Koliko se dajete svojoj deci?

Некада ми се чини да се дајем превише, а онда када је погледам, схватим да за две године креће у школу, за пар година ће имати своје друштво и живот.

Пребрзо одраста и ово је једино време које имамо само са њом и не делимо је ни са ким.

Зато се трудим да то максимално искористим.

Имала сам диван живот пре ње, препун задовољстава и била сам посвећена само себи и својој срећи.

Мислим да је сада време да себе поделим са још неким. То ми некада тешко пада, али нема ни веће среће него када задовољна легне у кревет, загрли ме и каже ми "Лаку ноћ, видимо се заувек".
 
trudim se da ispunim sve njegove zelje ( moram priznati da jos uvjek nema nerealnih prohtjeva) ali povremeno odvojim malo vremena i za sebe, pristalica sam neke umjerenosti... ako cu ja frustrirana "zrtva" nemogu biti ni dobra majka mojoj djeci
 
..odlichna tema..
..deci se dajem onoliko koliko je to po mom mishljenju dobro za njih, tachnije onoliko koliko je za njihovo dobro.. :)

..i s obzirom da nisam samohrani roditelj, manje brinem da ce deca dobiti premalo od mene, a cheshce se preispitujem da li im dajem(o) previshe..
..tanka je linija izmedju oslonca i shtake, izmedju prisustva i prismotre, izmedju razumevanja i opravdavanja...
 
da li ste "moderan roditelj" koji je upao u klopku "ideala srećnog deteta" koja mora da se posveti gotovo isljučivo deci i sve mora za decu ili ste fleksibilni ili pak obrnuto srazmerni u tom poslu?

Не знам, не размишљам о томе.
Нисам жртва своје деце, а мислим да ме увек и заувек имају кад год сам им потребна...
 
Trudim se da im posvetim dovoljno pažnje, u smislu da uvek imam vremena i strpljenja za njihove probleme, razgovore sa njima i slično.

Naravno, možda nekome sebično zvuči, ali ja isto tako moram imati svoje vreme i svoj mir. Iz dva prosta razloga:

Ako ga nemam, biću nervozna ,frustrirana i kao takva neću biti dobra majka svojoj deci.

Zbog edukacije. Sutra, kad odrastu i postanu samostalni ljudi, ma koliko bili srećni da pronadju dobrog partnera, pažljive prijatelje i slično- moraju znati da ni njima neće uvek i svuda biti na prvom mestu. A, ako samo dobijaju nikada neće naučiti i da daju. Tako da...Imam svoje vreme, interesovanja, posao i život, decu volim najviše na svetu i naravno da su mi njihove prave potrebe na prvom mestu. Ono što nije prioritet, naravno može da sačeka. I mislim da će ih to naučiti nečemu.
 
Само да цитирам једну мудру жену, психолога, иначе другарицу моје маме: "Ко није научио да угоди себи, неће знати ни својој деци да угоди."
Она каже да деца пре свега заслужују срећне родитеље, јер дете пати када види да су родитељи исфрустрирани и да почиње да осећа кривицу када одрасте.
 
..odlichna tema..
..deci se dajem onoliko koliko je to po mom mishljenju dobro za njih, tachnije onoliko koliko je za njihovo dobro.. :)

..i s obzirom da nisam samohrani roditelj, manje brinem da ce deca dobiti premalo od mene, a cheshce se preispitujem da li im dajem(o) previshe..
..tanka je linija izmedju oslonca i shtake, izmedju prisustva i prismotre, izmedju razumevanja i opravdavanja...

:worth:
 
ja se mom detetu dajem maximalno naravno to znaci ono vreme koje provedem sa njim gledam da radimo ono sto on voli znaci da idemo u parkic koji zeli da se igramo sa igrackama koje on zeli da slazemo pazzle koje on zeli da idemo na pizzu u mekic kad zeli ali da te njegove zelje ne predju u to da svaki dan idemo i hranimo se po restoranima...gledam da mu maximum posvetim da se on oseca dobro i emotivno i materijalno onoliko koliko je u mojim mogucnostima...
 
