 pesme, dok su ostale nedovršene ili u formi skice. Odbijao je da objavi svoja dela u formi knjige preferirajući da ona budu objavljena u magazinima i novinama. Zainteresovanim čitaocima je štampao svoje pesme, a uskom krugu prijatelja ih poklanjao. Njegove najvažnije pesme napisane su posle njegove četrdesete godine i objavljene u formi knjige dve godine nakon njegove smrti. Create carousel Add a caption
Tamo daleko…
Prvih sedam godina pesnikovog života provedeni su u okruženju u kom je uobičajeno bilo održavati prijeme i balove, a koje su posećivali uspešni biznismeni različitih nacionalnosti. I otac i majka dolazili su iz bogatih porodica u Konstantinopolju. Biznis njegovog oca, uzgoj pamuka i kože, bio je uspešan. Međutim, da je porodična sreća trajala kratko, svedoči nevolja koja zatiče porodicu – smrt oca Petrosa 1870. godine. Iako je porodica uživala ugled, a starija braća pripadala kulturnom miljeu više klase, bogatstvo se ubrzo smanjilo. 1872. godine Kavafijeva majka odvodi svoju porodicu u Liverpul. Kavafi studira i duže vreme boravi u Engleskoj, čak i dobija državljanstvo kog se odriče. Tih sedam godina provedenih u stranoj zemlji bile su važne za oblikovanje njegove poezije; prvi stihovi napisani su na engleskom jeziku. U Engleskoj se i rađa ljubav prema delima Šekspira, Oskara Vajlda i Roberta Brauninga, što mu pomaže da stekne savršeno znanje jezika. Do kraja svog života govorio je grčki sa engleskim akcentom i često je u korespondenciji sa svojom porodicom pisao na engleskom. Ekonomska kriza koja se ubrzo pojavljuje, kao i neiskustvo u preuzimanju porodičnog biznisa, bili su još jedna stavka koja ovoj porodici nije išla u korist. Posle velike depresije i finansijskih problema, vraćaju se u rodnu Aleksandriju. Nesreća ponovo dolazi u posetu; nemiri Anglo-egipatskog rata iz 1882. između egipatskih i sudanskih snaga, kao i bombardovanje od strane Britanije odvode porodicu u Konstantinopolj. 1885. godine Kavafi se sa porodicom konačno vraća u Aleksandriju, ovaj put i poslednji, gde je živeo do kraja svog života. Sa majkom je živeo sve do njene smrti 1899. godine, kada je imao 36 godina, a potom sa bratom Paulom. Nikada nije zaboravio da potiče iz bogate porodice. Priča se da je dok je živeo sa majkom podmićivao sluge i braću da mu ostave nenamešten krevet tako da bi izgledalo kao da je celu noć proveo kod kuće. Kavafi nikada nije napustio svoj grad osim nekoliko putovanja u Francusku i Englesku. Većinu svog života živeo je sam. U svom životu identifikuje samo dve ljubavne afere, obe kratke. Više od 30 godina radio je u odeljenju za navodnjavanje pri Ministarstvu javnih radova u Egiptu. Smatra se da je u svom radu zahtevao tačnost i red, iako se pričalo da je na posao dolazio uvek sat vremena kasnije. U to vreme započinje da stvara svoju hronološku listu svih pesama koje je napisao. Veoma rano piše pesme, a jezici kojim se služio bili su engleski, francuski i grčki; mešavina oblika i leksike iz dva idioma grčkog – katarevus i dimotika. Ovo je i jedan od razloga zbog kojih su ga „domaći“ pesnici odbacivali.
Kritičari, sudije…
“Nešto izvanredno se dogodilo” reči su jednog poznatog grčkog pesnika, Jorgosa Seferisa, upućujući ih na Konstantina Kavafija tj. na transformaciju koja se dogodila u njegovoj poeziji. Kavafi je bio pesnik koji je svoja dela objavljivao u novinama i magazinima, a koje je Seferis opisivao kao obične i kritikovao. Za samo nekoliko godina čini se kao da se pesnik transformiše, dolazi period u kom piše svoje najznačajnije pesme. Srećom za sve ljubitelje poezije, Kavafi je ponovo prepisivao i ponovo objavljivao svoje pesme, te se verzije mogu porediti, a razlike uočiti. Postavlja se pitanje šta se to dogodilo za tih nekoliko godina? Kritičari smatraju da je veliki uticaj na njegovu transformaciju u radu imala smrt koja ga je okruživala. 1818. godine umire mu brat kao i njegova dva bliska prijatelja, svi veoma mladi. Ubrzo umiru deda i majka. Do 1903. smrt mu je oduzela većinu porodice i nekoliko prijatelja.
Ostao je neprepoznat u Grčkoj sve do njegove smrti. Smatra se da pravo uživanje u njegovim pesmama može doživeti ako se one čitaju na originalnom, grčkom jeziku. Ono što je zanimljivo je da ovaj poeta nikada nije imao formalno obrazovanje, osim kratkog perioda pohađanja škole u Aleksandriji.
