Lutjena Tinuvjela
Primećen član
- Poruka
- 530
Pričali su mnogi, mnogi oni dragi ljudi, bakute i dekute što su bili glavna meta i centar ovdašnjeg podsmevanja dok su nervozno čekali red za penziju, hleb i mleko, unuke i unučiće u zabavištima dok su roditelji vijali koju paru više na svojim loše plaćenim radnim mestima. Pričali su znanci i ne znanci, stranci, uličari i prosjaci. Pričali su i znali o tome mnoge skitnice, mnoge lutalice, samo o tome kao da se nije smelo reći ništa, baš ništa u svetu malih ljudi.
Neki bi ih nazvali decom, neko kreštavcima i balavcima samo zato jer su im zavideli. To su uvek bila dva suprotna sveta. Veliki i mali ljudi. Veliki ljudi, mnogi danas poznati kao ljigavci, prevaranti i lažovi. Pričali su nešto nama tajno iz dana u dan, koristili neke nama čudne i strane reči visokog kvazi vakubulara. To je za nas bila ne dokučiva misterija koja bi već sledećeg trena ne stala u igri i smehu. Sve te misterije i brižnosti deponovale su se u neka buduća ili prošla vremena daleko od nas i našeg sveta, a zatim bi ostalo prostora samo za bezbrižnost i smeh.
Nismo toliko komplikovali život i proglašavali ga surovim. ,,Lako je kad živiš na tuđoj grbači.” Pokazali smo mi velikim ljudima da koješta pričaju. Postali smo velika deca.
Tri put ura za nas!
Mi nismo sreću tražili u komšiluku, babrajući po tuđim koferima i to ličnim. Nismo je tražili ni u obližnjoj banci ili ti u kakvom mafijaškom društvu. Tražili smo je na pijaci šarenoj kada prvo cveće zamiriše. To cveće je kažu venulo zbog ljubavi prema nekom malom ili velikom detetu, zbog neke devojčice u hladne zimske dane ili zbog simatija prema nekom dečaku kome bi ga nespretno strahom srne davali.
Tražili smo sve to u našim malenim pesmama, malenim pričama i širokom smehu. Bio nam je stran veliki svet i svi ti ljudi u njemu. Ležali smo tako jednom svi na travi i prepričavali neke stare priče iznova i iznova ali svaki put drugačije. Neki bi to nazvali provođenjem iz dana u dan na isti način. Nije im to bilo jasno. Oni su uvek tražili neku promenu za osveženje da bi se opet osetili sačinjenim od krvi i mesa. Mi smo rekli su, sve isto radili i svaka priča, pesma, zvezda, smeh i prva letnja noć bili su posebni i drugačiji za nas i ako bi oni to nazivali istim. Nisu svi svemu dorasli.
Došla je noć kada su se neminovno sukobila dva sveta velikih ljudi i dece. Te noći su nam odali onu njihovu čuvenu tajnu i sve one priče koje su svi znali osim nas.
Rekli su nam da ćemo postati veliki ljudi i odrasti tek onda kada prestanemo verovati u bajke. Te večeri su mnogi promenili svoj život, kupili za dž kartu i seli u vozić koji polako kreće sigurnim stopama velikih ljudi. Nekolicina je samo podignula glavu blago ka nebu, tražeći svoju zvezdu i sigurnost u tom času.
Jedno sad već veliko dete znalo je da se nikad neće pridružiti tom velikom svetu. Nije poverovalo u priče da je život surov jer to je priča za slabiće. Surov je onoliko koliko životu to dozvolimo da bude. Još ponekad kad sretnem to dete kaže mi samo kako je neko lagao velike ljude da Deda Mraz ne postoji. Dugo smo o tome pričali. Postoji, zaista i to je tako prosto i jednostavno. Deda Mraz može biti svako od nas ko nekome vrati malo živosti i smeha u život iz dana u dan. Deda Mraz može biti i sam život koji nas uči uživanju u njegovim značajnim sitnicama i trenutcima.
Ne! Reklo mi je dete. Bajke postoje čak i kada nam se ponekad učini da se nalazimo u nekoj pukotini između vremena, prostora, tame i tišine. Neki bi bajke nazvali čistom ironijom, ali ja znam. Znam da je bajka moj unutrašnji svet u kome postoji mesta samo za igru i smeh.
Viđala sam to dete sve češće i češće. Kako sam se jednom prilikom zaglavila u jednoj od milion dubokih pukotina dete je i poslednji put došlo posle dosta vremena. Tada, te noći sam sve shvatila. Shvatila sam da smo jedno i ako je ponekad isplivavao onaj prokleti gen ironičnosti velikih ljudi, sve je bilo jasno.
Postala sam dete, veliko dete ...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Daklem, eto jedne pričice... pitanje bi bilo, Koliko svi mi još uvek verujemo u bajke, na neki svoj način? Koliko smo svi mi ustvari velika deca ali u pravom smislu te reči?
