vracaracc
Buduća legenda
- Poruka
- 38.333
Комунисти су највише фалсификовали историју везану за њихове највеће ратне непријатеље - легалну Југословенску војску, односно четнике генерала Драже Михаиловића. Највећи део тих фалсификата презентован је у књизи ''Фалсификати комунистичке историје'', којој је аутор потписник ових редова, а која се управо појавила на киосцима широм земље.
Прекрајања историје подељена су, у овој књизи, у три главе: фалсификована документа, фалсификати у филмовима и фалсификоване фотографије.
''Четничка документа'' која су писали сами комунисти налазе се у свим њиховим књигама и практично чине основу историје социјалистичке Југославије. Готово да није било докторске дисертације о ''народноослободилачкој борби'' у којој није цитиран извештај команданта Црне Горе, мајора Павла Ђуришића, од 13. фебруара 1943. године, у коме стоји и ово:
''За време операција се приступило потпуном уништењу муслиманског живља без обзира на пол и године старости... Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце''.
У политици ''братства и јединства'', новом режиму била су неопходна четничка документа усташког карактера. Ово је схваћено буквално, па је за писање ''Ђуришићевог извештаја'' ангажован неки бивши усташа. Извештај је написан по правопису који је важио у НДХ и уз низ кроатизама: ''На веома високом ступњу'', ''Доказали видног изражаја'', ''Од опасности услеђења нашега напада''...
У сваком примеру, па и у овом, показало се да фалсификовање није ни мало лак посао. Тако, у списковима жртава у срезовима на које се односи извештај од 13. фебруара 1943. године - Пљеваљском, Чајничком и Фочанском - и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. Тог 13. фебруара Ђуришић се није налазио ''на положају'', како је написао фалсификатор, већ у Дражином штабу, и не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је, како стоји у оригиналном документу, наредио својим људима ''да муслимане тамо не дирају''. Исто то наредио је и пред почетак операције против муслиманских усташа, која је покренута пошто су они претходно масакрирали српске цивиле. Ипак, наредба није у потпуности испоштована и известан број муслиманских цивила заиста је убијен. Колики - то никада прецизно није утврђено. Саме власти НДХ, када су касније те године прокрстариле тереном, дале су више него петоструку нижу цифру од портаних фалсификатори, наводећи да је страдало ''приближно око 1.500 муслиманског становништва, већином жена и дјеце.''
Неизоставан део комунистичких књига су и ''Дражина'' писма Спепинцу, Павелићу и усташи Матићевићу. Једини правник у експертској групи за припрему оптужнице против Драже, Хрват Јосип Хрнчевић, питао је тужиоца Милоша Минића да ли су писма нађена у заробљеној четничкој, Степинчевој, Павелићевој или ма којој другој архиви. Минић је одговорио одречно, али је писма ипак оставио.
Писма су, дакле, убачена у Дражину архиву, али уз невероватан пропуст. Наиме, у стенографским белешкама са суђења (страна 97) факсимил писма Степинцу објављен је на једној страни, док је 39 година касније, у зборнику четничких докумената (том 4, страна 991), факсимил објављен на две странице. У овој другој верзији разликују се места адресе и датума, као и последњег пасуса, који је сада прешао на другу страну, и натписа ''Врховна команда''. Дакле, исто писмо написали су два пута, па су најпре заборавили да униште једно, а потом и да су већ објавили оно друго. А оба писма немају карактеристичан меморандум Врховне команде, печат, ни број под којим су заведена. У писмима Степинцу Дражу су потписали као ''генерала'', док се он увек потписивао као ''ђенерал''. Фалсификатор је и у овом случају био Хрват, јер је у писму Степинцу остало неколико кроатизама: ''Комунистички вал'', ''Хрватскога простора'', ''Задатцима'', ''А напосе хрватскога народа''...
После рата, када су смишљали своју верзију историје, комунисти су међу осталим наишли и на следеће питање: како се односити према чињеници да су Немци стрељали много више ''присталица Драже Михаиловића'', него њихових људи?
У основи, ово су решили на два начина.