Bitna stvar o Kavafiju, a oko koje se mnogi rani kritičari slažu, bila je njegova jedinstvenost. E. M. Forster, jedan od prvih britanskih simpatizera Kavafijevog rada, kog je imao prilike da upozna u Aleksandriji za vreme Prvog svetskog rata, nakon njegovi smrti govori kao o pesniku koji je imao „jedinstven pogled na svet“ i „jedinstvenu notu u stihovima“. Ono što je Seferis, njegov prvi grčki kritičar, smatrao jedinstvenim je to da niko nije ni mogao da predvidi, na osnovu Kavafijevog ranog rada, da će postati najznačajniji pesnik dvadesetog veka. Ono što takođe niko nije mogao da predvidi je da će postati poštovan ne samo u Grčkoj, nego u svakoj zemlji gde je njegov rad preveden. Dokaz njegove jedinstvenosti bio je to što su pesme mogle da „prežive“ svaki prevod tako da svaki čitalac može da oseti emociju u napisanim stihovima.
Svaki moj napor je ovde proklet
U grčku poeziju uvodi mnoge nove elemente – helenizam, vizantijski period. Stilom je zasenio mnoge pesnike XX veka i imao je velikog uticaja na modernu evropsku poeziju. Najznačajniji grčki pesnik XX veka je značajan toliko možda zbog toga što je ostao neprepoznat od velikog broja ljudi, dok su oni koji su uvideli talenat u njemu smatrali da je suvi genije. Kao stilista bio je više nego običan. Jezik kojim se služio bio je jednostavan, direktan, makar on pisao o lepoti, seti, očaju, prošlosti, sadašnjosti…
C.M.Bowra u svom eseju o Kavafiju navodi: „Kavafi nikada nije koristio grčki ili zapadnoevropski model. Njegov način pisanja bio je njegov sopstveni izum i refleksija njegove ličnosti i temperamenta“.
„Ali sada sam se navikao na Aleksandriju“ piše u svojim zabeleškama „i veoma je verovatno da i ako bih bio bogat, da bih ostao ovde. Ali, uprkos svemu, ovo mesto me uznemirava. Ono u čemu je problem je teret koji mali gradovi nose sa sobom – kakav nedostatak slobode.“ Kao homoseksualac sa ograničenim resursima, živeći u društvu koje ne shvata njegove stihove, oseća se saterano u ugao, a svoja razmišljanja opisuje u pesmi „Grad“ u kojoj govori:
„Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen; i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio“
Kavafi sam o sebi razvija teoriju i deli svoje poezije na one koje su objavljene pre 1911. godine i one posle. Do tog datuma odlučio ja da od preko 200 pesama koje je napisao, sačuva samo 24, od kojih je jedna od najpoznatijih „Očekujući varvare“. Ova pesma, kao i mnoge koje je napisao, pisane su pod uticajem ljubavi prema istoriji kao nauci; bio je strastveni poznavalac drevnih civilizacija, pa samim tim veliki broj njegovih pesama opisuje drevnu Grčku i Rimsko carstvo. Opisuje moćnike u staroj Grčkoj koji se spremaju da ustupe zemlju varvarima, sve dok ne otkriju da varvari zapravo ne postoje, zasnivajući pesmu na ironiji, a koristeći jednostavan stil bez ikakvih ukrasa i bez ikakve strukture. Pesma predstavlja unutrašnji dijalog i reflektuje osećaj koji i današnji čovek oseća slušajući „moderne“ političare. Varvari su neprijatelj koji nije identifikovan, svi oni koji ne pričaju naš jezik ili ne dele naše ideale:
„Šta ćemo ovde na agori okupljeni?
Treba danas varvari da stignu.
Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju, a ne donose zakone“
Ova pesma inspirisala je mnoge autore kao što je Džon M. Kuci koji je napisao istoimeni roman, a naš pisac Jovan Hristić piše pesmu „Varvari“ kao nastavak pesme tj. odgovor Kavafiju. Varvari su samo varvari, govori pesma i nikakvog drugog rešenja nema.
U pesmi „Itaka“ jednoj od najpoznatijih pesama, kojoj daje finalni oblik 1910. godine, pesnik piše o Homerovoj Odiseji, povratku kući nakon Trojanskog rata. Kavafi kao i Dante obrađuje sličnu temu o Uliksu (Odiseju). Oba pisca pišu o Odiseju koji dolazi kući nakon dugog puta, ali koji uskoro prave planove da putuju opet. Kavafi govori da je povratak u Itaku ono što mu je suđeno i da to uvek mora imati na umu. Putovanje je važnije od destinacije, a Itaka je proces dostizanja cilja ili oporavak od nečeg izgubljenog; tranzicija u životu. Kavafi nam predstavlja važnost uživanja u našem putu, kakav god da je, ka našoj sopstvenoj „Itaci“ gde god ona bila.
“A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.”
Putnik će kada konačno dođe do Itake biti bogat, ne onim što Itaka ima da mu ponudi na povratku nazad, već onim što je na svom putu stekao.
 
