комшија
Stara legenda
- Poruka
- 90.943
Коначни крај Меморандумске бајке
~АУТОРСКА ТЕМА~
Меморандум САНУ био је национал-шовинистички памфлет који је израдио одбор од шеснаест чланова "Српске академије наука и уметности" у периоду од 1985. до 1986 године, а за потребе подривања Југославије и Србије, као и каснијег удруженог злочиначког подухвата. Памфлет је објављен у "Вечерњим новостима", септембра 1986. године. "Меморандум" је због захтева за "реорганизацијом" Југославије очекивано изазвао велике реакције и пробудио авети прошлости, а то му је и био циљ. Главна је била лаж да децентрализација води распаду Југославије и да су Срби дискриминисани иначе генијалним Уставом из 1974, а због стварања две аутономне покрајине у саставу Србије. У памфлету се тврди да је развој Србије осујећен због суштинске аутономије коју имају покрајине те да им се иста мора одузети. Објава памфлета кључни је моменат у распаду Југославије.
"Дубока држава" (читај: удба односно војна обавештајна служба) није губила време. У узаврелој политичкој атмосфери, организован је скуп претеча данашњих "сендвичара" у Косову Пољу 24. априла 1987. Кобајаги поводом доласка Слободана Милошевића на састанак са локалним активом Савеза комуниста. Доведени су пијани букачи којима је речено да из све снаге урлају националистичке пароле, али и да лажу пред камерама Тв Бастиље о непостојећој репресији над њима од стране Албанаца. Док је трајао састанак, испред зграде се испровоцирало кошкање између пијаних локалаца и већински албанске милиције. Обавештен да се напољу дешава "туча", Милошевић је изашао из зграде. Један од доведених провокатора је Милошевићу, а пред унапред спремним камерама Тв Бастиље, изрекао лаж да су их милиционери Албанци "тукли", после чега Слободан Милошевић театрално узвикује "Не сме нико да вас бије!". Ова реченица ће да постане "легендарна".
![1103135793_0_132_3000_1755_1000x541_80_0_0_b73a0850ddd57e1f852cd1d6ff641273[1].jpg](https://forum.krstarica.com/attachments/1103135793_0_132_3000_1755_1000x541_80_0_0_b73a0850ddd57e1f852cd1d6ff641273-1-jpg.761656/ "1103135793_0_132_3000_1755_1000x541_80_0_0_b73a0850ddd57e1f852cd1d6ff641273[1].jpg")
После таквог национал-шовинистичог памфлета какав је био "Меморандум САНУ" и намештеног догађаја у Косову Пољу, наступила је "јогурт-револуција". То је назив за масовне национал-шовинистичке скупове подршке Милошевићу у САП Војводини. Ова дивљања су започета у лето 1988. године, а свој врхунац доживела су у Новом Саду 5.10. 1988. када се под опсадом Милошевићевих сендвичара, углавном доведених са Косова, нашла зграда у којој су били највиши функционари СК Војводине. Сендвичаре је предводио Михаљ Кертес. Он је касније осуђен на осам година робије због кривичних дела која је направио као директор Савезне управе царине, а која је у његово време претворена у својеврсну "анти-царину" то јест у службу за помоћ кријумчарима цигарета, кафе, бензина и других акцизних роба.
Како је било очигледно да је врх ЈНА издао Југославију и Титов пут и да неће интервенисати како би се растерали пијани сендвичари са Косова и друштвени талог из Нове Пазове, Бачке Паланке и других места насељених колонистима из пасивних крајева Југославије, водећи Војвођански функционари су поднели оставке те убрзо након тога били замењени како би данас казали "ботовима". Тај догађај Тв Бастиља је називала "антибирократска револуција", али се касније одомаћио израз "јогурт-револуција" јер је учесницима у аутобусима уз сендвиче дељен јогурт у трапезоидном тетрапаку, а којим је онда пијана Кертесова руља гађала зграду Извршног већа (владе) САП Војводине. Назив "јогурт-револуција" се скоро увек користио приликом критика на начин којим је на улици смењено легално изабрано војвођанско руководство. Термин "јогурт револуција" ушао је у историју, јер се до тада никада ниједна улична побуна није називала таквим духовитим именом. У догађајима који ће после да уследе, термин "јогурт-револуција" је надахнуо многе за давање имена и другим "револуцијама": Балван револуција, Плишана револуција, Баршунаста револуција, Наранџаста револуција , итд.
Уследиле су затим економске санкција СР Словенији због подршке словеначких писаца албанским рударима који су штрајковали у Трепчи, хапшење без доказа про-југословенског политичара Азема Власија, и многи други немили догађаји који су заправо рушили Југославију, али један је био најважнији - укидање суштинске аутономије покрајинама. Војвођани су ћутали, али Албанци су се понели храбро и нису хтели да ћуте на укидање њихових права. Гласање којим је 23. марта 1989. године одузета суштинска аутономија тадашњој југословенској и србијанској покрајини Косово и Метохији довело је до одлучног и јединственог отпора Албанског народа, али и подстакло етничке немире у скоро целој Југославији и отворило пут ка оружаном сукобу деведесетих. У том сукобу Србија је изгубила Косово и Метохију, а Резолуција 1244 Савета безбедности УН је легализовала НАТО интервенцију позивајући се на Седму повељу Уједињених нација. Косовски Албанци су своју независност прогласили 2008 године, и било је остало само још ко ће бити тај који ће да ту независност де јуре призна од стране званичног Београда.