Koliko puta nam je to dete u nama pomoglo u nekim situacijama u životu?
Kada ste i zašto prestali da veruejte u bajke, ako jeste? ili kako ste uspeli da se oduprete stegama i pritisku spoljnog sveta, i ostali dete zauvek, verujući u bajke?
Neki bi ih nazvali decom, neko kreštavcima i balavcima samo zato jer su im zavideli. To su uvek bila dva suprotna sveta. Veliki i mali ljudi. Veliki ljudi, mnogi danas poznati kao ljigavci, prevaranti i lažovi. Pričali su nešto nama tajno iz dana u dan, koristili neke nama čudne i strane reči visokog kvazi vakubulara. To je za nas bila ne dokučiva misterija koja bi već sledećeg trena ne stala u igri i smehu. Sve te misterije i brižnosti deponovale su se u neka buduća ili prošla vremena daleko od nas i našeg sveta, a zatim bi ostalo prostora samo za bezbrižnost i smeh.
Nismo toliko komplikovali život i proglašavali ga surovim. ,,Lako je kad živiš na tuđoj grbači.” Pokazali smo mi velikim ljudima da koješta pričaju. Postali smo velika deca.
Tri put ura za nas!
Mi nismo sreću tražili u komšiluku, babrajući po tuđim koferima i to ličnim. Nismo je tražili ni u obližnjoj banci ili ti u kakvom mafijaškom društvu. Tražili smo je na pijaci šarenoj kada prvo cveće zamiriše. To cveće je kažu venulo zbog ljubavi prema nekom malom ili velikom detetu, zbog neke devojčice u hladne zimske dane ili zbog simatija prema nekom dečaku kome bi ga nespretno strahom srne davali.
Tražili smo sve to u našim malenim pesmama, malenim pričama i širokom smehu. Bio nam je stran veliki svet i svi ti ljudi u njemu. Ležali smo tako jednom svi na travi i prepričavali neke stare priče iznova i iznova ali svaki put drugačije. Neki bi to nazvali provođenjem iz dana u dan na isti način. Nije im to bilo jasno. Oni su uvek tražili neku promenu za osveženje da bi se opet osetili sačinjenim od krvi i mesa. Mi smo rekli su, sve isto radili i svaka priča, pesma, zvezda, smeh i prva letnja noć bili su posebni i drugačiji za nas i ako bi oni to nazivali istim. Nisu svi svemu dorasli.
Došla je noć kada su se neminovno sukobila dva sveta velikih ljudi i dece. Te noći su nam odali onu njihovu čuvenu tajnu i sve one priče koje su svi znali osim nas.
Rekli su nam da ćemo postati veliki ljudi i odrasti tek onda kada prestanemo verovati u bajke. Te večeri su mnogi promenili svoj život, kupili za dž kartu i seli u vozić koji polako kreće sigurnim stopama velikih ljudi. Nekolicina je samo podignula glavu blago ka nebu, tražeći svoju zvezdu i sigurnost u tom času.
Jedno sad već veliko dete znalo je da se nikad neće pridružiti tom velikom svetu. Nije poverovalo u priče da je život surov jer to je priča za slabiće. Surov je onoliko koliko životu to dozvolimo da bude. Još ponekad kad sretnem to dete kaže mi samo kako je neko lagao velike ljude da Deda Mraz ne postoji. Dugo smo o tome pričali. Postoji, zaista i to je tako prosto i jednostavno. Deda Mraz može biti svako od nas ko nekome vrati malo živosti i smeha u život iz dana u dan. Deda Mraz može biti i sam život koji nas uči uživanju u njegovim značajnim sitnicama i trenutcima.
Ne! Reklo mi je dete. Bajke postoje čak i kada nam se ponekad učini da se nalazimo u nekoj pukotini između vremena, prostora, tame i tišine. Neki bi bajke nazvali čistom ironijom, ali ja znam. Znam da je bajka moj unutrašnji svet u kome postoji mesta samo za igru i smeh.
Viđala sam to dete sve češće i češće. Kako sam se jednom prilikom zaglavila u jednoj od milion dubokih pukotina dete je i poslednji put došlo posle dosta vremena. Tada, te noći sam sve shvatila. Shvatila sam da smo jedno i ako je ponekad isplivavao onaj prokleti gen ironičnosti velikih ljudi, sve je bilo jasno.
Postala sam dete, veliko dete ...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Daklem, eto jedne pričice... pitanje bi bilo, Koliko svi mi još uvek verujemo u bajke, na neki svoj način? Koliko smo svi mi ustvari velika deca ali u pravom smislu te reči?
Koliko puta nam je to dete u nama pomoglo u nekim situacijama u životu?
Kada ste i zašto prestali da veruejte u bajke, ako jeste? ili kako ste uspeli da se oduprete stegama i pritisku spoljnog sveta, i ostali dete zauvek, verujući u bajke?