Када се о овом стратишту говори, ту се увијек поставља питање. Како је то било могуће? Одмах ти злочини, и у Гудовцу, и масовни покољи у овом комплексу ужаса. Одакле толика мржња? И како је то напрасно експлодирало? Да ли је?
Неке одговоре можемо добити из саћуваних свједочења. У књизи
Зашто Јасеновац није ослобођен, којом сам се већ бавио на другој теми, I.поглавље се бави овим стратиштем, ту имамо свједочења о важним актерима тог времена, њиховим порукама
Čitatelji Hrvatskog naroda nisu mogli ni pomisliti da je odvodnjavanje Lonjskog polja u vezi sa stravičnim prijetnjama što su ih proteklih mjeseci javno iznosili najistaknutiji ustaški funkcionari: “Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikog drugog, i nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti kako bismo načinili ovu zemlju zbilja hrvatskom i očistili je od Srba koji su nas stotine godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove države, i kad to izvršimo, izvršit ćemo samo ono što piše u ustaškim načelima”3 (predsjednik zakonodavnog povjerenstva prve ustaške vlade dr. Milovan Žanić na zboru u Novoj Gradiški 3. lipnja 1941.). “Dosad smo za katoličku vjeru radili molitvenikom i križem, a sada je došlo vrijeme da radimo puškom i revolverom. Iselit ćemo i istrijebiti srpski narod u Hrvatskoj, i bit ću sretan kad budem mogao dijeliti srpsku zemlju Hrvatima” (udbinski župnik Mate Moguša na zboru u Udbini 13. lipnja 1941.).
“U Hrvatskoj više nema mjesta strancima. Srbima i Židovima je zauvijek odzvonilo... Srba i Židova niti može biti, niti će ih biti, jer zato jamči hrvatska vojska i hrvatski ustaše” (visoki ustaški funkcionar, član domovinskog vodstva u trenucima proglašenja NDH i glavni tajnik predsjedništva ustaške vlade, profesor Aleksandar Seitz, na zboru u Dugom Selu kod Zagreba 23. lipnja 1941.).
“Hrvatski se narod mora očistiti od svih elemenata, koji su za taj narod nesreća, koji su tomu narodu tuđi i strani, koji u tom narodu rastvaraju njegove zdrave snage, koji su taj narod tijekom desetljeća i stoljeća gurali iz jednoga zla u drugo. To su naši Srbi i naši Židovi” (ustaški ministar vanjskih poslova dr. Mladen Lorković 27. srpnja 1941. na zboru u Donjem Miholjcu).
И то нам говори да то зло није напрасно букнуло, јок, припремано је годинама, само су ниткови дочекали "свој моменат".
За разлику од других логора, стратишта, овај комплекс ужаса обавијен је велом тајне, ту се мало зна, готово и нема преживјелих, тек понеки који су пренијели размјере ужаса у том логору. И о томе нам говори у поменутом поглављу.
Iz gopićkog sabirnog logora zatočenici su upućivani na Velebit, u Jadovno, na otok Pag u Slanu i Metajnu - prave logore smrti, tj. logore za uništavanje ljudi, žena i djece.Prve manje grupe zatočenika stizale su u zgradu kaznionice gospićkog Sudbenog stola (okružnog suda) u drugoj polovici svibnja 1941. Međutim, već u lipnju zatvor Sudbenog stola, zajedno sa zatvorskim dvorištem, nije mogao prihvatiti sve nesretnike, čiji je broj iz dana u dan rastao. Tada su ustaše na napuštenom imanju imućne gospićke obitelji Maksimović, dva-tri kilometra istočno od Gospića, u tri velike štale za ovce obitelji Maksimović, opasane zidom visokim dva i pol metra i udaljene 250-300 metara od rijeke Novčiće, organizirali zbirni logor Gospić. Među zatočenicima logor je bio poznat pod imenom Ovčara, odnosno Ovčje polje.
O tom je logoru Solomon Musafija Monika, uhićen 1. kolovoza 1941. s grupom Židova i Srba u Zavidovićima, a zatim preko Zagreba otpremljen u Gospić, napisao: “Dotjerali su nas na ledinu Ovče polje, na kojoj su bile samo nadstrešnice, napravljene da se ovce sklone od sunca. Polje je bilo na brzinu ograđeno bodljikavom žicom. Kad smo stigli, u logoru je moglo biti oko tri hiljade logoraša, od djece stare petnaest dana do staraca preko osamdeset godina. Tu su bile cjelokupne porodice iz Like, Korduna i drugih područja.”