Прво, фалсификовали су неке плакате на којима је истовремено било објављено стрељање Дражиних присталица и комуниста, тако што су четнике избрисали, а своје оставили. Један од таквих фалсификата објављен је у књизи Драгољуба Дејановића Љубе и Ђорђа Стаменковића ''Заплање у НОБ-у 1941-1945'' (Ниш, 1978, страна 238). Дејановић и Стаменковић су искористили чињеницу да су Немци у горњој половини саопштења о стрељању талаца 31. јуна 1943. године (грешка у оригиналу; јун има 30 дана) навели имена 25 комуниста, а у доњој половини 15 четника. Тако су дошли на идеју да откину доњу половину, а да онда датум и потпис ''фелдкомандант'', који су се налазили испод имена четника, преместе на дно преостале половине, тј. испод имена комуниста. Међутим, фалсификаторима је промакло да је остао још један оригинални примерак овог плаката, који се чува Историјском архиву у Крушевцу.
Други начин реаговања на чињеницу да је међу стрељанима било много више ''присталица Драже Михаиловића'', састојао се у уништавању плаката са њиховим именима. Али, било их је тако много, да нису успели да униште све.
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована.
За филм ''Валтер брани Сарајево'' узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ''Валтеру'', команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ''Валтер'', али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ''Валтер'', у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ''Валтер'' био убедљиво најдебљи. Убацивање лажног Валтера међу четничке илегалце и други детаљи, просто су пренети у Сарајево.
Ни у Сарајеву, као ни у Београду, комунисти током рата нису убили ни једног Немца. Филмски масакр Немаца у Београду приказан је у серијалима ''Отписани'' и ''Повратак отписаних''. Основни фалсификат овде је да Гестапо уопште није имао одељење које се бавило комунистичком илегалом у престоници, јер је она била безначајна. Али је имао одељење за прогон четничких илегалаца. Епизода у ''Отписанима'' у којој Немци уз помоћ гониометра откривају тајну радио станицу директно је преузета од четника. Комунисти током рата нису ни имали радио станицу у Београду.
У филму ''Двобој за Јужну пругу'' Јосип Броз Тито наређује диверзије како би се омело снабдевање за Хитлеровог маршала Ервина Ромела у Африци. У стварности, Броз није помињао Ромела, нити диверзије на јужној прузи, нити су их партизани изводили. Насупрот томе, према немачким документима, само једна од четничких диверзантских група - Група ''Гордон'' - извела је чак 1.499 диверзија и саботажа на јужној прузи. Док у филму четници заједно са Немцима чувају ову пругу...
У филму ''Лагер Ниш'' наводно храбри комунисти организују бекство из овог логора, док су у стварности главну улогу у бекству одиграли заточени четници, и то резервни капетан Иван Ј. Вујисић наредник Божа Балтић. Они су ударцем у главу онесвестили стражара и отели му пушкомитраљез. Тако је направљена бреша и маса логораша је покуљала. Логорашица која се породила у логору била је Наталија Гордић, супруга четничког поручника Николе Гордића, а није се породила у нишком логору, већ на Бањици, непосредно пошто је тамо пребачена из Ниша.
Комунистима је нарочито било стало да објаве слике четника са Немцима. Али, суочили су се са чињеницом да нема фотографије Дражиног четника са Немцима, или макар да Немци знају да је тај четник Дражин (иначе би га заробили). Зато су се довијали на различите начине. Најпре су то били фалсификовани потписи, а онда су почеле да раде маказе, јер није било фотошопа.
Испоставило се да ни то није баш лак посао. Карактеристичан је пример насловне стране књиге Николе П. Илића ''Колаборација четника са окупаторима и квислинзима у Србији 1941-1944'', издање Института за савремену историју у Београду и Народног музеја у Лесковцу, 1996. године. На фотографијама које је имао, а од којих је начинио фотомонтажу, аутор је препознао четника (брада) и Немца (униформа). За особу између четника и Немца вероватно је помислио да је Италијан или усташа. Такође, он је нешто слично претпоставио и за особе у доњем реду. А заправо, горе је један енглески, а доле један амерички официр. Фалсификат је давно откривен, али аутор ове књиге и даље је сарадник Института за савремену историју, па и члан државне комисије основане 2009. године за откривање масовних гробница у Србији насталих ''после ослобођења'' (у називу је избегнут термин ''злочини комуниста'').
Верзију са фотографијама можете видети овде:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/145184/Istorija+se+menjala+makazama+i+lepkom.html
http://www.pressonline.rs/sr/blog/V.../40642/ФАЛСИФИКАТИ+КОМУНИСТИЧКЕ+ИСТОРИЈЕ.html
Прекрајања историје подељена су, у овој књизи, у три главе: фалсификована документа, фалсификати у филмовима и фалсификоване фотографије.
