Koliko vredi čovek, i koja je cena života?

[Zelena milja]

S jedne strane se slazem, karakter je bitan- medjutim karakter je urodjen; a identitet se menja (uprosteno receno- licnost= osobine+karakter+identitet)
I onda se postavlja pitanje da li treba vise ceniti ono sto je nasledjeno (karakter) ili ono sto je steceno (identitet)?

Po meni karakter. Ne menja se. Trajan je.
Ono šta stičemo je nepouzdano i promenljivo.

 

[celadon]

@bas kao
[/QUOTE]
da li mi pricamo o maksimalnoj vrednosti koju dosezemo, ili cuvamo neki minumum ispod koga ne idemo, jer covek onda gubi svaku vrednost? ili, kako da to dvoje sjedinimo, mozda nam je to cilj? ako jeste, ja sam vec nagovestio resenje, setih se pok. minimaksa sad.
[/QUOTE]

Nisam govorio o stvaranju savršenog sveta, već o minimalnoj granici ispod koje niko ne sme da padne, kako svet ne bi postao nečovečan. Ljudska vrednost, u moralnom smislu, nema maksimum koji se dostiže ili rangira. Ona nije nagrada za vrline, uspeh ili doprinos. Nije cilj koji tek treba da zaslužiš. Ona je polazna tačka.
Znači, postoji samo minimum, ista moralna granica ispod koje čovek ne sme biti sveden na sredstvo, robu ili đubre bačeno u kontejner, bez obzira na to kakav je, šta je postigao ili koliko je koristan.
Maksimum pripada sasvim drugoj sferi: sposobnostima, ambiciji, etici, ličnom razvoju, zaslugama... E, u toj sferi postoji konkurencija, rast i rangiranje.
Napredak u maksimumu ne menja minimum kao pojam. I te dve sfere ne treba mešati.

 

[jolemisa]

To što se ljudi guraju u kontejnere ne znači da im život ne vredi, nego da živimo u sistemu koji se ponaša kao da ne vredi, i upravo zato je pogrešan.

A kako to mogu da vrede kada su u kontejneru?

 

[jolemisa]

Ne bih se slozio, da budem iskren- i sam sam korumpiran i odgojen sam tako a je za mene porodica prvi prioritet- iako generalno imam izrazen osecaj za pravdu (da se tako izrazaim) opet sam odgojen da je porodica prioritet, npr odgojen sam tako da se porodicni problemi resavaju u okviru porodice i npr ako moj brat pocini neku nepravdu moram prvo u javnosti da podrzim brata, a onda privatno da ga kritikujem- drugim recima sto god da on uradi ne mogu da idem protiv njega (kolokvijalno receno) i npr da pocini masovno ubistvo verovatno bih to ignorisao, jer brat je brat- i upravo to je nepotizam. A mislim da je to generalno ugradjeno u vecinu nasih ljudi- s jedne strane ima tu nesto pozitivno, ali u isto vreme je to i negativno i nasa mana- i upravo o tome diskutujemo ovde- sta su nahvece vednosti i koje su vrline i mane tih vredenosti?

Ja kritikujem sebe,a kamoli porodicu,ako nisam,ili nisu u pravu.ma sta da je u pitanju.

 

[celadon]

Spekulisao bih da zapravo nismo jednaki pred zakonom iz niza razloga- osim korupcije i cinjenice da neki imaju pristup boljim advokatima ...

....Slazem se s time da ni jedan zivot ne bi trebao imati vecu intrinzicnu vrednost, medjutim mislim da u stvarnosti to ipak nije tako.

