Kolubarska bitka

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
333.367
Mišić,_Putnik_i_kralj_Aleksandar_650x940.jpg


Kolubarska bitka, najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu trajala je od 8. novembar – 15. decembar 1915.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, Srbija se našla na korak od kraha. Među vojskom nije bilo hrane, obuće ni odeće, ostalo je malo municije i skoro nimalo nade. Svetski mediji su javljali o propasti Srbije, a neprijatelji o tome da je rat već dobijen.Malo ko je verovao u to da jedna armija, izmorena i usamljena, sa vojskom koja se osipala, išta može da promeni. A onda je na čelo Prve armije kraljevina Srbije došao general Živojin Mišić

Posle bitaka na Drini, 8. novembra 1914. započelo je opšte povlačenje srpske vojske iz Mačve, sa Sokolske planine, Boranje i Mokre gore u pravcu, Valjeva i Užica. Kod vojske je nastupio veliki zamor. U kišnim i hladnim jesenjim danima vladala je oskudica odeće, obuće i šatorskih krila. Zavladale su bolesti. Moral je počeo da pada. Bilo je i dezertiranja.Vrlo brzo napušteno je i Valjevo i krenulo je dalje povlačenje na desnu obalu Kolubare i Ljiga. Nova linija odbrane oslanjala se na neprekinuti niz planina – na Povlen, Maljen, Suvobor i dalje ka Rudniku. Da bi se front skratio i vojska odmorila napušten je, ne bez dilema, i Beograd, koji su zatim zauzeli Austrougari. Nova linija uspostavljena je na Kosmaju.

Srpska vojska nije imala dovoljno artiljerijske municije. Mnoge baterije slate su u pozadinu. Trupe su se bez obzira na sve ogorčeno borile, stopu po stopu čitavih mesec dana. Nije bilo lako ni Austrougarima. Vladali su iscrpljenost i glad. Nabujali Ljig i Kolubara, loši i od blata neprohodni srpski putevi, radili su protiv osvajača. Time je dovršena takozvana defanzivna faza Kolubarske bitke.

Komandant 1. Armije Živojin Mišić tražio je da njegova vojska napusti položaje na Suvoboru i povuče se na Rudnik, da se odmori i konsoliduje. Znao je da promrzla, izgladnela i slabo naoružana vojska, koja se defanzivno brani na suviše širokoj liniji fronta, ne može da dȃ nikakve rezultate. Mišić je morao čak i da zapreti ostavkom ako se njegova inicijativa ne uvaži. Komandant Štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik smatrao je da bi to uslovilo i povlačenje drugih armija. U dugom noćnom telefonskom razgovoru nađena su rešenja prihvatljiva i za Mišića i za Vrhovnu komandu.

r_986_1613130767.jpg


Rizik se isplatio, austrougarska komanda protumačila je napuštanje položaja kao kraj srpske vojske. Ali tri dana odmora, hrana, osušena odeća i obuća, povratili su duh vojnika. Pristigle su i poslednje rezerve, među njima i 1.300 kaplara. pitomci iz skopske Škole rezervnih oficira. Poletni i mladi, oni su uneli novi duh među saborce. U jedinice su stizali i obveznici sa juga, no najvažnije je bilo pristizanje 20.000 francuskih granata. Na prvoj liniji fronta pojavio se i stari kralj Petar Karađorđević. Sve je to podiglo moral srpskoj vojsci.

10892_zivojin-misic_f.jpg


“Probudite se, ljudi, osvestite se! Ako sad Švabu ne zadržimo, nikada ga ne zadržasmo.
Ako dopustimo da nas sad pregazi propali smoa, kažem vam, pazite, kad ga poteramo, biće velike tutnjave, napraviće se čudo od njega, da će ceo svet seiriti!”

— MišIć je govorio svojim vojnicima

Protivofanziva je počela 3. decembra na sektoru 1. Armije, na Suvoboru i Maljenu u pravcu Valjeva i ostalih armija, preko Kolubare i Kosmaja, ka Beogradu. Do 15. decembra slomljen je otpor austrougarske vojske i oslobođena i poslednja stopa zemlje. U Srbiji je ostalo oko 60.000 ratnih zarobljenika. Balkanska autrougarska armija izgubila je dve trećine svog sastava.