''Четничка документа'' која су писали сами комунисти налазе се у свим њиховим књигама и практично чине основу историје социјалистичке Југославије. Готово да није било докторске дисертације о ''народноослободилачкој борби'' у којој није цитиран извештај команданта Црне Горе, мајора Павла Ђуришића, од 13. фебруара 1943. године, у коме стоји и ово:
''За време операција се приступило потпуном уништењу муслиманског живља без обзира на пол и године старости... Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце''.
У политици ''братства и јединства'', новом режиму била су неопходна четничка документа усташког карактера. Ово је схваћено буквално, па је за писање ''Ђуришићевог извештаја'' ангажован неки бивши усташа. Извештај је написан по правопису који је важио у НДХ и уз низ кроатизама: ''На веома високом ступњу'', ''Доказали видног изражаја'', ''Од опасности услеђења нашега напада''...
У сваком примеру, па и у овом, показало се да фалсификовање није ни мало лак посао. Тако, у списковима жртава у срезовима на које се односи извештај од 13. фебруара 1943. године - Пљеваљском, Чајничком и Фочанском - и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. Тог 13. фебруара Ђуришић се није налазио ''на положају'', како је написао фалсификатор, већ у Дражином штабу, и не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је, како стоји у оригиналном документу, наредио својим људима ''да муслимане тамо не дирају''. Исто то наредио је и пред почетак операције против муслиманских усташа, која је покренута пошто су они претходно масакрирали српске цивиле. Ипак, наредба није у потпуности испоштована и известан број муслиманских цивила заиста је убијен. Колики - то никада прецизно није утврђено. Саме власти НДХ, када су касније те године прокрстариле тереном, дале су више него петоструку нижу цифру од портаних фалсификатори, наводећи да је страдало ''приближно око 1.500 муслиманског становништва, већином жена и дјеце.''
Неизоставан део комунистичких књига су и ''Дражина'' писма Спепинцу, Павелићу и усташи Матићевићу. Једини правник у експертској групи за припрему оптужнице против Драже, Хрват Јосип Хрнчевић, питао је тужиоца Милоша Минића да ли су писма нађена у заробљеној четничкој, Степинчевој, Павелићевој или ма којој другој архиви. Минић је одговорио одречно, али је писма ипак оставио.
Писма су, дакле, убачена у Дражину архиву, али уз невероватан пропуст. Наиме, у стенографским белешкама са суђења (страна 97) факсимил писма Степинцу објављен је на једној страни, док је 39 година касније, у зборнику четничких докумената (том 4, страна 991), факсимил објављен на две странице. У овој другој верзији разликују се места адресе и датума, као и последњег пасуса, који је сада прешао на другу страну, и натписа ''Врховна команда''. Дакле, исто писмо написали су два пута, па су најпре заборавили да униште једно, а потом и да су већ објавили оно друго. А оба писма немају карактеристичан меморандум Врховне команде, печат, ни број под којим су заведена. У писмима Степинцу Дражу су потписали као ''генерала'', док се он увек потписивао као ''ђенерал''. Фалсификатор је и у овом случају био Хрват, јер је у писму Степинцу остало неколико кроатизама: ''Комунистички вал'', ''Хрватскога простора'', ''Задатцима'', ''А напосе хрватскога народа''...
После рата, када су смишљали своју верзију историје, комунисти су међу осталим наишли и на следеће питање: како се односити према чињеници да су Немци стрељали много више ''присталица Драже Михаиловића'', него њихових људи?
У основи, ово су решили на два начина.
Прво, фалсификовали су неке плакате на којима је истовремено било објављено стрељање Дражиних присталица и комуниста, тако што су четнике избрисали, а своје оставили. Један од таквих фалсификата објављен је у књизи Драгољуба Дејановића Љубе и Ђорђа Стаменковића ''Заплање у НОБ-у 1941-1945'' (Ниш, 1978, страна 238). Дејановић и Стаменковић су искористили чињеницу да су Немци у горњој половини саопштења о стрељању талаца 31. јуна 1943. године (грешка у оригиналу; јун има 30 дана) навели имена 25 комуниста, а у доњој половини 15 четника. Тако су дошли на идеју да откину доњу половину, а да онда датум и потпис ''фелдкомандант'', који су се налазили испод имена четника, преместе на дно преостале половине, тј. испод имена комуниста. Међутим, фалсификаторима је промакло да је остао још један оригинални примерак овог плаката, који се чува Историјском архиву у Крушевцу.