Svima nam je jasno da praksa vrlo često ne odražava ideal, i ono što si naveo je upravo tako: sudije mogu imati loš dan i biti pristrasne, privilegovani imaju prednost... Takođe, deca u siromaštvu ili ratnim zonama ne dobijaju jednaku zaštitu, ali to ne smanjuje intrinzičnu vrednost bilo kog života. Minimum dostojanstva ostaje stabilan.
Stvarnost može da ignoriše tu granicu, krši prava i stvori nepravdu (ratovi, glad, nejednak pristup resursima), ali je ne može redefinisati.
To ne menja samu vrednost čoveka kao bića. Njegova sposobnost da pati, da ima svest, moralnu odgovornost i pravo na postojanje ostaje ista, bez obzira na spoljašnje okolnosti. Dete u ratnoj zoni ili osoba u ekstremnom siromaštvu i dalje ima dostojanstvo, i dalje je život vredan zaštite, iako u praksi zakoni i društvo to ne obezbeđuju. Čak i kada svet grubo krši prava, moralno i filozofski, život i dalje vredi isto. I da budem precizniji: dostojanstvo ne opisuje stvarnost, već je kriterijum po kome osuđujemo stvarnost kad ona zakazuje. Dakle, normativna zabrana: Ne smeš tretirati čoveka kao sredstvo, čak i ako to radiš!
Ljudi mogu racionalizovati nepravdu, ali intuitivno znaju da se „nešto ne sme“, čak i kad to rade. Da je ljudska vrednost zavisna od prakse, ratovi i logori ne bi bili zlo, već samo drugačiji kriterijumi.

 

[bas kao]

Generalno mislim da je hriscanstvo i neprakticno i zapravo pogresno- tj mislim da je hriscanstvo toliko utkalo dualizam (crno-belo razmisljanje), da ga jer nemoguce izbrisati ga,

pa mene su dualizmi i uvukli u hriscanstvo, zasto bi ih brisali? bice da ti tu nesto pogresno shvatas, razumes, nastavi ako bi hteo, bas me zanima

Takodje kad bi zaista sve ljude smatrali za ptpuno jednakim i jednako vrednim: koliko bi to bilo svrsishodno?

upravo zato ja pricam o dodatnoj vrednosti, o domacem zadatku, o dusi kao etalonu, a duhu kao savrsenom Bogu, jer nam rece da budemo svi savrseni kao On.. dakle imas polazisnu vrednost, a imas i apsolutnu, tj. krajnju, kud ces bolje objasnjenje?

Tako da nije problem u postojanju samog sistemu vrednovanja vec sto se vrednosti cesto ili pogresno prioritiziraju i nekim stvarima se daje preveliki znacaj, sto ima niz raznih losih implikacija.

moras prvo da mi pokazes taj vrednosni sistem, pa potom da vidimo koliko ga aplikujemo, ovako je sve okruglo na cose

 

[bas kao]

Nisam govorio o stvaranju savršenog sveta, već o minimalnoj granici ispod koje niko ne sme da padne, kako svet ne bi postao nečovečan. Ljudska vrednost, u moralnom smislu, nema maksimum koji se dostiže ili rangira. Ona nije nagrada za vrline, uspeh ili doprinos. Nije cilj koji tek treba da zaslužiš. Ona je polazna tačka.
Znači, postoji samo minimum, ista moralna granica ispod koje čovek ne sme biti sveden na sredstvo, robu ili đubre bačeno u kontejner, bez obzira na to kakav je, šta je postigao ili koliko je koristan.
Maksimum pripada sasvim drugoj sferi: sposobnostima, ambiciji, etici, ličnom razvoju, zaslugama... E, u toj sferi postoji konkurencija, rast i rangiranje.
Napredak u maksimumu ne menja minimum kao pojam. I te dve sfere ne treba mešati.

Onda se tek sada razumemo da razlicito definisemo pojam VREDNOSTI, msm nije zlato sve sto sija, ali ja bar shvatam da je vrednost nesto maksimalno vredno, ti kazes minimalno, imamo problem kod definisanja pojmova, i sta se onda desava?>

desava se ono sto smo doziveli i sto zivimo svaki dan:

• cuti da ne cuje zlo
• samo da ne bude gore
• samo da ne bude rata, gladi, ocete pandemije?

ne cini li ti se smo zastranili sa tvojim tumacenjem, definisanjem vrednosti?

 

[Banovic Strahinja]

Onda se tek sada razumemo da razlicito definisemo pojam VREDNOSTI,

On govori o razlici imedju intrinzickih i instrumentalnih vrednosti- intrinzicka vrednost je nesto sto ima vrednost samo po sebi ili je krajnji cilj- npr ljubav, sreca i ljudski zivot- samo sto je on napisao da intrinzicka vrednost nema minimum,
a instrumentalna vrednost je nesto sto nije krajnji cilj i sluzi kao "instrument" ka necemu drugome npr dobra komunikacija, upornost, disciplina, sposobnost.