Jedan od najenergičnijih komandanata u Kolubarskoj bici, idejni tvorac mnogih odluka general Živojin Mišić, dobio je čin vojvode.
Nakon Kolubarske bitke neprijatelji su shvatili da sa Srbijom neće biti lako. Saveznici su videli da se na Balkan još uvek može računati
i da će upravo ovo biti mesto gde će se rešiti sudbina “Velikog rata”.

Sr_prekokolubare.jpg


Ipak, još uvek ni oni najmudriji nisu mogli ni da sanjaju o dimenzijama razaranja koje će ovaj sukob doneti. Do 1918. stradalo je više od 15 miliona ljudi,
a najveće gubitke imala je upravo Srbija – zemlja u kojoj je sve i počelo…


(Ministarstvo odbrane republike Srbije/istorijski zabavnik)
kolubarska-bitka-650x366.jpg
 
Pogledajte prilog 1487738

Kolubarska bitka, najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu trajala je od 8. novembar – 15. decembar 1915.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, Srbija se našla na korak od kraha. Među vojskom nije bilo hrane, obuće ni odeće, ostalo je malo municije i skoro nimalo nade. Svetski mediji su javljali o propasti Srbije, a neprijatelji o tome da je rat već dobijen.Malo ko je verovao u to da jedna armija, izmorena i usamljena, sa vojskom koja se osipala, išta može da promeni. A onda je na čelo Prve armije kraljevina Srbije došao general Živojin Mišić

Posle bitaka na Drini, 8. novembra 1914. započelo je opšte povlačenje srpske vojske iz Mačve, sa Sokolske planine, Boranje i Mokre gore u pravcu, Valjeva i Užica. Kod vojske je nastupio veliki zamor. U kišnim i hladnim jesenjim danima vladala je oskudica odeće, obuće i šatorskih krila. Zavladale su bolesti. Moral je počeo da pada. Bilo je i dezertiranja.Vrlo brzo napušteno je i Valjevo i krenulo je dalje povlačenje na desnu obalu Kolubare i Ljiga. Nova linija odbrane oslanjala se na neprekinuti niz planina – na Povlen, Maljen, Suvobor i dalje ka Rudniku. Da bi se front skratio i vojska odmorila napušten je, ne bez dilema, i Beograd, koji su zatim zauzeli Austrougari. Nova linija uspostavljena je na Kosmaju.

Srpska vojska nije imala dovoljno artiljerijske municije. Mnoge baterije slate su u pozadinu. Trupe su se bez obzira na sve ogorčeno borile, stopu po stopu čitavih mesec dana. Nije bilo lako ni Austrougarima. Vladali su iscrpljenost i glad. Nabujali Ljig i Kolubara, loši i od blata neprohodni srpski putevi, radili su protiv osvajača. Time je dovršena takozvana defanzivna faza Kolubarske bitke.

Komandant 1. Armije Živojin Mišić tražio je da njegova vojska napusti položaje na Suvoboru i povuče se na Rudnik, da se odmori i konsoliduje. Znao je da promrzla, izgladnela i slabo naoružana vojska, koja se defanzivno brani na suviše širokoj liniji fronta, ne može da dȃ nikakve rezultate. Mišić je morao čak i da zapreti ostavkom ako se njegova inicijativa ne uvaži. Komandant Štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik smatrao je da bi to uslovilo i povlačenje drugih armija. U dugom noćnom telefonskom razgovoru nađena su rešenja prihvatljiva i za Mišića i za Vrhovnu komandu.

Pogledajte prilog 1487741

Rizik se isplatio, austrougarska komanda protumačila je napuštanje položaja kao kraj srpske vojske. Ali tri dana odmora, hrana, osušena odeća i obuća, povratili su duh vojnika. Pristigle su i poslednje rezerve, među njima i 1.300 kaplara. pitomci iz skopske Škole rezervnih oficira. Poletni i mladi, oni su uneli novi duh među saborce. U jedinice su stizali i obveznici sa juga, no najvažnije je bilo pristizanje 20.000 francuskih granata. Na prvoj liniji fronta pojavio se i stari kralj Petar Karađorđević. Sve je to podiglo moral srpskoj vojsci.