Materijalno kolikop sam u mogućnosti. Mislim da im ništa ne fali. Ali fizički, možda više nego što je dobro za njih. U želji da ih zaštitim, računajući da ima kad oni da se narade, zbog toga što ću ja bolje i brže, nisam im stvorila radnu naviku, i sada zbog toga patim. Ako nešto poteram ćerku, ona pita zašto to ne uradi njen brat i obrnuto. Sve mere na kantar, nemoj da se jedno od njih dvoje pretrgne od posla. Često ih pitam šta će sutra kad budu bili u braku, a nađu istu takvu lenčugu.
 
:think: dosta sam razmazila...on je svoj od rodjenja i ma kako da sam prisutna i ma kako posvecena, nije mamin sin....ne osecam se kao zrtva, volim da sam sa njim, prisutna ali ne i napadna....i ne bih mogla i da hocu...ali, padam u zamku njegove srece koja mi je najvaznija, podmecem se i kad ne treba....sreca u nesreci je ta njegova urodjena svojeglavost, da toga nema bili bi bolesno slizani....
 
Moji su još mali pa koliko god želela da se "štedim" to je još uvek nemoguće. Ali definitivno kad me uhvati period da se totalno "potrošim", shvatim da ne činim dobro ni sebi ni njima.
Teško je odrediti neki optimum jer je prevelika ljubav, a vremena tako malo koje treba što pametnije iskoristiti na sveopštu korist...
 
Uvek sam tu za nju, i ona mi je uvek na prvom mestu
Sto ne znaci da cu da sebe zapostavim zbog toga
Neke stvari radimo zajedno, neke odvojeno, razmazena je, ali ne u smislu da trazi ono sto bi bilo evidentno stetno po nju
Mogu sda joj oprostim sitne grehe pod uslovom da je svesna sta je uradila, da prijavi i da je svesna zasto to nije dobro
To ne menja pravilo
Ono sto sam ja zauzvrat dobila od moje cerke zbog toga jeste nesebicno razumevanje kada su moje potrebe u pitanju
 
da li ste "moderan roditelj" koji je upao u klopku "ideala srećnog deteta" koja mora da se posveti gotovo isljučivo deci i sve mora za decu ili ste fleksibilni ili pak obrnuto srazmerni u tom poslu?

Znači li ovo da "staromodnom roditelju" nije stalo do sreće deteta i da se ne posvećuje deci? :think:
Ili samo ne veruje u ideale, pa ni u "ideale srećnog deteta"?

Ja sam jednostavno - roditelj. Ne merim na kantar koliko se dajem deci ( i u kom se zapravo smislu ovo spominje? ), jedino vodim računa da se oboma dam koliko je moguče - isto.
Posebno mi je uvek na pameti - danas su deca, sutra će biti svoji ljudi. Danas stvaramo to njihovo sutra.
Da li urušavam taj ideal srećnog deteta time što insistiram da svako veče ova starija šmizla pokupi svoje igračke sama, da sama odnese pre kupanja svoj veš u korpu sa vešom za pranje, da ostavi papučice uredno na svoje mesto, i što je svake božje večeri to praćeno suzama, plakanjem, njenim odbijanjem i slično? :think: Da li sam nedovoljno posvećena starijem detetu i da li joj uskraćujem pažnju time što joj dozvoljavam da za stolom koristi nož ( naravno, ne oštar i špicast ) i sama sebi iseče šta je već u tanjiru, umesto da joj sve iseckam i pripremim ( valjda bi trebalo i da joj sažvaćem, po nekim mišljenjima sa kojima se srećem )? :think: Da li sam nedovoljno posvećena bebi samim tim što ga ponekad, kada je nešto manje važno u pitanju ( naravno, ne kada je hranjenje ili tako nešto elementarno u pitanju ) ostavim i da pričeka, jer sam u sred nečega sa starijom ćerkicom, npr u sred priče koju joj čitam?

Nije srž ni u tome koliko se dajemo deci, već kako im se kvalitativno dajemo. Šta im to od sebe dajemo? Nije pametno štedeti na ljubavi, ali nije pametno ni razbacivati se pažnjom. A najpogrešnije je, po mom skromnom mišljenju, napraviti od davanja - kalkulaciju.
 

Back
Top