Uglavnom- ti uglavnom govoris o intrinzickoj vrednosti, on pominje obadve- mada naginje vise ka intrinzicnoj i kako treba da bude- tako da bi rekao da se zapravo dosta poklapate, s druge strane ja vise govorim o instrumentalnim vrednostima i kako jeste.

 

[Banovic Strahinja]

a mene su dualizmi i uvukli u hriscanstvo, zasto bi ih brisali? bice da ti tu nesto pogresno shvatas, razumes, nastavi ako bi hteo, bas me zanima

Dualizam je princip o dobru i zlu, o dva ekstrema- bog i djavo, svetlo i tama, delo i duh...itd...
S moje tacke gledista uglavnom se radi o spektrumu- (gotovo) niko nije sasvim zao ili sasvim dobar- i problem sto taj dualizam pravi probleme jer je sve ili ovo ili ono, ili crno ili belo.

moras prvo da mi pokazes taj vrednosni sistem, pa potom da vidimo koliko ga aplikujemo, ovako je sve okruglo na cose

Pitanje je o kojoj kategoriji i kontekstu pricamo, ali ako vec trazis da pokazem-evo moj rezultat kviza Schwartzovih 10 osnovnih vrednosti:

 

[bas kao]

s druge strane ja vise govorim o instrumentalnim vrednostima i kako jeste.

pa, koja moze da bude tvoja ultimativna, konkretna, ta instrumentalna vrednost ako si po svarcu okrenut samom sebi? samospoznaja?

S moje tacke gledista uglavnom se radi o spektrumu- (gotovo) niko nije sasvim zao ili sasvim dobar- i problem sto taj dualizam pravi probleme jer je sve ili ovo ili ono, ili crno ili belo.

svarc ti je zadao spektar, a mi dualisti razmisljamo u stilu: zadata tema je vrednost, moramo da znamo i antivrednost, ili...

a instrumentalna vrednost je nesto sto nije krajnji cilj i sluzi kao "instrument" ka necemu drugome

da li je to drugo zapravo vrednost, to nas dualiste zanima, da to drugo definisemo, taj cilj, ka kome tezimo, a sredstvo, instrument, alat, sve je to diskutabilno

ali razumeo sam ja i kolegu da mi moramo da definisemo minimum za sve, ali to bih nazvao nekim ljudskim dostojanstvom, cije kriterijume podizemo kako se razvijamo istorijski, ali su neki opet nepoverljivi, pa su self-centered

 

[Banovic Strahinja]

pa, koja moze da bude tvoja ultimativna, konkretna, ta instrumentalna vrednost ako si po svarcu okrenut samom sebi? samospoznaja

Ove osnovne vrednosti uticu na to kako gledamo na druge vrednosti- na osnovu ovoga mozes zakljuciti moje politicke stavove, kakav stil zivota mi odgovara itd- vecina od ovih vrednosti se mogu posmatrati kao instrumentalne, mada su neke i intrinzicne-
poenta ovde je da na osnovu ovoga mozes zakljuciti recimo koji partner za vezu ti odgovara- a koji ne- ako su vrednosti slicne- onda ok- ako se razlikuju onda ce biti belaja.

 

[Banovic Strahinja]

AI generisana poruka (da skratim vreme):
Švarcova teorija osnovnih ljudskih vrednosti identifikuje deset univerzalnih vrednosti koje motivišu ljudsko ponašanje u svim kulturama. Svaka od ovih vrednosti ima svoju osnovnu motivaciju i funkciju u društvenom životu pojedinca. Vrednosti su međusobno povezane i organizovane u kružnu strukturu, gde su slične vrednosti blizu jedna drugoj, dok su suprotstavljene vrednosti postavljene nasuprot.