Тај задатак је "дубока држава" доделила националистичкој "звезди" Александру Вучићу, сину комунистичког директора банке, вишеструко пропалом кандидату за градоначелника Београда, ратном хушкачу, бившем генералном секретару Српске радикалне странке и министру информисања у време када је убијен новинар и власник "Дневног Телеграфа" Славко Ћурувија.
У Вашингтонском споразуму нема Резолуције 1244; она се и не спомиње у потписаним документима, а Александар Вучић је пристао на једногодишње замрзавање лобирања за повлачење признања Косова. Потписом Александра Вучића на овај и овакав документ, Србија се обавезала да неће спречавати Републику Косово да постане чланица Уједињених нација и да та обавеза одмах ступи на снагу, као и да није ограничена једногодишњим роком.
Према Повељи Уједињених нација, све државе чланице дужне су да међусобно поштују територијални интегритет и границе, чак и када немају успостављене дипломатске односе. Дакле, Вашингтонски споразум је правнообавезујући уговор, са одложеним роком од једне године од датума потписивања. То је и двострани уговор закључен у уобичајеној форми, уз посредништво треће стране, а то је у овом случају Америка.
34 године од "Меморандума САНУ", 32 године од "јогурт-револуције" и 31 годину након укидања суштинске аутономије Косову, овим и оваквим споразумом, националистички мега-стар Александар Вучић је у Вашингтону признао независност Републике Косово. У Овалној соби, пред председником САД Доналдом Трампом кога од његовог доласка на власт 2016 године управо Вучићеви ботови и таблоиди дижу у небеса, Вучић је потписао папир који није ништа друго до де јуре признање косовске независности.
Ово је коначни крај Меморандумске бајке о томе да је била могућа "реорганизација" СФРЈ тако што би се од СР Србије са своје две покрајине направила нека врста Велике Србије.
Треба на крају још само напоменути да је Вашингтонски споразум заправо делимично измењен Ишингеров план из 2007, а који је одбацио тадашњи председник владе Војислав Коштуница и који се заснивао на уговору између две Немачке из 1972. године. Осим тога, Вашингтонски споразум садржи дејство и за треће стране тј. садржи изразито анти-руске и анти-кинеске, али и анти-арапске одредбе, јер у целу причу уводи Израел и то тако што је та моћна држава признала Републику Косово, а Србија се обавезала да заузврат премести амбасаду у Јерусалим; до сада су то урадиле само Америка и Гватемала.
~АУТОРСКА ТЕМА~
Меморандум САНУ био је национал-шовинистички памфлет који је израдио одбор од шеснаест чланова "Српске академије наука и уметности" у периоду од 1985. до 1986 године, а за потребе подривања Југославије и Србије, као и каснијег удруженог злочиначког подухвата. Памфлет је објављен у "Вечерњим новостима", септембра 1986. године. "Меморандум" је због захтева за "реорганизацијом" Југославије очекивано изазвао велике реакције и пробудио авети прошлости, а то му је и био циљ. Главна је била лаж да децентрализација води распаду Југославије и да су Срби дискриминисани иначе генијалним Уставом из 1974, а због стварања две аутономне покрајине у саставу Србије. У памфлету се тврди да је развој Србије осујећен због суштинске аутономије коју имају покрајине те да им се иста мора одузети. Објава памфлета кључни је моменат у распаду Југославије.
"Дубока држава" (читај: удба односно војна обавештајна служба) није губила време. У узаврелој политичкој атмосфери, организован је скуп претеча данашњих "сендвичара" у Косову Пољу 24. априла 1987. Кобајаги поводом доласка Слободана Милошевића на састанак са локалним активом Савеза комуниста. Доведени су пијани букачи којима је речено да из све снаге урлају националистичке пароле, али и да лажу пред камерама Тв Бастиље о непостојећој репресији над њима од стране Албанаца. Док је трајао састанак, испред зграде се испровоцирало кошкање између пијаних локалаца и већински албанске милиције. Обавештен да се напољу дешава "туча", Милошевић је изашао из зграде. Један од доведених провокатора је Милошевићу, а пред унапред спремним камерама Тв Бастиље, изрекао лаж да су их милиционери Албанци "тукли", после чега Слободан Милошевић театрално узвикује "Не сме нико да вас бије!". Ова реченица ће да постане "легендарна".
После таквог национал-шовинистичог памфлета какав је био "Меморандум САНУ" и намештеног догађаја у Косову Пољу, наступила је "јогурт-револуција". То је назив за масовне национал-шовинистичке скупове подршке Милошевићу у САП Војводини. Ова дивљања су започета у лето 1988. године, а свој врхунац доживела су у Новом Саду 5.10. 1988. када се под опсадом Милошевићевих сендвичара, углавном доведених са Косова, нашла зграда у којој су били највиши функционари СК Војводине. Сендвичаре је предводио Михаљ Кертес. Он је касније осуђен на осам година робије због кривичних дела која је направио као директор Савезне управе царине, а која је у његово време претворена у својеврсну "анти-царину" то јест у службу за помоћ кријумчарима цигарета, кафе, бензина и других акцизних роба.