Neno:
P e s m e

Za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi. Posle njegove smrti izašle su Sabrane pesme u redakciji prof. J. Savidisa, kojima su kasnije dodate Odbačene, Skrivene i Nedovršene pesme, kao i jedan tom Proze. Sve ove zbirke doživele su u Grčkoj i na strani vrlo brojna reizdanja, prevode i kritike. Kod nas su dosad izašle četiri knjige (v. na kraju ovog članka). Poslednji prevod Ksenije Maricki-Gađanski i Ivana Gađanskog (jedina knjiga koja se još može naći u prodaji) jeste dosad najozbiljniji i najpotpuniji prevod, izrađen po uzoru na grčka izdanja, sa objašnjenjima i aparatom, mada i u njoj ima brojnih prevodilačkih ogrešenja, prozaičnih i slabih mesta, a jedan broj pesama nedostaje. Drugi prevodilac, S. Blagojević je, doduše nadahnuto, prevodio sa engleskog i italijanskog. I sam priznaje da ne zna novogrčki.
Kliknite za proširenje...
U Srbiji je njegova pesme pre rata stampao mislim RAD one jeftne crvene knjizuce.
Bilo je. Hrvatsko izdanje.
 
Jedan od najvećih grčkih pesnika novije generacije (i svakako najpoznatiji stranoj publici), čuven po svojoj Aleksandriji u kojoj je, povučen u Rue Lepsius, čitavog svog života živeo i pisao, i po svojoj seksualnoj orijentaciji koje se sa aristokratskom prefinjenošću nije odrekao. Slavu je stekao još za života, prevashodno u Engleskoj u kojoj su njegove pesme prvo prevedene - tridesetih godina na izlozima knjižara u Londonu mogla se zateći reklama: "We have all the best, from Choser to Cavafy" - a otuda i u čitavoj Evropi. Bio je veoma poštovan i u matičnoj Grčkoj, pa su mnogi književnici, poznati i neznani, putovali da ga posete u njegovoj kući u Aleksandriji.

Kavafis je pripadao bogatoj carigradskoj trgovačkoj porodici koja je sa smrću njegovog oca, kad je pesnik imao šest godina, počela naglo da opada. Životni put mu je, tako, obeležen dekadencijom od livrejisanih slugu i stranih guvernanti do selidbi, prodaja imanja i stalnog zaposlenja na mestu državnog službenika u egipatskom Ministarstvu za navodnjavanje. Zanimljivo je kako se sam pesnik opisao u pismu-predstavci koje je uputio Ministarstvu tražeći nameštenje:
Iz Carigrada sam poreklom, ali sam rođen u Aleksandriji - u jednoj zgradi u ulici Šerif; napustio sam je kao dete, i dobar deo svog detinjstva proveo sam u Engleskoj. Kasnije, kad sam odrastao, posetio sam opet ovu zemlju, ali se nisam dugo zadržao. Boravio sam i u Francuskoj. Kao mladić proveo sam dve godine u Carigradu. Već je mnogo godina kako nisam bio u Grčkoj.
Moje poslednje zaposlenje bilo je mesto službenika u jednom vladinom birou u sklopu egipatskog Ministarstva javnih radova.
Znam engleski, francuski i malo italijanski.

Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Engleskoj, što je na njega ostavilo dubok trag. Stekao je englesko obrazovanje. Posebno značajan za njegovu poeziju je i boravak u Carigradu, kada je imao dvadeset godina, i na koji njegove erotske pesme često referiraju. Nakon toga dolazi likvidacija firme, i preseljenje u Aleksandriju. Posle smrti članova najbliže porodice, godine 1911, on ostaje sam i otvoreno odbacuje sve svoje ranije pesme (osim nekoliko koje je preradio), čak im odriče i svoje autorstvo, govoreći da je te godine zaista postao "Kavafis". Tokom narednih godina, sve do njegove smrti, nastaju snažna poetska ostvarenja, sa iskrenim i samosvojnim emocijama, u neponovljivom tonu koji će se u Grčkoj kasnije nazivati kavafikí dimiurgía (kavafijansko stvaralaštvo), a koje su ušle u antologije širom sveta. Nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca; neki kritičari su istakli da bi mu se, prema dotada važećoj poetici, svega nekoliko pesama moglo uzeti kao uspelo. Bio je i ostao jedini pravi predstavnik Kavafisovog stila, mada je kasnije stekao i brojne podražavaoce. Bio je vrlo strog prema svojim pesmama: kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri-četiri a ostale uništavao.

Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja, čak i radno mesto. Posetioce je primao vrlo ljubazno (čak je mnogima smetalo njegovo "laskanje" kako su govorili), u polumraku svog salona sa uzidanim dijamantima, porodičnim nasleđem. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe (još uvek u nekim katalozima piše da je rođen 1868. kako je tvrdio, dok Patrijaršijska arhiva u Aleksandriji otkriva - 1863). S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima.

******

Problem transkripcije pesnikovog (prez)imena važi za sva grcka imena kod nas. Premda njegovo ime na grckom glasi Konstantínos Kaváfis, kako se uglavnom i prenosi u druge jezike, izvestan broj srpskih filologa preferira oblike bez krajnjeg s, dakle Kavafi. Osim što ovakva transkripcija podseca na imena sladoleda, ona nema gotovo nikakvu jezicku zasnovanost, a predstavlja i jasnu grešku protiv važeceg Pravopisa Matice srpske iz 1993.
Problem u našem slucaju komplikuje cinjenica da se sam Kavafis cesto potpisivao angliciziranom verzijom svog imena, Constantine Cavafy, ali je on grcki pesnik i saglasno tome treba mu i transkribovati ime.
Na kraju krajeva, na grckom se uvek potpisivao kao K(onstantinos) P(etrou Fotiadis) Kavafis, što po srpskom pravopisu postaje Konstantin Petru Fotiadis Kavafis
 
Neno:
Jedan od najvećih grčkih pesnika novije generacije (i svakako najpoznatiji stranoj publici), čuven po svojoj Aleksandriji u kojoj je, povučen u Rue Lepsius, čitavog svog života živeo i pisao, i po svojoj seksualnoj orijentaciji koje se sa aristokratskom prefinjenošću nije odrekao. Slavu je stekao još za života, prevashodno u Engleskoj u kojoj su njegove pesme prvo prevedene - tridesetih godina na izlozima knjižara u Londonu mogla se zateći reklama: "We have all the best, from Choser to Cavafy" - a otuda i u čitavoj Evropi. Bio je veoma poštovan i u matičnoj Grčkoj, pa su mnogi književnici, poznati i neznani, putovali da ga posete u njegovoj kući u Aleksandriji.

Kavafis je pripadao bogatoj carigradskoj trgovačkoj porodici koja je sa smrću njegovog oca, kad je pesnik imao šest godina, počela naglo da opada. Životni put mu je, tako, obeležen dekadencijom od livrejisanih slugu i stranih guvernanti do selidbi, prodaja imanja i stalnog zaposlenja na mestu državnog službenika u egipatskom Ministarstvu za navodnjavanje. Zanimljivo je kako se sam pesnik opisao u pismu-predstavci koje je uputio Ministarstvu tražeći nameštenje:
Iz Carigrada sam poreklom, ali sam rođen u Aleksandriji - u jednoj zgradi u ulici Šerif; napustio sam je kao dete, i dobar deo svog detinjstva proveo sam u Engleskoj. Kasnije, kad sam odrastao, posetio sam opet ovu zemlju, ali se nisam dugo zadržao. Boravio sam i u Francuskoj. Kao mladić proveo sam dve godine u Carigradu. Već je mnogo godina kako nisam bio u Grčkoj.
Moje poslednje zaposlenje bilo je mesto službenika u jednom vladinom birou u sklopu egipatskog Ministarstva javnih radova.
Znam engleski, francuski i malo italijanski.

Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Engleskoj, što je na njega ostavilo dubok trag. Stekao je englesko obrazovanje. Posebno značajan za njegovu poeziju je i boravak u Carigradu, kada je imao dvadeset godina, i na koji njegove erotske pesme često referiraju. Nakon toga dolazi likvidacija firme, i preseljenje u Aleksandriju. Posle smrti članova najbliže porodice, godine 1911, on ostaje sam i otvoreno odbacuje sve svoje ranije pesme (osim nekoliko koje je preradio), čak im odriče i svoje autorstvo, govoreći da je te godine zaista postao "Kavafis". Tokom narednih godina, sve do njegove smrti, nastaju snažna poetska ostvarenja, sa iskrenim i samosvojnim emocijama, u neponovljivom tonu koji će se u Grčkoj kasnije nazivati kavafikí dimiurgía (kavafijansko stvaralaštvo), a koje su ušle u antologije širom sveta. Nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca; neki kritičari su istakli da bi mu se, prema dotada važećoj poetici, svega nekoliko pesama moglo uzeti kao uspelo. Bio je i ostao jedini pravi predstavnik Kavafisovog stila, mada je kasnije stekao i brojne podražavaoce. Bio je vrlo strog prema svojim pesmama: kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri-četiri a ostale uništavao.

Živeo je sam u svojoj kući u Aleksandriji i odbijao da pod bilo kojim uslovima menja način ili mesto svog življenja, čak i radno mesto. Posetioce je primao vrlo ljubazno (čak je mnogima smetalo njegovo "laskanje" kako su govorili), u polumraku svog salona sa uzidanim dijamantima, porodičnim nasleđem. Glas mu je bio dubok i neobičan, pokreti odmereni i spori. Struju nikada nije uveo, a prigušena petrolejska lampa njegove sobe postala je čuvena. Bio je osetljiv na svoju starost i svoju poeziju: ni preko dana nije izlazio da mu se ne bi videle bore, a godine je skrivao sa paranojom jedne gospođe (još uvek u nekim katalozima piše da je rođen 1868. kako je tvrdio, dok Patrijaršijska arhiva u Aleksandriji otkriva - 1863). S druge strane, svako ko bi doveo u pitanje vrednost njegove poezije, makar bio i sasvim beznačajan, duboko bi ga povredio i on bi se danima na to žalio prijateljima.

******

Problem transkripcije pesnikovog (prez)imena važi za sva grcka imena kod nas. Premda njegovo ime na grckom glasi Konstantínos Kaváfis, kako se uglavnom i prenosi u druge jezike, izvestan broj srpskih filologa preferira oblike bez krajnjeg s, dakle Kavafi. Osim što ovakva transkripcija podseca na imena sladoleda, ona nema gotovo nikakvu jezicku zasnovanost, a predstavlja i jasnu grešku protiv važeceg Pravopisa Matice srpske iz 1993.
Problem u našem slucaju komplikuje cinjenica da se sam Kavafis cesto potpisivao angliciziranom verzijom svog imena, Constantine Cavafy, ali je on grcki pesnik i saglasno tome treba mu i transkribovati ime.
Na kraju krajeva, na grckom se uvek potpisivao kao K(onstantinos) P(etrou Fotiadis) Kavafis, što po srpskom pravopisu postaje Konstantin Petru Fotiadis Kavafis
Kliknite za proširenje...
Na GR.mora da ima s na kraju.
 
Večna pesnička tekovina

O pesniku najbolje govori njegova poezija, o muzičaru muzika, o slikaru njegovo slikarstvo. To, ipak, ne znači da se o pesniku, muzičaru ili slikaru ne može govoriti i bez neposrednog doživljaja njihove umetnosti, o značaju i mestu njihovog autora, u nacionalnoj ili svetskoj kulturi.

To posebno važi i za grčkog pesnika Konstantina Kavafija, kome je posvećena izložba u Helenskom fondu za kulturu u Beogradu povodom 150 godina od njegovog rođenja. Paradoksalno, a kod ovoga autora je mnogo šta paradoksalno, godišnjica njegovog rođenja se poklapa i sa godišnjicom njegove smrti, jer je umro na isti dan 1933. Godine, u sedamdesetoj godini. Kao Grk iz Egipta, carigradskog porekla, rođen u Aleksandriji, detinjstvo je proveo u Engleskoj, s engleskim državljanstvom, u veoma bogatoj trgovačkoj porodici sa mnogo dece. Porodica je posle očeve smrti osiromašila toliko da je Konstantin morao da se zaposli, duže od 30 godina radio je u odeljenju za navodnjavanje u Ministarstvu javnih radova u Egiptu. Kao bogato dete, bez formalnog obrazovanja kakva je bila moda vremena, on je podjednako dobro govorio i pisao engleski i francuski, italijanski, nešto arapski.