1. Moć se odnosi na težnju za društvenim statusom, prestižom i kontrolom nad ljudima i resursima. Ljudi kojima je ova vrednost važna teže uticaju, bogatstvu i autoritetu.
2. Postignuće podrazumeva lični uspeh kroz demonstraciju sposobnosti i kompetencija u skladu sa društvenim standardima. Ova vrednost motiviše ljude da budu ambiciozni, uspešni i priznati.
3. Hedonizam se odnosi na uživanje u životu i zadovoljavanje čulnih potreba. Ljudi koji cene hedonizam traže zadovoljstvo, udobnost i užitak.
4. Stimulacija označava potrebu za uzbuđenjem, novinom i izazovima. Osobe koje teže stimulaciji traže avanture, promene i dinamičan život.
5. Samousmerenje podrazumeva nezavisnost mišljenja i delovanja. Ljudi sa ovom vrednošću cene slobodu, kreativnost i istraživanje sopstvenih interesa.
6. Univerzalizam se odnosi na razumevanje, toleranciju i zaštitu blagostanja svih ljudi i prirode. Ova vrednost uključuje jednakost, pravdu, brigu za životnu sredinu i mir.
7. Dobrotvornost podrazumeva brigu za dobrobit bliskih osoba i održavanje pozitivnih međuljudskih odnosa. Ljudi koji cene ovu vrednost su odani, korisni i spremni da pomognu.
8. Tradicija se odnosi na poštovanje i prihvatanje kulturnih i religijskih običaja i ideja. Ova vrednost motiviše ljude da očuvaju nasleđe i slede norme zajednice.
9. Konformizam označava ograničavanje sopstvenog ponašanja kako bi se izbegla povreda drugih ljudi i kršenje društvenih očekivanja. Ljudi koji cene konformizam teže redu, poslušnosti i samodisciplini.
10. Bezbednost se odnosi na sigurnost društva, odnosa i samog sebe. Ova vrednost uključuje stabilnost, red, zaštitu i osećaj sigurnosti u svakodnevnom životu.


Ove vrednosti nisu izolovane – one se međusobno podržavaju ili su u konfliktu. Na primer, težnja za samousmerenjem može biti u suprotnosti sa konformizmom, dok su dobrotvornost i univerzalizam često komplementarne.

 

[bas kao]

Ove osnovne vrednosti uticu na to kako gledamo na druge vrednosti- na osnovu ovoga mozes zakljuciti moje politicke stavove, kakav stil zivota mi odgovara itd- vecina od ovih vrednosti se mogu posmatrati kao instrumentalne, mada su neke i intrinzicne-
poenta ovde je da na osnovu ovoga mozes zakljuciti recimo koji partner za vezu ti odgovara- a koji ne- ako su vrednosti slicne- onda ok- ako se razlikuju onda ce biti belaja.

jel si ti sve ovo proverio u praksi, ili je sve jos uvek teorija?

Ove vrednosti nisu izolovane – one se međusobno podržavaju ili su u konfliktu. Na primer, težnja za samousmerenjem može biti u suprotnosti sa konformizmom, dok su dobrotvornost i univerzalizam često komplementarne.

eto vidis, opet dualizmi, kazem ti ja oni su najbolji, ovo je komplikovanje, ne znam polaziste

Švarcova teorija osnovnih ljudskih vrednosti identifikuje deset univerzalnih vrednosti

a praksa? zasto bas 10? 12 je broj meseca itd

Vrednosti su međusobno povezane i organizovane u kružnu strukturu, gde su slične vrednosti blizu jedna drugoj, dok su suprotstavljene vrednosti postavljene nasuprot.

ja sam npr. kada sam vec obradio dualizme,nastavio sa organizacionom strukturom:

1. isto
2. slicno
3. razlicito
4. suprotno

 

[celadon]

Onda se tek sada razumemo da razlicito definisemo pojam VREDNOSTI, msm nije zlato sve sto sija, ali ja bar shvatam da je vrednost nesto maksimalno vredno, ti kazes minimalno, imamo problem kod definisanja pojmova, i sta se onda desava?>

desava se ono sto smo doziveli i sto zivimo svaki dan:

• cuti da ne cuje zlo
• samo da ne bude gore
• samo da ne bude rata, gladi, ocete pandemije?

ne cini li ti se smo zastranili sa tvojim tumacenjem, definisanjem vrednosti?