Како је било очигледно да је врх ЈНА издао Југославију и Титов пут и да неће интервенисати како би се растерали пијани сендвичари са Косова и друштвени талог из Нове Пазове, Бачке Паланке и других места насељених колонистима из пасивних крајева Југославије, водећи Војвођански функционари су поднели оставке те убрзо након тога били замењени како би данас казали "ботовима". Тај догађај Тв Бастиља је називала "антибирократска револуција", али се касније одомаћио израз "јогурт-револуција" јер је учесницима у аутобусима уз сендвиче дељен јогурт у трапезоидном тетрапаку, а којим је онда пијана Кертесова руља гађала зграду Извршног већа (владе) САП Војводине. Назив "јогурт-револуција" се скоро увек користио приликом критика на начин којим је на улици смењено легално изабрано војвођанско руководство. Термин "јогурт револуција" ушао је у историју, јер се до тада никада ниједна улична побуна није називала таквим духовитим именом. У догађајима који ће после да уследе, термин "јогурт-револуција" је надахнуо многе за давање имена и другим "револуцијама": Балван револуција, Плишана револуција, Баршунаста револуција, Наранџаста револуција , итд.
Уследиле су затим економске санкција СР Словенији због подршке словеначких писаца албанским рударима који су штрајковали у Трепчи, хапшење без доказа про-југословенског политичара Азема Власија, и многи други немили догађаји који су заправо рушили Југославију, али један је био најважнији - укидање суштинске аутономије покрајинама. Војвођани су ћутали, али Албанци су се понели храбро и нису хтели да ћуте на укидање њихових права. Гласање којим је 23. марта 1989. године одузета суштинска аутономија тадашњој југословенској и србијанској покрајини Косово и Метохији довело је до одлучног и јединственог отпора Албанског народа, али и подстакло етничке немире у скоро целој Југославији и отворило пут ка оружаном сукобу деведесетих. У том сукобу Србија је изгубила Косово и Метохију, а Резолуција 1244 Савета безбедности УН је легализовала НАТО интервенцију позивајући се на Седму повељу Уједињених нација. Косовски Албанци су своју независност прогласили 2008 године, и било је остало само још ко ће бити тај који ће да ту независност де јуре призна од стране званичног Београда.
Тај задатак је "дубока држава" доделила националистичкој "звезди" Александру Вучићу, сину комунистичког директора банке, вишеструко пропалом кандидату за градоначелника Београда, ратном хушкачу, бившем генералном секретару Српске радикалне странке и министру информисања у време када је убијен новинар и власник "Дневног Телеграфа" Славко Ћурувија.
У Вашингтонском споразуму нема Резолуције 1244; она се и не спомиње у потписаним документима, а Александар Вучић је пристао на једногодишње замрзавање лобирања за повлачење признања Косова. Потписом Александра Вучића на овај и овакав документ, Србија се обавезала да неће спречавати Републику Косово да постане чланица Уједињених нација и да та обавеза одмах ступи на снагу, као и да није ограничена једногодишњим роком.
Према Повељи Уједињених нација, све државе чланице дужне су да међусобно поштују територијални интегритет и границе, чак и када немају успостављене дипломатске односе. Дакле, Вашингтонски споразум је правнообавезујући уговор, са одложеним роком од једне године од датума потписивања. То је и двострани уговор закључен у уобичајеној форми, уз посредништво треће стране, а то је у овом случају Америка.
34 године од "Меморандума САНУ", 32 године од "јогурт-револуције" и 31 годину након укидања суштинске аутономије Косову, овим и оваквим споразумом, националистички мега-стар Александар Вучић је у Вашингтону признао независност Републике Косово. У Овалној соби, пред председником САД Доналдом Трампом кога од његовог доласка на власт 2016 године управо Вучићеви ботови и таблоиди дижу у небеса, Вучић је потписао папир који није ништа друго до де јуре признање косовске независности.
Ово је коначни крај Меморандумске бајке о томе да је била могућа "реорганизација" СФРЈ тако што би се од СР Србије са своје две покрајине направила нека врста Велике Србије.
Треба на крају још само напоменути да је Вашингтонски споразум заправо делимично измењен Ишингеров план из 2007, а који је одбацио тадашњи председник владе Војислав Коштуница и који се заснивао на уговору између две Немачке из 1972. године. Осим тога, Вашингтонски споразум садржи дејство и за треће стране тј. садржи изразито анти-руске и анти-кинеске, али и анти-арапске одредбе, јер у целу причу уводи Израел и то тако што је та моћна држава признала Републику Косово, а Србија се обавезала да заузврат премести амбасаду у Јерусалим; до сада су то урадиле само Америка и Гватемала.
Poslednja izmena:
