e pa stigao je i taj dan
elem, polazilo se u 9 sa parkinga 'Sava' centra. naravno da ne moram ni da napominjem da nisam oka sklopio. samo sam puštao na kompu 'Bringing it all back home' kao manijak, a pritom da stvar bude još ludja, bio sam u drugoj nedelji posta pred krštenje (nakjuče bio u Studenici i konačno se krstio).
dolazim negde oko pola 9, sa sve bonžitama, multivitamin sokovima, vodom i krompirušom
iz omiljene mi banjičke pekare kod tržnog centra.
kao i uvek, u situacijama u kojima treba da boravim sa odredjenim ljudima neko nezanemarljivo vreme, u prvi plan dolazi moja asocijalnost, koju nekad i želim da ispravim, ali u ovom slučaju ne. gotivim ja bleju, priču, sprdnju, ali samo kad se baš skontam ili mi eto, ''dodje''.
no, da ne dužim, stavio slušalice, i Dilan & Obojeni program su se smenjivali do tamo i nazad. sa ponekim upadom Tišme u bilo kom obliku.
autobus pun, vodič(kinja) gotivna, 'Blood on the tracks' na razglasu, kao da i vozač uživa u njemu
. jedna fina ekipa koja ide na nešto sjajno. osećao sam se kao Homer u onoj epizodi kad idu na Super Bowl. doduše, bez piva. a i šta će mi? imam
On the road u džepu od ranca, i to na engleskom.
umor sustiže, i posle granice spavam sve do Varaždina, a budim se u Keruak stilu, ugledavši reflektorčinu stadiona i uplašivši se impozantnosti i misterije tog objekta. neko strahopoštovanje al onako prijatan strah, nadrealno iskustvo, toliko hiljada puta opisano u malopre pomenutoj knjizi. bilo je negde 4 popodne.
a Bobi počinje tek u pola deset. pre njega Majke, neki smarač i Manic street preachers-i.
tunjevina, masline, sok od nara, i u centar grada. fin je centar. stari grad, kaldrma, crkve, pa onda neko zelenilo i stazice a-la dvorište Lare Kroft. e tu se zabo na neki travnati brežuljak i posmatrajući crkvu, klupice i neki stari dvor krenuo da jedem. jedem prstima
posle našao neku krčmu da gledam tekmu Italija-Rumunija, jer, poučen iskustvom sa Live8 (kada sam čekao Flojde od podneva do pola 11 uveče, bez hrane i vode, na kraju otkupio flašicu vode za jednu funtu od neke devojke ispred mene) znam da je bezveze stajati i čekati nekoliko sati. mnogo jednostavnije je ući 20 min pre početka i probiti se bez milosti
tako je i bilo. neposredno pre ulaska na stadion, morao sam da napravim još jedan krug da odslušam
Summer days triput, i
Tambourine man-a dvaput.
dobra stara koncertna atmosfera, oseća se Dilan u vazduhu. što bliži stadionu, to veća trema. ni za Kejva se nisam tolko uplašio. idem pravo na štand sa suvenirima. mozgovi nisu otkupili prava na majice
klagija: aj dobro, uzimam
Highway u originalu i krećem napred. oko mene skroz gotivni ljudi. ljubav. neka devojka dovela 15godišnjeg brata koji sav oduševljen kupi utiske sa svih strana. takav sam i ja bio na svom prvom koncertu. sve je doživljaj. bukvalno sve. sa desne strane Italijan koji je muvao sve što hoda, a po njegovoj proceni žensko. mnogom, mnogu...mnogo, mnogo piva! neki gotivan lik iz Zrenjanina na čijem se licu odmah vidi da smo slični fanatici. s'tim što ni on nije tako lud na ide na Vejtsa, daleko daleko...
neki likovi skandiraju 'Ivica Olić', 'Niko Kranjčar', 'random reprezentativac', jer su tad dobili Nemce, i to je opšti haos, ceo grad bruji o tome.
vadim svoj Waits šešir, koji je nezaobilazan na svim
beat spektaklima, i posle par cimanja (ugasi se muzika, svi eeeeeee, ono *****, opet počne. klasika.
) izlazi čiča.
ajjjaaaoj.
Rainy day woman. prvi utisak, tuga. tužan sam nevidjeno. kako je star. kako se trudi. kako gine za svaku notu. ma nevidjeni car. jedan jedini. 67 godina, artritis (ne može više da svira gitaru), stoji za klavijaturama sa sličnim šeširom i
everybody must get stoned. roka li roka. pa ubrza, pa uspori.
sledeći utisak. mi smo njegovi podanici. mi stojimo (evo naježio sam se dok kucam) i gledamo ga. niko ne komentariše, poneko skače (ja tek kasnije), ali svi ga pratimo sa strahopoštovanjem. uzima usnu harmoniku. n-i-r-v-a-n-a. Dilan uzima usnu harmoniku, gde ćeš veći simbol
beat-a. ono što sam gledao na TV-u, kompu, DVD-u, gledam uživo i tu je zbog nas. čuvena harmonika. čuveni potezi rukama. ej!! lik zbog koga sam kupio usnu harmoniku, i neuspešno probao da naučim da sviram, sad svira za mene. veći simbol slobode je samo Waitsov megafon, za to ću da kolabiram ako ga bude koristio.