Minimum o kojem govorim ne znači da se trebamo zadovoljiti bedom.
On znači da ništa ispod ovoga nije dozvoljeno, čak ni kad je teško, čak ni kad je skupo, čak ni kad je neko bezvredan po tržišnim ili ideološkim kriterijumima.
Maksimum i minimum nisu suprotnosti.
Oni su različite ose.
Ako minimum ukinemo zato što nije dovoljno uzvišen, onda maksimum vrlo brzo postaje pravo jačeg, pametnijeg ili korisnijeg, a istorijski znamo kako se to završava.
Čini mi se da mi zameraš da krećem od banalnog, i da nekako očekuješ viši start. Međutim, problem s višim startom je što on uvek već pretpostavlja razliku među ljudima.
Ako krenemo s više pozicije, odmah moramo da odgovorimo: ko je tu poziciju zaslužio, a ko nije? I po kom kriterijumu?
Minimum o kome govorim nije nizak zato što je skroman, nego zato što je univerzalan. On je jedina tačka s koje svi mogu da krenu zajedno, svi smo rođeni kao ljudi. Sve iznad toga već zahteva procenu, poređenje i selekciju, a to više nije vrednost čoveka, nego vrednovanje njegovih osobina.
Zato viši start ne znači da cenimo čoveka više, nego da neke ljude unapred cenimo manje.
Paradoks je u ovome: što viši minimum pokušamo da postavimo, to više ljudi automatski iz njega ispada.
A onaj ko ispadne, po toj logici, više ne vredi dovoljno.
Zato je moj minimum brana protiv tog ispadanja i ne govori koliko treba da budemo dobri, nego dokle ne smemo da budemo zli.
Prema tome, ne relativizujem vrednost, već je razgraničavam, da bismo prestali da mešamo dostojanstvo sa uspehom, a moral sa rang-listom

 

[Banovic Strahinja]

eto vidis, opet dualizmi, kazem ti ja oni su najbolji, ovo je komplikovanje, ne znam polaziste

Gde su dualizmi i binarnost u ovoj teoriji?
Radi se o spektrumu- tj neke vrednosti imaju umanjujuci efekt na druge- ali ih ne otkazuju tj radi se o dinamicnom ofnosu/ slicnokso s karakterom i tzv Ocean odnosno big 5 iliti velikih 5- ako si vise introvertan onda ces biti manje introvertan- ali nije crno- belo- radi se o spektrumu,
problem kod dualizma je sto se “prenosi” na privatno zivot i onda se. dolazi da je uvek neko ili nesto ili dobro ili lose, dolazi do nerazumevanja, pojednastavljaju se kompleksni problemi, netolerancija itd…

 

[Banovic Strahinja]

Prema tome, ne relativizujem vrednost, već je razgraničavam, da bismo prestali da mešamo dostojanstvo sa uspehom, a moral sa rang-listom

Rekao bih da uspeh utice na dostojanstvo- mozda ne toliko uspeh nego neuspeh- za ljudsko dostojanstvo je bitno da ima neku vrstu odobravanja i uspeha narocito u poljima koje vrednuje.

On je jedina tačka s koje svi mogu da krenu zajedno, svi smo rođeni kao ljudi. Sve iznad toga već zahteva procenu, poređenje i selekciju, a to više nije vrednost čoveka, nego vrednovanje njegovih osobina.
Zato viši start ne znači da cenimo čoveka više, nego da neke ljude unapred cenimo manje.
Paradoks je u ovome: što viši minimum pokušamo da postavimo, to više ljudi automatski iz njega ispada

Da li svi ljudi dostizu minimum?
Da li je ono sto zelis da kazes da ne sme biti smrtne kazne i da je sam ljudski zivot “svet” i niko nema prava da ga uzme- pa cak i alo je najveci zlocinac, koljac i mucitelj?