Pogledajte prilog 1487742

“Probudite se, ljudi, osvestite se! Ako sad Švabu ne zadržimo, nikada ga ne zadržasmo.
Ako dopustimo da nas sad pregazi propali smoa, kažem vam, pazite, kad ga poteramo, biće velike tutnjave, napraviće se čudo od njega, da će ceo svet seiriti!”

— MišIć je govorio svojim vojnicima

Protivofanziva je počela 3. decembra na sektoru 1. Armije, na Suvoboru i Maljenu u pravcu Valjeva i ostalih armija, preko Kolubare i Kosmaja, ka Beogradu. Do 15. decembra slomljen je otpor austrougarske vojske i oslobođena i poslednja stopa zemlje. U Srbiji je ostalo oko 60.000 ratnih zarobljenika. Balkanska autrougarska armija izgubila je dve trećine svog sastava.

Jedan od najenergičnijih komandanata u Kolubarskoj bici, idejni tvorac mnogih odluka general Živojin Mišić, dobio je čin vojvode.
Nakon Kolubarske bitke neprijatelji su shvatili da sa Srbijom neće biti lako. Saveznici su videli da se na Balkan još uvek može računati
i da će upravo ovo biti mesto gde će se rešiti sudbina “Velikog rata”.

Pogledajte prilog 1487743

Ipak, još uvek ni oni najmudriji nisu mogli ni da sanjaju o dimenzijama razaranja koje će ovaj sukob doneti. Do 1918. stradalo je više od 15 miliona ljudi,
a najveće gubitke imala je upravo Srbija – zemlja u kojoj je sve i počelo…


(Ministarstvo odbrane republike Srbije/istorijski zabavnik)
Pogledajte prilog 1487739
Pored Zivojina misica i radomira Putnika,bio je i Djeneral Stepa Stepanovic.I ta slika sa Aleksandrom Karadjordjevicem,treba da se zameni sa Kraljom Perom prvim,kako ga je narod zvao,a i mnogi vojnici.
 
Zalosno je sta mi radimo danas i nemamo postovanja prema tim zrtvama.Oni nisu imali kud,vec da brane svoje pragove i svoju celjad.
Te zrtve su bacene 1918 kad smo se odrekli sebe i dali drzave hrvatima i slovencima.
Sta mi sad mozemo nego se samo truditi da opstanemo, posto proteklih 100 god nismo radili pametno
da pocnemo da radimo pametno.
 
- прича о ђацима капларима -

" На Рајцу је у Колубарској бици извршен пресудан пробој непријатељског аустроугарског фронта и ту је изгинуо велики број ђака каплара.

А ево шта је претходило формирању славног Скопског ђачког батаљона који је бројао око 1300 каплара.

У време веома тешке кризе у којој се нашла српска војска повлачећи се пред новом Поћорековом офанзивом, 8. новембра је у Ваљеву, одржана заједничка седница Владе и Врховне команде, којом је председавао регент Александар Карађорђевић, тада врховни командант војске.

Са свих страна стизале су лоше вести. Војвода Путник је на састанку саопштио да Врховна команда мора сутрадан, 9. новембра да напусти Ваљево.

Генерал Мишић је рекао:
- „Све што може да носи пушку, одмах да се упути на бојиште. Жандарме, писаре, последњу одбрану. Забушанте. И све ђаке одмах на фронт. Сву нашу националну интелигенцију уплести у војску. У преморене и проређене трупе ђаци треба да унесу први чинилац опстанка, дух и вољу. У сваку чету по два ђака. Ниједан ђак не сме остати у штабу.“
- Пашић: „Зар баш морамо и ту децу да дамо?“
- Мишић: „Морамо. Скопски ђачки батаљон одмах да крене на фронт.“
- Пашић: „А и Бог ће нам, ваљда, мало погурати.“

Војници су предложили, на политичарима је било да донесе одлуку. Народна скупштина решила је да на фронт, на поприште најжешћих окршаја, пошаље ђаке како би у одсудним тренуцима улили снагу борцима и поправили морал.

Кад наређује Србија, наредба важи за све“, остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја. (И обојица су погинула у току рата.)