Dont think twice, it's all right je sledeća. u roku od pet minuta sam odlučio da ponovo probam da upišem režiju na FDU. tako nešto da mi se desi na koncertu, vatreno krštenje. inspiracija.
Lonesome day blues pa
Just like a woman. zovem mamu (reč 'keva' sam uvek izbegavao iz odredjenih razloga). naravno ništa nije čula, ali opet eksplozija ljubavi. pomislim na jednu osobu, kao i za vreme
Into my arms i
Nobodys baby now, i nekako mi lepo, iako sam nevidjeno tužan zbog nje. Italijan muva li muva, a ko ono beše drži koncert ovde, che??
onda je išla neka sa novog albuma, u koji baš nisam upoznat, a potom
Tangled up in blue. pravo vreme da izvadim knjigu iz džepa i podignem je uvis. neka upija. biće još bolja za čitanje jednog dana, ubedjen sam. i knjigama je potrebno iskustvo. držim je tako tokom cele pesme, par puta joj poljubim korice, kontam da sam izgledao kao psiho ali
stvarno obožavam tu pesmu. kao i ceo album. ***, bilo bi previše da je svirao i
Idiot wind. ono što me je posebno kupilo kod Bobija je što nije trošio vreme na kritiku politike, zaštitu životne sredine, staklena bašta blabla kao Waters što ume da smara. tome nije mesto na neutralnom koncertu koji nije u humanitarne svrhe. samo bih se bezveze iznervirao tom masovnom površnošću. ali jok, matori je tu da bi dao sve od sebe, a muzičari oko nje da bi pržili. stvarno sjajni muzičari.
Things have changed pa dve nove. dotad sam upijao utiske. e onda kreće pražnjenje prouzrokovano skakanjem uz večni osmeh na licu.
Highway fakin 61 revisited,
Desolation row,
It's all right ma (I'm only bleeding) JIIIIIIHHAAAAAAAAAAAAAAAAApogotovu za poslednju, koju je izveo nesvakidašnje, totalno promenivši način izgovora stihova i jačim riffom, na električnoj gitari (podsetilo me na čuveno izvodjenje
Maggies farm Live: Hard rain, sa električnom, koja mi je bolja od studijske verzije). naravno, bilo je odredjenih ljudi koji su na Desolationu krenuli da napuštaju prve redove, takvi mi neće biti jasni nikad. onaj fazon, aktuelno je, festival je, ajmo napred, no dobro. tu je bilo dosta komešanja, jer Row traje preko 9 minuta, smorili se jadni
skrnavljenje.
neka nova, kao zatišje pred buru.
Summer days, bacam ranac i džamp, džamp, džamp. i ovaj lik iz Zrenjanina poludeo, svi poludeli, klinac doživljava životni preobražaj, a Bobi izvodi pesmu ali bez ikakvog preterivanja, PERFEKTNO. možda najbolja uživo odsvirana pesma na svim koncertima na kojima sam bio. unikat. lik nema 67 godina, odbijam da poverujem u to. još krenuo da se baca malo, nije više prilepljen za klavijature. ali i dalje sa obe noge na zemlji, pokazuje ko je gazda i koliko nas voli.
rekoh sebi, čoveče, ti ne da ćeš da probaš režiju, nego ćeš je upisati!!! razmišljam, bilo bi lepo da odsvira
Thin man-a :banana: :bis: ma da li je moguće? kreće i on. nemam više želja, nisam alav. hvala Bobi, živeo.
posle Thin man-a napušta binu. naravno, vratiće se. vrištim urlam, ali nikad ne skandiram 'we want more', ne volim to nikako. samo urlam iz sveg glasa.
vraća se i svira
Thunder on the mountain, jedinu pesmu sa novog albuma za koju znam. no, ne znam je dovoljno dobro, samo sam čuo par puta. okej je. brza, prže muzičari, tu sam gledao više njih nego Bobija.
tišina, tišina. pogledao nas malo. i na prvi pisak sam prepoznao da
Rolling stone sledeći. većini je trebalo malo više. al to je jedna od onih koje svi znaju, tako da je tu bio najveći haos. zaboravio sam da uopšte imam ranac, a klinac se zalepio za mene nevidjeno, verovatno sam mu bio gotivan zbog šešira, i kako to obično biva, kad ti je prvi koncert, uvek nadješ nekog starijeg da se poistovetiš sa njim. onda se posle priča kako je bio neki kul lik i blabla.. been there done that. završnica. pesma piči, a ja sam totalno drugačiji čovek. post, ljubav, Bobi i usna harmonika, FDU, ona, odluke, preporodjen. koncert nije mogao doći u bolje vreme. kraj. vrištimo i dalje, ali pale se reflektori. malo jače od 2 sata. jedno od onih iskustava koje prevazilaze pojam koncert. ono nije bio samo koncert. ono je pre svega,
beat, koji me je naterao da malko razmislim o sebi i svojim postupcima, ono je nešto fenomenalno, meni dotad samo delimično poznato.
mnogi su tražili Tambourine, Blowin in the wind, Watchtower.. ja sam potajno želeo Subterranean (realno nemoguće), Maggie ili It aint me babe, ali Bobi je svojim stavom pokazao da je jednostavno svaka želja prealava, on je tu da menja živote nabolje, ŽIVEO ZAUVEK!!!!!!!!!!!!!!
sledeći je Tom, a meni je prijemni u sredu, hvala ti Bobi!!