 

[bas kao]

On znači da ništa ispod ovoga nije dozvoljeno,

pa to ti je rajski vrednosni koncept: drvo sa kojega nisu smeli da jedu, zabranjeno, i mnoga druga sa kojih su trebali, i u centru drvo zivota, kao najveca vrednost

problem kod dualizma je sto se “prenosi” na privatno zivot i onda se. dolazi da je uvek neko ili nesto ili dobro ili lose, dolazi do nerazumevanja, pojednastavljaju se kompleksni problemi, netolerancija itd…

da kazemo da je to ovo zabranjeno drvo saznanja dobra i zla?

Gde su dualizmi i binarnost u ovoj teoriji?

pa djavo je takozvani protivnik, tako se definise, suprotnost, oponent da kazemo

AI kaze

Đavo je "takozvani protivnik" jer reč "satan" (đavo) na hebrejskom znači upravo to – "protivnik" (Bogu, dobra) ili "optužitelj/tužitelj", posebno u biblijskom kontekstu, gde on predstavlja suprotnost Bogu i iskušava ljude, a u Novom zavetu je najpoznatiji kao Božji protivnik koji je naveo čovečanstvo na greh

 

[bas kao]

Zato je moj minimum brana protiv tog ispadanja i ne govori koliko treba da budemo dobri, nego dokle ne smemo da budemo zli.

apsolutno mi je jasno., pa to je istorija ljudskog roda, kako smo se razvijali, ne secemo vise ruke za kradju, pronacicemo i genetske falinke nekih psihopata, pa cemo ih izleciti, umesto da ih sudimo i kaznjavamo, obezbedicemo svima bar minimum dostojanstva, posle i vise, a roboti ce da rade, AI nam vec pomaze... razmisljamo globalno

 

[Banovic Strahinja]

pa djavo je takozvani protivnik, tako se definise, suprotnost, oponent da kazemo

OK, mislio sam da si rekao za Schwartzovu teoriju da je dualisticka pa me je to zbunilo.

 

[celadon]

Rekao bih da uspeh utice na dostojanstvo- mozda ne toliko uspeh nego neuspeh- za ljudsko dostojanstvo je bitno da ima neku vrstu odobravanja i uspeha narocito u poljima koje vrednuje.

Da li svi ljudi dostizu minimum?
Da li je ono sto zelis da kazes da ne sme biti smrtne kazne i da je sam ljudski zivot “svet” i niko nema prava da ga uzme- pa cak i alo je najveci zlocinac, koljac i mucitelj?

Neuspeh ozbiljno pogađa čoveka, i narušava mu samopoštovanje, društveni status i osećaj da nešto znači drugima. Ljudi ne žive samo od formalnih prava, već i od priznanja, pa je razumljivo da podbačaj u oblastima koje društvo vrednuje boli i ostavlja trag. Neuspeh dovodi u pitanje identitet. Kod nekih ljudi se čak javlja egzistencijalni stid, da možda nisi dovoljno dobar da budeš poštovan. Međutim, taj udarac pogađa psihološko i socijalno dostojanstvo, ne i moralni status čoveka.

Minimum o kojem sam i ranije govorio nije nešto što se dostiže ili zaslužuje. On ne zavisi od uspeha, sposobnosti, karaktera ili doprinosa. Pripada svima nama samim tim što smo rođeni kao ljudi. To nije lestvica koju trebaš preskočiti da bi vredeo, već granica ispod koje društvo ne sme da gurne nijednog čoveka, pa čak i ako je težak zlocinac, koljac i mucitelj. Ni najgori zločinac ne prestaje da bude ljudsko biće. Kazna je nužna, ali kazna reguliše ponašanje, ne meri vrednost života. Oduzimanje slobode je deo pravde, dok oduzimanje života znači da smo od principa koji štiti ljudski život odustali upravo tamo gde je najteže da ga se držimo.
Smrtna kazna neće vratiti žrtvu i neće popraviti svet. Ona samo pokazuje da pravilo koje štiti život ne važi za sve, već samo dok nam je lako da ga primenjujemo. Time ljudska vrednost prestaje da bude univerzalna i postaje uslovna.
Iz ovog principa, međutim, ne sledi relativizacija zla, opravdavanje zločina ili ukidanje odgovornosti. Razlika je jasna: možemo nekoga izolovati iz društva, i trajno lišiti slobode, ali ako prihvatimo da mu država sme oduzeti život, onda smo priznali da minimum ljudske vrednosti nije zajednička polazna tačka, već nešto što se može izgubiti.