Od devetoro dece, od čega osam dečaka, ostao je kasnije samo Konstantin, usamljen u Aleksandriji, suočen svuda oko sebe i u porodici s istorijom. Nije bez značaja da je drevno egipatsko carstvo zavislilo u svemu od navodnjavanja, od čega je igrom slučaja sada živeo i Konstantin. Kada je sa 33 godine počeo da piše pesme, većina je imala istorijske teme. Sam je sebe smatrao „istorijskim pesnikom“. Njegov odnos prema istoriji različito se tumači, kao vraćanje u prošlost ili bežanje od sadašnjosti, stvaranje paralele između sadašnjosti i drevnosti ili simbolička pouka za današnje vreme. „Rekreiranje nove stvarnosti iz uspomena“. Pri tom ga najviše zanimaju prelomne epohe u istoriji, najčešće 4. Vek pre nove ere, kada se sučeljavaju vrednosti starog helenskog sveta i novog, helenističkog, 2 i 1. Vek pre nove ere kada se stari Rim presudno umešao u život Grčke, Egipta i Istoka, dramatični 4. Vek nove ere sa tragičnim raskolom između hrišćana i pagana, zatim vizantijski vekovi, posebno dvanaesti i četrnaesti. U svim tim epohama Kavafijeva setna, ironična, pronicljiva priroda uočava ljudsko licemerje i prevare i konstantuje neprolaznost sujete, filistarstva, laži. Tragajući dugo za svojim posetskim izrazom i ličnom identitetom: etničkim, nacionalnim, seksualnim, religijskim, kulturnim, Kavafi je ispisao čudesne stihove patriotizma, bez patriotske patetike.

U vremenima naglašenog nacionalnog etosa u Grčkoj, on nije bio naročito omiljen, a ni dovoljno poznat. Međutim, još 1909 je u časopisu „Nea zoi“ u Aleksandriji objavljen tekst u kojem se kaže da Konstantin Kavafi predstavlja jedinstvenu pojavu u savremenoj poeziji, sa sopstvenom estetikom i novim stilom, koja je na prvi pogled odbojna, ali sa dubokim unutrašnjim smislom i potpuno originalna. Ta rana ktitika, od pre jednog veka, naglašava ekstremnu jednostavnost Kavafijeve poezije, čiju umetnost treba tražiti ispod leksičkih naslaga, koja je tako elaborirana da ostaje trajno upamćena.

I danas je ovo veoma dobra ocena Kavafijeve poezije. „Kavafi se danas čita kao savremeni pesnik, kao pesnik koji danas stvara. Njegova poezija je stalno pravovremena: pomaže nam da shvatimo ljudsku sudbinu. Svojim ironičnim jezikom pogađa iznenadne padove i poraze onoga što je izvesno, što sve olakšava prevođenje na strane jezike“, piše danas vodeći grčki kritičar i pesnik naso Vajena. Vajena je 2000. godine objavio obimnu knjigu „U dijalogu sa Kavafijem“, antologiju stranih kavafogenih pesama, sa 159 pesama, 135 pesnika iz 30 zemalja i na 19 jezika, uključujući u grčkom prevodu i srpske pesnike Jovana Hristića, Ivana laliča, Miodraga Pavlovića, Ivana Gađanskog, Ivana Negrišorca, Predraga Bogdanovića i drugih. Sada ij je sigurno i više, posebno zahvaljujući ovogodišnjem jubileju koji je u Grčkoj nazvan „Godina Kavafija“.

To je još jedan paradoks kod Kavafija, da na svakom jeziku njegova poezija zadržava sve njegove umetničke karakteristike, jednostavnost i produbljen poetski doživljaj, svejedno da li je to engleska, srpska ili kineska verzija.

Jorgo Seferi je zabeležio da Kavafi ne postoji izvan svoga dela. A to delo sadrži svega 154 pesme, uz nešto naknadno otkrivenih tekstova i dnevnika vođenih na francuskom i engleskom jeziku. U istoriji kulture samo je još jedan autor, drevni helenski filozof Parmenid iz 6. veka pre nove ere, sa samo 158 stihova svoje poeme „O prirodi“ zasnovao jednu celu filozofsku tradiciju. Za Kavafija možemo reći ono što je drugi slavni Grk, istoričar i general Tukidid u 5. veku pre nove ere rekao za svoju knjigu o Peloponeskom ratu između Atine i Sparte da je „Tekovina zauvek“ (ktema est aei), jer je tu opisao ljudsku prirodu koja će uvek ostati ista.

I Kavafijeva poezija je takva „Tekovina zauvek“, za ceo svet, van svih pomodnosti.

Ksenija Maricki Gađanski
 
Skriveno

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.


Biće da je od alkohola

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Nestao je ispred mene crni drveni stub
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije,
i ona crvena fotelja; i mali kauč.
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju.
I moja duša se slobodno, bez zadrške,
tamo opet pojavila i kretala,
u obliku osećajnog i čulnog mladića -
iskvarenog mladića: da navedemo i to.
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana.
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica,
stalno oseća zadršku pod teretom godina.
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju,
u obliku srećnog, iskvarenog mladića
koji se ničeg nije stideo, svakako.
 
