Pa sta ako su Makedoncima dali? Ovo za Kosovo ti je glupost, ne budi smesan, Tito nije dao Siptarima Kosovo, obracas se na pogresnu adresu.
Procitaj jos jednom pazljivo sta je Drug Stari napisao o Srbiji u Kraljevini Jugoslaviji, tj. o brisanju iste sa karte 1929. i njenom povratku na kartu 1945.
Вероватно из те његове превелике бриге век и по историје модерне српске државности је сведено, буквално, на два споменика и три улице у Београду. Сваки помен на величину Србије је избрисан. Треба се запитати да ли је и у једној вароши у Србији за време комуниста остала улица са именом Краља Петра Ослободиоца или Краља Милана, човека који је Србији оставио у аманет независност, краљевску Круну, увећану државну територију, оновремени најдемократскији устав и модерну војску, која ће победоносно изаћи из ратова са почетка 20. столећа.
Комунистичко испишавање по нашим мртвим ( а и тада живим ) прецима је ишло толико далеко да су Балкански ратови називани империјалистичким, а не само њихови споменици, већ и гробља скрнављени. Добар пример су спомен костурница на Зебрњаку и војничко гробље код Битоља.
Споменик који су разрушили Бугари током ДСР никада није обновљен, а кости мртвих хероја су корстили студенти медицине са Скопског универзитета за вежбе. Тако данас имамо да олош из БЈРМ на званичној презентацији њихове туристичке организације о споменику на Зебрњаку пише следеће:
Zebrnjak memorial ... Zebrnjak is built during the Serbian occupation of Macedonia (1913-1941).
Zebrnjak memorial represents a monument over the Serbian victory against the Ottomans in the First Balkan war in 1912.
некада
данас
Гробне плоче хероја, који су имали несрећу, да буду сахрањени код Битоља су полупане и кориштене за посипање путева по околним селима, а нека гробна места и преорана.
А то су људи, који су, хтели то да признају или не, македонским Словенима донели слободу ( у осталом где још живе ''Македонци''?).
Требало је у националном ижењерингу избрисати сву српску самосвест о сопственој величини ( попут покушаја комуниста у СССР-у да од Руса направе homo sovieticus-e). Подсећање на тренутке када су Срби умирали ''с вером у Бога, за Краља и Отаџбину''', је било неприхватљиво, јер наука је ''доказала'' да Бога нема, као што су ''нестали'' Краљ и Отаџбина ( овде је посебно занимљив моменат увођења у јавни дискурс у послератној Југославији термина домовина, који је хрватски, уместо термина отаџбина. Занимљиво је, шта је тај термин, без увреде, представљао за Хрвате, када је једина ''домовина'' коју су имали у модерној историји до тада била НДХ-а?).
Коначно тај принцип је примењен и на Другом светском рату: стављен је знак једнакости између четника и усташа; а у партизанима су били ''сви народи и народности поведени решеношћу КПЈ-у и Јосипа Броза Тита'' , а не већином Срби чији једини мотив за одлазак у партизане је брига за сопствену, физичку, егзистенцију и борба против окупатора.
Једноставно, било је потребно да се заборави ко је кога клао по Мачви и Подрињу, по Глини, Јадовну, Јасеновцу и небројеним голубњачама, ко је победио, а ко био побеђен.
