Danas mi nešto došlo žao onih tamo u Azerbejdžanu. Ne, nije se desilo ništa tragično jutros u toj zemlji (bar ne koliko ja znam, i bar ne onoliko koliko se dešava svaki dan). Mislim, alo bre, Azerbejdžan. Nešto sam razmišljao-šta da ja živim tamo? Upucao bih se momentalno. Mislim, kapiram, znam da tamo nije kako se ovde inače misli, vjerovatno su sad već svjetlosnim miljama ispred nas u ekonomskom i svakom drugom pogledu, ali...*******, Azerbejdžan. Katastrofa. Zamisli, ideš tako fino ulicom, kad ono hup hapa drapa šbuć-ti Azerbejdžanac. Je l` tako da bi bio deprimiran? 
Pa sam onda počeo da se divim Azerbejdžancima. Mislim, zato što ne počinjavaju masovna samoubistva (što meni djeluje jedino logično u njihovom slučaju). I mislim da im je jezik odvratan. Na izvjestan način, veoma se ponosim ovim svojim ružnim predrasudama. Nikad nisam čuo azerbejdžanski neko da priča, možda je i fini neki jezik, ali, eto, može mi se. **** se meni za azerbejdžanskom kulturom. Uhh, sad sam upravo skapirao, ja trenutno baš mrzim smrdljivi Azerbejdžan. Kad bi htio neko da zarati sa njima, sve da ih sroka. Amerika, Rusija, Kina, nebitno. Treba mi azerbejdžanske krvi.
Pa sam onda počeo da se divim Azerbejdžancima. Mislim, zato što ne počinjavaju masovna samoubistva (što meni djeluje jedino logično u njihovom slučaju). I mislim da im je jezik odvratan. Na izvjestan način, veoma se ponosim ovim svojim ružnim predrasudama. Nikad nisam čuo azerbejdžanski neko da priča, možda je i fini neki jezik, ali, eto, može mi se. **** se meni za azerbejdžanskom kulturom. Uhh, sad sam upravo skapirao, ja trenutno baš mrzim smrdljivi Azerbejdžan. Kad bi htio neko da zarati sa njima, sve da ih sroka. Amerika, Rusija, Kina, nebitno. Treba mi azerbejdžanske krvi.