Malogrčki pesnik rođen u Aleksandriji. Studira i duže vreme boravi u Engleskoj, čak jedno vreme ima englesko državljanstvo, kojeg se kasnije odriče. Više od trideset godina radi u Odeljenju za navodnjavanje u Ministarstvu javnih radova u Egiptu. Počeo je rano da piše pesme I to na engleskom, francuskom I grčkom ejziku, mešavinom oblika iz dva separatna idioma grčkog jezika – katarebuse i dimotike. To je bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. U početku Kavafi objavljuje pesme u časopisima, ali se većine tih pesama odrekao 1910. godine i počeo ozbiljnije da se bavi poezijom. Međutim, nikada nije objavio knjigu pesama, već samo nekoliko ciklusa na nekakvim tabacima odštampanim za prijatelje. Prva knjiga njegove poezije izlazi posthumno 1935. godine. Sadrži 154 pjesme. Kasnije je solunski profeosr J. Savidi priredio kritičko izdanje njegovih objavljenih i neobjavljenih pesama. U grčku peoziju uneo je nove teme: Levant, helenizam, vizantijski period, semite, ali ne na romantičarski način, koji je bio previse patetičan, već na jedan svoj privatan kavafijevski način u kojem oči pesnika nikad nisu uprte u glavnu arenu događaja gde su menjani tokovi istorije, već u posebnom pravcu, tako iza pozornice, iza prestola, ispod odežde makar i carske, odnosno, naročito carske. Svojim stilom, bolje rečeno manirom, zasenio je mnoge pesnike ovog veka, istovremeno utičući presudno na modernu evropsku poeziju, posebno anglosaksonsku.
 
Nimalo se nije uznemirio Neron
kada je dobio odgovor Delfiskog proročišta:
“Neka se čuva godine sedamdeset treće.”
Još je ostalo vremena za uživanja.
Sad mu je trideset. Sasvim je dovoljan
rok što mu je bog odredio,
da se pripremi za buduće opasnosti.

Sad će se vratiti u Rim malo umoran,
ali prijatno umoran od ovog putovanja
ispunjenog uživanjima do poslednjeg trena:
pozorišta, parkovi, stadioni …
Noći tih gradova u Ahaji …
A pre svega – slast onih obnaženih tela …

Neron tako. A u Španiji tajno
okuplja i priprema svoju vojsku Galba,
starac kome je sedamdeset tri godine.

Konstantin Kavafi



(Konstantin Kavafis 1863-1933)

Prevod: Ksenija Maricki Gađanski

Δεν ανησύχησεν ο Νέρων όταν άκουσε
του Δελφικού Μαντείου τον χρησμό.
«Τα εβδομήντα τρία χρόνια να φοβάται.»
Είχε καιρόν ακόμη να χαρεί.
Τριάντα χρονώ είναι. Πολύ αρκετή
είν’ η διορία που ο θεός τον δίδει
για να φροντίσει για τους μέλλοντας κινδύνους.

Τώρα στην Pώμη θα επιστρέψει κουρασμένος λίγο,
αλλά εξαίσια κουρασμένος από το ταξείδι αυτό,
που ήταν όλο μέρες απολαύσεως —
στα θέατρα, στους κήπους, στα γυμνάσια …
Των πόλεων της Aχαΐας εσπέρες …
A των γυμνών σωμάτων η ηδονή προ πάντων …

Aυτά ο Νέρων. Και στην Ισπανία ο Γάλβας
κρυφά το στράτευμά του συναθροίζει και το ασκεί,
ο γέροντας ο εβδομήντα τριώ χρονώ.
 
Konstantin Kavafi: Saplitanje ličnosti

Pripremio: XXZ magazin

Kavafi za života nije objavio nijednu knjigu pesama; pojedinačne pesme je štampao na odvojenim listovima u malom broju primeraka, koje je zatim spajao u cikluse i delio prijateljima ili svakom onom ko bi mu pisao i tražio ih. Izvestan broj ih je rasut po časopisima onog vremena. Nekih pesama se javno odrekao, dok druge nije stigao da objavi (Angra Maina)