Već si rekao da je tema vrlo široka, stoga želim da linkujem jedan vrlo kvalitetan članak, koji indirektno dotiče ovu temu.

https://plato.stanford.edu/entries/pacifism

 

[Metronomy]

Najlakše je onima čija je vrednost u dolarima, pristojni ljudi imaju granicu samopoštovanja....Najlakše je reći "šta me briga šta ko misli, ako mi zavidi što sam stalno na putovanju." Čak i kada je istina da je svestan svoje ništavnosti.

 

[Metronomy]

Virtualna stvarnost sasvim opravdava nemoral gomile od 10 ljudi koji imaju 50 nikova koji se drže jeftinog spinovanja stvarne stvarnosti.

 

[Banovic Strahinja]

Neuspeh ozbiljno pogađa čoveka, i narušava mu samopoštovanje, društveni status i osećaj da nešto znači drugima. Ljudi ne žive samo od formalnih prava, već i od priznanja, pa je razumljivo da podbačaj u oblastima koje društvo vrednuje boli i ostavlja trag. Neuspeh dovodi u pitanje identitet. Kod nekih ljudi se čak javlja egzistencijalni stid, da možda nisi dovoljno dobar da budeš poštovan. Međutim, taj udarac pogađa psihološko i socijalno dostojanstvo, ne i moralni status čoveka.

Slazem se, no dodao bih da se desavada ljudi koji smatraju ili osecaju da nisu dobili dovoljno priznanje cesto budu uzrok velikih turbulencija i promena.

Minimum o kojem sam i ranije govorio nije nešto što se dostiže ili zaslužuje. On ne zavisi od uspeha, sposobnosti, karaktera ili doprinosa. Pripada svima

I pitanje doprinosa i uspeha je poprilicno zamrseno- npr postoji jaka tendencija da neke poslove vrednujemo mnogo vise nego druge- npr poljoprivrednici nisu narocito rangirani- medjutim bez poljoprivrednika bi verovatno drustvo dozivelo kolaps, direktori ili vlasnici ili menadzeri cesto dobijaju hvalospeve i mnogo vise finansijske koristi za uspehe koji je rezultat rada mnostva ljudi.

Razlika je jasna: možemo nekoga izolovati iz društva, i trajno lišiti slobode, ali ako prihvatimo da mu država sme oduzeti život, onda smo priznali da minimum ljudske vrednosti nije zajednička polazna tačka, već nešto što se može izgubiti

Slazem se, mada s pragmaticne strane- moze se pistaviti pitanje koliko je svrsishodno “odrzavati u zivotu” teske kriminalce, opasne po drustvo- ogromna svota novca bi mogla da se iskoristi za spasavanje ili unapredjivanje nekih zivota; da li je npr bitka za bebe mozda moralno ispravna do te mere da opravdava lisavanje zivota nekog vrlo opasnog kriminalca?

 

[Banovic Strahinja]

Najlakše je onima čija je vrednost u dolarima, pristojni ljudi imaju granicu samopoštovanja....Najlakše je reći "šta me briga šta ko misli, ako mi zavidi što sam stalno na putovanju." Čak i kada je istina da je svestan svoje ništavnosti.

Ne vidim nista nemoralno i neeticko u merenju stvari u dolara- moralno i eticko pitanje je kako su ti dolari zaradjeni.

Da li je merenje po intelektu ili po lepoti ili muzickom ukusu moralnije nego merenje u dolarima? Cak i te kategorije se na neki nacin meriti u dolarima.

 

[Banovic Strahinja]

Već si rekao da je tema vrlo široka, stoga želim da linkujem jedan vrlo kvalitetan članak, koji indirektno dotiče ovu temu.

Koliko sam primetio tvoje ideje i stavovi se poprilicno poklapaju sa stavovima pacifista, a moj skepticizam se poklapa sa stavovima da ako jedna strana usvoji pacifizam i odbijanje nasilje, a neka druga je spremna da ga koristi u korist svojih interesa- onda ce strana koja odbija nasilje biti porazena i opet se vracamo na pocetnu tacku.