Други начин реаговања на чињеницу да је међу стрељанима било много више ''присталица Драже Михаиловића'', састојао се у уништавању плаката са њиховим именима. Али, било их је тако много, да нису успели да униште све.
Фалсификата у партизанским филмовима има толико да би само о њима могла да се напише једна књига. Јер, практично у свим овим филмовима историја је драстично фалсификована.
За филм ''Валтер брани Сарајево'' узета је прича о потпуковнику Жарку Тодоровићу ''Валтеру'', команданту четничких илегалаца у Београду. Постојао је и комуниста Жарко Перић ''Валтер'', али био је толико небитан, да га немачка документа уопште не помињу. Међутим, Операција ''Валтер'', у којој је Гестапо ухапсио Тодоровића, била је највећа те врсте на Балкану, док је гестаповски досије ''Валтер'' био убедљиво најдебљи. Убацивање лажног Валтера међу четничке илегалце и други детаљи, просто су пренети у Сарајево.
Ни у Сарајеву, као ни у Београду, комунисти током рата нису убили ни једног Немца. Филмски масакр Немаца у Београду приказан је у серијалима ''Отписани'' и ''Повратак отписаних''. Основни фалсификат овде је да Гестапо уопште није имао одељење које се бавило комунистичком илегалом у престоници, јер је она била безначајна. Али је имао одељење за прогон четничких илегалаца. Епизода у ''Отписанима'' у којој Немци уз помоћ гониометра откривају тајну радио станицу директно је преузета од четника. Комунисти током рата нису ни имали радио станицу у Београду.
У филму ''Двобој за Јужну пругу'' Јосип Броз Тито наређује диверзије како би се омело снабдевање за Хитлеровог маршала Ервина Ромела у Африци. У стварности, Броз није помињао Ромела, нити диверзије на јужној прузи, нити су их партизани изводили. Насупрот томе, према немачким документима, само једна од четничких диверзантских група - Група ''Гордон'' - извела је чак 1.499 диверзија и саботажа на јужној прузи. Док у филму четници заједно са Немцима чувају ову пругу...
У филму ''Лагер Ниш'' наводно храбри комунисти организују бекство из овог логора, док су у стварности главну улогу у бекству одиграли заточени четници, и то резервни капетан Иван Ј. Вујисић наредник Божа Балтић. Они су ударцем у главу онесвестили стражара и отели му пушкомитраљез. Тако је направљена бреша и маса логораша је покуљала. Логорашица која се породила у логору била је Наталија Гордић, супруга четничког поручника Николе Гордића, а није се породила у нишком логору, већ на Бањици, непосредно пошто је тамо пребачена из Ниша.
Комунистима је нарочито било стало да објаве слике четника са Немцима. Али, суочили су се са чињеницом да нема фотографије Дражиног четника са Немцима, или макар да Немци знају да је тај четник Дражин (иначе би га заробили). Зато су се довијали на различите начине. Најпре су то били фалсификовани потписи, а онда су почеле да раде маказе, јер није било фотошопа.
Испоставило се да ни то није баш лак посао. Карактеристичан је пример насловне стране књиге Николе П. Илића ''Колаборација четника са окупаторима и квислинзима у Србији 1941-1944'', издање Института за савремену историју у Београду и Народног музеја у Лесковцу, 1996. године. На фотографијама које је имао, а од којих је начинио фотомонтажу, аутор је препознао четника (брада) и Немца (униформа). За особу између четника и Немца вероватно је помислио да је Италијан или усташа. Такође, он је нешто слично претпоставио и за особе у доњем реду. А заправо, горе је један енглески, а доле један амерички официр. Фалсификат је давно откривен, али аутор ове књиге и даље је сарадник Института за савремену историју, па и члан државне комисије основане 2009. године за откривање масовних гробница у Србији насталих ''после ослобођења'' (у називу је избегнут термин ''злочини комуниста'').
Верзију са фотографијама можете видети овде:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/145184/Istorija+se+menjala+makazama+i+lepkom.html
http://www.pressonline.rs/sr/blog/V.../40642/ФАЛСИФИКАТИ+КОМУНИСТИЧКЕ+ИСТОРИЈЕ.html