Iz oba gospićka sabirališta, zatvora gospićkog Sudbenog stola i Ovčare, ustaše su krajem lipnja počeli odvoditi zatvorenike vezane u lance i žice na šumske radove duboko u planinski masiv Velebita, na područje daleko od naselja i komunikacija i potpuno izolirano. Bio je to put bez povratka. Prvi zatočenici - grupa od 25 zagrebačkih Židova - upućeni na Velebit 24. lipnja, ponijeli su kolute bodljikave žice da bi njome ogradili prostor “puste i nenaseljene Caćić drage”, 18 km sjeverozapadno od Gospića u smjeru Karlobaga, koju su ustaše izabrali za radni logor, koji je po nazivu tog predjela i najbližeg sela i sam dobio ime Jadovno. I grupe koje su kasnije stizale radile su na podizanju visoke žičane ograde.
Prema sjećanju Bože Švarca, pukovnika JNA u mirovini, jednog od rijetkih preživjelih zatočenika Jadovna, taj je logor “ustvari bila jedna vrtača bez ikakvih baraka... opasana bodljikavom žicom i stražarama podignutim na stupove, gdje su se nalazila mitraljeska gnezda. U tom logoru, osim nas sto sedamdeset, bilo je još jedno dve do tri stotine Jevreja iz Zagreba i oko dve do tri hiljade Srba, zagrebačkih intelektualaca. Iz tog logora svi su pobijeni.”
Mirko Peršen, novinar i publicist, bivši logoraš, svoja dugogodišnja istraživanja i znanja o Jadovnu sažeo je u sljedećim odlomcima: “Jadovno je bilo mjesto potpune izolacije, teškog rada, najgrubljeg postupka prema zatočenicima, teškog kažnjavanja i ubijanja. O njemu se najmanje znalo i govorilo. Nikakav dokument ne postoji. Nema dopisnica, pisama, ni najmanje ceduljice. Paketi nisu primani. Rijetki su znali gdje se nalazi. Neki su samo naslućivali. Pobližih informacija nije bilo. Znalo se samo: na Velebitu. Bilo je obavijeno šutnjom i tajnom. Ali stravičnom i zastrašujućom. Od svih ustaških logora o Jadovnom se najmanje zna. O svakom drugom sačuvano je više podataka. Ostalo je više preživjelih. Iz Jadovnog samo nekolicina. Istinu o njemu logoraši su odnosili sa sobom u okolne jame i ponore. Spominju se Šaranova jama i jama na Grginu brijegu. One nisu jedine. Zbog svega što se dogodilo i kako se dogodilo Jadovno je postalo pojam, sinonim za smrt. To nije bio samo koncentracioni logor. Adekvatniji je naziv stratište.
За само окончање овог комплекса зла и ужаса можемо захвалити фашистима (што ти је живот), оним италијанским, они су преузели контролу над тим локацијама, почев од 15.августа 1941.
Зликовци нису напустили а да не заврше започето и од 15-21.августа овај комплекс логора је ликвидиран
U drugoj polovici kolovoza 1941. ustaše su morali naglo prekinuti masakre zatočenika i na Velebitu i na otoku Pagu. O čemu se radilo? Nezavisnu Državu Hrvatsku u ljeto 1941. snažno je uzdrmala aktivnost ustanika kojima se njezine oružane snage nisu mogle uspješnije suprotstaviti. U takvim uvjetima, radi proširenja i učvršćenja svojih pozicija na Balkanu, talijanska je vlada odlučila da njezine trupe, osim već okupiranih i Italiji priključenih dijelova Dalmacije, Hrvatskog primorja i Gorskog kotara (prva zona), zaposjednu i tzv. drugu zonu, koja se prostirala južno od linije Vinica-Plitvička jezera - Plješivica - Šator planina - Velika Golija - Prenj - Troglav. 15. kolovoza uslijedila je naredba talijanskog vrhovnog zapovjedništva štabu 2. armije da se “pobrine da odmah zauzme čitav demiltarizirani pojas o kojemu se pregovaralo u Rimu 18. svibnja”, te daje, s obzirom na situaciju, “potrebno do maksimuma ubrzati okupaciju gore spomenutog pojasa” i “izvijestiti o provedenim mjerama i novoformiranim garnizonima”.