Четири чете Скопског ђачког батаљона 18. новембра из Крагујевца кренуле су пешице ка Горњем Милановцу у састав Прве и Треће apмије.
У Горњем Милановцу дочекао их је регент Александар Карађорђевић, одржао говор о потреби одбране Србије и обраћање завршио речима:
Ни корака назад“.
Oвај поклич нови каплари односе у своје јединице и он постаде општа лозинка свих ђака поднаредника.
Иако им обука није била готова, послати су на Колубару и Сувобор, где су учествовали у бици коју је предводио генерал Живојин Мишић. Претходно су им додељени чинови каплара, што их је прославило – постали су легендарни Батаљон 1300 каплара.

Ђаци и студенти су послати као појачања на Сувобор и Колубару да подигну морал, охрабре српске војнике и врате им поверење у сопствене снаге; надасве, улију наду да није све изгубљено у тренутку када је српска војска била у повлачењу.
Дочекали су их проређени редови прекаљених али и преморених ратника који су, без смене и одмора, већ три месеца провели у борбама. Тих новембарских дана 1914. године на фронту дуж Љига и Колубаре, морал војске био је брло слаб. Све већа оскудица оружја и артиљеријске муниције није нимало олакшавала ситуацју. Српска војска је одступала, после великих жртава. Сјајни борци са Куманова и Брегалнице, са Цера и Мачковог камена, преживљавали су трагичне тренутке.

Церска битка је однела много српских живота– из строја је било избачено око 260 официра и 16.500 подофицира и војника. Српска Врховна команда је наслутила да ће рат потрајати, те је у сврху попуне оскудног старешинског кадра (страдалог и у балканским ратовима) донела одлуку да се студенти и ђаци свих школа у Србији који су доспели за војску, као и они који су одложили испуњење војне обавезе док не заврше школовање, позову на одслужење војног рока како би се припремили за старешине.

На Сувобор ђаци каплари су стигли у данима када су се дивизије у саставу Прве армије тек биле повукле на ту планину.
Сувобор и Рајац су напуштени 28.новембра, одступило се дубље у Србију, у правцу Такова и Горњег Милановца. На падине Рудника и Букуље повукле су се и Друга и Трећа армија, које су, као и Прва, дане одмора искористиле да се среде, опораве, попуне јединице и дочекају артиљеријску муницију.

Војска се одморила, ободрила, средила, у међувремену су допремљене и дугоочекиване гранате. Са падина Рудника пре изласка сунца 3. децембра долазиле су, предвођене подофицирима и капларима, колоне војника на зборно место где су већ били официри.

Трубе Моравске дивизије II позива објавиле су после три дана борби: пала је Проструга на Рајцу. За само три дана пробијен је непријатељски фронт на Рајцу и Сувобору. После осам дана Сувобор је поново био у поседу српске војске, која га је напустила из стратегијских разлога. .

(Затим је ослобођено Ваљево, а 16. децембра је званично саопштено: Београд је слободан.)

Колубарска битка однела је готово трећину ђака каплара, Албанија и Солунски фронт другу трећину. Трећина је само преживела све борбе, а преживели су са поносом до смрти носили једну од најважнијих одредница у животу – били су припадници Скопског ђачког батаљона.

Са врха Рајца се по ведром времену може сагледати целокупна панорама славног бојишта Колубарске битке, од Сувобора до обриса Космаја и Авале, због чега је Рајац био најпогодније место за споменик јунацима одлучујуће битке за Србију

Командант Прве армије генерал Живојин Мишић одмах по повратку у штаб армије у Горњем Милановцу издао Армијску похвалницу ђацима капларима из Скопског ђачког батаљона 1300 каплара
 
U knjizi Monah Kalist, monah kazuje , da je u povlačenju preko Albanije, 450 srpskih đaka iz bataljona 1300 kaplara , zaklano na Ohridskom jezeru od strane Bugara , ali se to nikad nigde nije spominjalo, a i njihovo groblje ima tu.
Posle rata , dugo je bio monah na Ohridu pa se vratio u Srbiju :


На данашњи дан почело је повлачење преко Албаније.
Један од оних који је прошао пут ,ове голготе био је и Добривоје Милуновић потоњи монах Калист(1896-1991).