cavafy8.jpg


Konstantin P. Kavafi, koji se danas smatra jednim od najvećih pesnika koji su pisali na modernom grčkom jeziku, bio je priznat u rodnom gradu još za života, ali je uprkos tome šire poznat postao tek nakon smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično jednoličan život. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u Engleskoj, što je na njega ostavilo dubok trag. Stekao je englesko obrazovanje. Posebno značajan za njegovu poeziju je i boravak u Konstantinopolju, kada mu je bilo dvadeset godina, i na koji njegove erotske pesme često referiraju. Nakon toga dolazi likvidacija firme, i preseljenje u Aleksandriju. Posle smrti članova najbliže porodice, godine 1911, ostaje sam i otvoreno odbacuje sve svoje ranije pesme (osim nekoliko koje je preradio), čak im odriče i svoje autorstvo, govoreći da je te godine zaista postao "Kavafi". Tokom narednih godina, sve do njegove smrti, nastaju snažna poetska ostvarenja, sa iskrenim i samosvojnim emocijama, u neponovljivom tonu koji će se u Grčkoj kasnije nazivati kavafikí dimiurgía (kavafijansko stvaralaštvo), a koje su ušle u antologije širom sveta. Nije pripadao nijednom od vladajućih pravaca; neki kritičari su istakli da bi mu se, prema dotada važećoj poetici, svega nekoliko pesama moglo uzeti kao uspelo. Bio je i ostao jedini pravi predstavnik Kavafisovog stila, mada je kasnije stekao i brojne podražavaoce. Bio je vrlo strog prema svojim pesmama: kažu da ih je godišnje pisao po sedamdesetak, da bi na kraju zadržavao svega tri-četiri a ostale uništavao.

Pretpostavlja se da je Kavafi prva homoseksualna iskustva stekao baš u Konstantinopolju, iako su detalji njegovog seksualnog života nejasni uprkos naporima proučavalaca da demistifikuju i taj deo njegovog života. Nije poznato da je imao dugoročnih partnera, i ako njegove erotske pesme oslikavaju njegova stvarna iskustva, onda je veći deo njegovih seksualnih doživljaja bio prolaznog karaktera.
Opus od 154 kratke pesme, koje je Kavafi želeo da sačuva, objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti. Ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933, a tokom života objavljivao je poeziju u književnim časopisima, te pesme delio prijateljima. Njegova poezija može da se podeli u tri glavne kategorije: istorijsku, filozofsku i erotsku, iako ima mnogo preklapanja – pa su neke od njegovih istorijskih pesama i erotske, i obrnuto. Njegov život je sav od uspomena, jer ne može da se afirmiše u sadašnjosti. To je život koji "ne može da živi", zatvoren među "zidove", na kojima je tražio "prozore" ali je bio duboko svestan da u zajednici "uskogrudoj veoma" ne može da ih nađe (Nemoguće, Zidovi, Prozori, Dani 1896). Trebalo bi razumeti da je osnovni uzrok ove otuđenosti bio njegov homoseksualni identitet - doduše, u tradiciji jednog Platona i Kalimaha to i nije neka prepreka; ipak, u to vreme nije svakako mogao javno da je živi, premda je se u svojim pesmama nije odricao. Zato se povlačio u uspomene, sanjarenje, ponovno proživljavanje i vraćanje prošlosti, koja je uvek nerazdeljivo pomešana sa fantazijom. Kroz celo njegovo pevanje provejava tragično, dostojanstveno osećanje neispoljenosti.
Kvir čitaoci najviše se interesuju za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi Sveće iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, te može da se oseti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti - možda baš zbog seksualne represije. U Zidovima (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Pesma opet može višestruko da se tumači, pa može da se razume i kao Kavafijeva žal zbog toga što je ugušio svoju senzualnu stranu. U pesmi Prozori (1897) čovek luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, dok se istovremeno boji svetlosti koja otkriva.
Voleo je istoriju i povučenost u knjige. Govorio je da bi, da nije pesnik, bio istoričar. Jednom mu je jedan prijatelj prebacivao što ne sklopi ugovor sa nekim osiguravajućim društvom, tako da mu ovi daju doživotno izdržavanje, a da njegova imovina posle njegove smrti pripadne društvu, pa bi tako imao vremena i novca da opremi biblioteku i piše istoriju. Kavafi je na to rezignirano odgovorio: "Hristofore! Ti koji znaš kakve sam ja loše sreće, predlažeš mi takve stvari?" "Ali kakve veze ima loša sreća sa udobnijim životom?" - insistirao je njegov prijatelj, Hristofor Nomikos".Lepo: ako danas odlučim da potpišem ugovor sa nekim društvom, sutra ću, to budi siguran, umreti, da bi društvo izvuklo dobit" - odgovorio mu je Kavafi.
 
Toliko gledah ljepotu

Toliko gledah ljepotu
da se moja vizija izjednači s njom.

Obrisi tijela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvijek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko blijedog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top