Predsjednik talijanske vlade Benito Mussolini obavijestio je o tome ustaškog poglavnika Pavelića i on je 19. kolovoza službeno dao suglasnost za reokupaciju demilitarizirane zone. Tako su se i Gospić i Jadovno, i Slana i Metajna našli de facto pod talijanskom vlašću.
Ustaše su već 19. kolovoza poduzeli mjere likvidacije logora u Gospiću i na otoku Pagu. Prema sjećanju spomenutog zatočenika Monike Mu- safije, toga su dana na Ovčje polje došla dvojica visokih ustaških funkcionara, odvojili među zatočenicima njih 80 “građevinara” i naredili im da se odmah spreme za put.
“Krenuli smo”, piše Monika Musafija. “Nismo odmakli ni sto pedeset metara kadli zapuca. Okrenuli smo se, ali su nam ustaše odmah zaprijetili: 'Ako pogledate još jednom prema logoru, bit ćete poubijani kao i oni!' Prizor koji sam uspio na brzinu da vidim bio je stravičan. Kao da su iz zemlje izašli, ustaše su postavili mitraljeze i puškomitraljeze oko logora i tukli nedužne žene, djecu, starce i muškarce koji su se tu zatekli. Tog časa logor je izgledao kao mravinjak uznemirenih mrava. Bježali su nesretnici na sve strane i padali jedni preko drugih. Nakon desetak minuta, koliko je paljba trajala, u logoru nije bilo žive duše.”
Tako je likvidiran logor Ovčje polje. Sličan je postupak, vjerojatno također 19. kolovoza, bio i u logoru Jadovno. Međutim, o tamošnjem pokolju nema svjedočanstava. Nijedan ga zatočenik koji se u tom trenutku zatekao u Jadovnu nije preživio.O likvidaciji zatočenika na Pagu od 18. do 20. kolovoza 1941. godine zatočenik Zlatko Vajler, pukovnik JNA u mirovini, pribilježio je sljedeće redove: “Likvidaciji logora prethodilo je pripajanje tog dela Dalmacije i otočja Italiji. Odmah potom su ustaše započele likvidirati logor i u tom razdoblju su ubile sve zatočenike koji su radili u solani i ženski deo logora. Izgleda da nisu pravovremeno stigli da likvidiraju i nas jer su već 21. avgusta stigle italijanske posadne jedinice u Karlobag, tako da smo toga dana i mi bili prebačeni u Karlobag za dalji transport...”
а тих задњих дана многи заточеници су и физички ликвидирани, у дане 19-21.августа, о чему детаљно пише др Затезало у својим књигама, тек један број је упућен ка новим логорима, ка својој новој агонији, тада из нужде почиње нова језива прича, Јасеновац.
Још једно питање када је у питању ова фабрика зла и ужаса лебди до данашњих дана. Зашто се ова језива прича деценијама гурала у заборав? И данас се гура. Зашто тај неки завјет шутње? Зашто ова тема одмах постаје непожељна?
Неко објашњење бјеше да се ето у бившој Југи не би нарушили међунационални односи. Е јес објашњење у п.м.
У данашњој лијепој њиховој која и тако у много чему наставља тековине ендехазије ова тема је непријатна, болна, разоткрива карактер те монструм творевине, и колико су биједни они који данас раде на замагљивању историју. Зато др Затезало када су издате књиге 2007-е бјеше изложен бјесомучним нападима из лијепе њихове, највише их је болило што ништа у тим књигама нису могли оспорити, нити један документ, методологију, бројеве страдалих, ништа. Помогли су и неки Срби у тим нападима.
Али зашто код неких Срба потреба да се ова прича гура под тепих? Да ли то смета онима који су у прошлим временима наметали да историја почиње од јула 1941., било што што би указало на ужасе и прије јула, или прије 22.06.41., да се зло већ захуктало?
Много је ту питања која траже одговоре.
Jer vi kazete da je objavljivanje takvih informacija ''Дегутантно је непримјереним и заједљивим постом каљати подсјећање на то наше стратиште.''