У његовој биографији о том делу његовог живота остао је запис:

“Из Косовске Митровице стигли смо у Зур у Албанији; затим преко Пишкопеје наставили пут до Струге.Из Струге смо пошли за Битољ са намером да одатле пређемо у Солун.
Међутим грчка војска нам то није дозволила.
Из Битоља смо се вратили у Ђавато, где смо се сукобили и тукли са Бугарима..Онда смо преко Охрида стигли поново у Стругу и ту смо се око два дана борили са Бугарима.

Тада се у Охриду десило нешто о чему је тешко говорити без суза.Неки пробугарски орјентисани мештани одали су Бугарима где смо сакрили четири стотине и педесет српских ђака.Бугари су их опколили , похватали и поклали све до једнога!

У Охриду и данас постоји гробље где су сахрањени ти ђаци .Али права истина о њиховом страдању никад се није сазнала.


После смо опет прешли у Албанију у место Ћефазан.Ту смо уништили топове,запалили кола,поклали волове.Коње смо повели са собом.
Кренули смо преко планина.Око нас није било дрвећа,траве,само го камен, сив и хладан.Ни снега није било.Јели смо жив пасуљ,пиринач, брашно.Брашно је упадало у душник и гушило нас.Многи су помрли од глади.Испружени на голом камену,исцрпљени, мршави, смрзнути, изговарали су све тише и тише: хлеба,хлеба,хлеба..
Гасили су се сатима са жељом у срцу и очима.

У децембру 1915 г.стигли смо у равницу елбасанску.
Задржали смо се мало у месту Мали Београд где је некад живео Јован Владимир и наставили даље..

На том нашем путу сачекивали су нас Албанци са запетим пушкама, иза сваког камена и жљеба.Кога год су могли, убијали су.Узимали су нам оружје,скидали до пола и остављали непокопане, као мрцине.
Немам речи да опишем те људе, нити начина да искажем своје утиске о њима.Свирепи и похлепни.

Били смо уверени да је наша домовина Србија,пропала и да ћемо бити доживотни емигранти.Осећали смо се јадно.Само оне који су остали код куће,жену, децу и старце широм Србије и Црногорце који су капитулирали,замишљали смо да су несрећнији од нас ,као робље швапско и бугарско..

Убрзо смо кренули ка Каваји и Фијери.
Прешли смо три реке, Шкумбу, Семену и Војушу и дошли у Валону.Одатле на острво Видо ,италијанским бродовима.

Од 36 000 рођених 1896 год.колико нас је кренуло на пут преко Албаније остало је шест хиљада и то само 3 000 способних.

Од Крушевца до Валоне преживео сам на три таина и мало пројног брашна.

Од острва Вида на санитетској лађи са исцртаним црвеним крстовима, кренули смо за Бизерту.Путовали смо двадесет и седам дана морем ,потом возом у Сиди Абдалу у болницу.

После четири месеца опоравка из Сиди Абдала натраг истим путем у Бизерту па одатле у дубину Африке у место званом Лазуаз на обуку новим оружјем, око месец дана.

Кад сам се сасвим опоравио од пута преко Албаније ,послат сам на Солунски фронт у Могленске планине..”

од аутора :Миливоја М.Јовановића ,Монах Калист,Нова Искра
 
Poslednja izmena:
Pored Zivojina misica i radomira Putnika,bio je i Djeneral Stepa Stepanovic.I ta slika sa Aleksandrom Karadjordjevicem,treba da se zameni sa Kraljom Perom prvim,kako ga je narod zvao,a i mnogi vojnici.
ne treba da se zameni zato što je vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, plus vojvoda Živojin Mišić.... stari kralj Petar I je bio kao posmatrac ( ima i slika gore)

Uoči Kolubarske bitke Srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.

-Obrenovački odred, pet pukova i pet samostalnih bataljona trećeg poziva, Skopski bataljon, jačine 10.000 vojnika, 26 topova i 8 mitraljeza, pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tufegdžića.

-Druga armija, Konjička divizija pukovnika Branka Jovanovića, Šumadijska divizija prvog poziva pukovnika Božidara Terzića, Timočka divizija prvog poziva pukovnika Vojislava Živanovića i Moravska divizija prvog poziva generala Ilije Gojkovića. Druga armija bila je jačine 88.000 vojnika, 138 topova i 66 mitraljeza, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića.

-Treća armija, Timočka divizija drugog poziva pukovnika Mirka Milosavljevića, Drinska divizija drugog poziva pukovnika Krste Smiljanića, Drinska divizija prvog poziva pukovnika Nikole Stevanovića i Kombinovana divizija generala Mihaila Rašića. Treća armija bila jačine je 65.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma.

-Prva armija, Moravska divizija drugog poziva pukovnika LJubomira Milića, Dunavska divizija prvog poziva pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, Dunavska divizija drugog poziva pukovnika Miloša Vasića. Prva armija je bila jačine 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Živojina Mišića.

-Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva pukovnika Dragutina Milovanovića, Užička brigada pukovnika Ivana Pavlovića i Limski odred pukovnika Jevrema Mihailovića. Užička vojska bila je jačine 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, pod komandom generala Vukomana Aračića.

-Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, jačine 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza, pod komandom generala Mihaila Živkovića
 
ne treba da se zameni zato što je vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, plus vojvoda Živojin Mišić.... stari kralj Petar I je bio kao posmatrac ( ima i slika gore)

Uoči Kolubarske bitke Srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.

-Obrenovački odred, pet pukova i pet samostalnih bataljona trećeg poziva, Skopski bataljon, jačine 10.000 vojnika, 26 topova i 8 mitraljeza, pod komandom pukovnika Milisava Lešjanina, kasnije pukovnika Dušana Tufegdžića.

-Druga armija, Konjička divizija pukovnika Branka Jovanovića, Šumadijska divizija prvog poziva pukovnika Božidara Terzića, Timočka divizija prvog poziva pukovnika Vojislava Živanovića i Moravska divizija prvog poziva generala Ilije Gojkovića. Druga armija bila je jačine 88.000 vojnika, 138 topova i 66 mitraljeza, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića.

-Treća armija, Timočka divizija drugog poziva pukovnika Mirka Milosavljevića, Drinska divizija drugog poziva pukovnika Krste Smiljanića, Drinska divizija prvog poziva pukovnika Nikole Stevanovića i Kombinovana divizija generala Mihaila Rašića. Treća armija bila jačine je 65.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Pavla Jurišića Šturma.

-Prva armija, Moravska divizija drugog poziva pukovnika LJubomira Milića, Dunavska divizija prvog poziva pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, Dunavska divizija drugog poziva pukovnika Miloša Vasića. Prva armija je bila jačine 54.000 vojnika, 80 topova i 40 mitraljeza, pod komandom generala Živojina Mišića.

-Užička vojska, Šumadijska divizija drugog poziva pukovnika Dragutina Milovanovića, Užička brigada pukovnika Ivana Pavlovića i Limski odred pukovnika Jevrema Mihailovića. Užička vojska bila je jačine 32.000 vojnika, 55 topova i 15 mitraljeza, pod komandom generala Vukomana Aračića.

-Odbrana Beograda, tri puka drugog i trećeg poziva i dva eskadrona konjice, jačine 19.000 vojnika, 47 topova i 10 mitraljeza, pod komandom generala Mihaila Živkovića
Gresis Nina.Kralj Petar I je bio glavnokomandujuci.On je Aleksandru predao krunu tek posle rata.Radomir Putnik,kao najstariji vojvoda,je bio izuzetan,kao i Zivojin Misic.Je Misicevu taktiku sa cera su ucile vojske,mnogo vecih sila,ali je i Stepa imao velikog doprinosa toj pobedi.Mada se Zivojin i Stepa nisu bas podnosili medjusobno.
 
Gresis Nina.Kralj Petar I je bio glavnokomandujuci.On je Aleksandru predao krunu tek posle rata.Radomir Putnik,kao najstariji vojvoda,je bio izuzetan,kao i Zivojin Misic.Je Misicevu taktiku sa cera su ucile vojske,mnogo vecih sila,ali je i Stepa imao velikog doprinosa toj pobedi.Mada se Zivojin i Stepa nisu bas podnosili medjusobno.
Srpska Enciklopedija pise tako kako piše
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=колубарска_битка

У Првом балканском рату 1912, Престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустро-Угарске монархије. Године 1915. нападнута од Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби.
https://kraljevinasrbija.rs/aktueln...t-vrhovni-komandant-vojske-regent-aleksandar/

Oslobađanjem Beograda u Prvom svetskom ratu na današnji dan 1914. godine, završena je Кolubarska bitka, koja je, uz Cersku, jedna od najznačajnijih bitaka ne samo između vojski Кraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu, nego i na nivou svih sukoba saveznika i Centralnih sila.
Vođena je u novembru i decembru 1914. godine na frontu od preko 200 km na prostoru doline reke Кolubare, obroncima planine Suvobor i obroncima planine Maljen.Okončana je 15. decembra, uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske, u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Кraljevine Srbije. Regent Aleksandar, kao Vrhovni komandant, unapredio je Generala Mišića u čin Vojvode nakon ove bitke.
Кolubarska bitka je podigla ugled Srbije među saveznicima i učvrstila samopouzdanje srpske vojske i naroda u konačnu pobedu.
https://sabacuzivo.rs/zanimljivosti/na-danasnji-dan-zavrsena-cuvena-kolubarska-bitka/
 
Али је Колубарска битка позната и по томе што је у њој учешће узео лично остарели чика Пера, српски краљ Петар I Карађорђевић.

Иако није био врховни командант војске, јер је претходно 24. јуна 1914. године пренео краљевска овлашћења на свог сина регента Александра, и упркос чињеници да је био повређен и да је од болова у десној нози једва могао да се креће, краљ Петар, као стари и искусни војник, изврсан стрелац, српски устаник у Босни и Херцеговини и француски легионар, самоиницијативно узима пушку и излази на прву линију фронта.

Француски писац и новинар Анри Барби оставља писано сведочанство о том догађају и пише како је краљ Петар, пошто је добио информацију о лецима које су аустроугари растурали (како је краљ Петар са синовима побегао из земље), узима белог коња, пушку о раме и одлази да обиђе прве линије фронта на десној обали Колубаре, где се воде најжешће борбе.

Сви саветници и врховна команда саветују краљу Петру да не иде на фронт, јер је његово здравље било јако лоше, једва се кретао и како та слика може негативно да утиче на војнике. Међутим, краљ Петар је растао са причама о свом славном деди вожду Карађорђу и знао је да се Карађорђе свуда са својом војском кретао пешке, узимао кубуру и пушку и био по шанчевима са обичним војником.

Као војнички тип и војник читавог живота, краљ Петар није слушао никога, одјахао је на прве линије фронта да га сви виде, улази у ров и заузима место између обичних војника, скида пушку са рамена, нишани, пуца и брани своју земљу.

Можете да замислите како се осећао обични српски војник када је видео свог остарелог краља у блатњавом и залеђеном рову како се раме уз раме бори са њим?

Краљ Петар је изврсно баратао свим пушкама које су постојале у то време, а био је и изузетан стрелац, јер је био члан многих стрељачких клубова у изгнанству у Женеви и учествовао у стрељачким такмичењима, пре него што се 1903. године вратио у Србију.

Како је стигао у ров и почео да пуца, српски војници су почели да говоре један другом и шире поруку:

—“краљ је у рову, краљ Петар је са нама у рову“.
Убрзо је читав фронт сазнао да је стари краљ у рову са српским војником и да се бори да одбрани нашу Краљевину.
 
Српски краљ Петар I Карађорђевић, са члановма штаба Врховне команде, посматра на положају завршне операције у бици коју је отпочела Аустроугарска војска општим ударом на Србију 16. новембра 1914. године са огромном војском од скоро пола милиона одлично наоружаних војника.
777-1-1024x718.jpg
 
Izgleda da svi bolje znaju,nego mi kolubarci.Jeste regent vodio deo vojske protiv austrugara,ali je ipak na vrhu komande bio Kralj Petar I.
Краљ Петар је абдицирао у корист регента Александра месец дана пред први светски рат, па иако је он формално још увек био краљ све надлежности је преузео Александар.
 

Back
Top