A i to je točno. Samo, problemi ovih modernih vremena su to što se i neke manje greške doživljavaju kao veće, vjerojatno je tako lakše onima koji žele drugima tražiti greške
Teško.Potrebno je mnogo truda , primoravanja i razgovora sa samim sobom.
Osim što možemo nešto naučiti iz grešaka neophodno je priznati sam sebi da si pogriješio. Samo to samopriznanje ne treba iči u stilu e grešnik sam, loš sam, moram se kazniti i sl. Zapravo potrebno je činiti suprotno od toga zbog čega se kajemo, grizemo, žalimo i sl.
Nije lako ali....pomisliš da nema čovjeka koji ne pravi greške. Bile velike ili male, ne možeš se vratiti u prošlost da ih ispraviš, ali možeš u budućnosti da paziš bar da ne ponavljaš one iste.
Moguće, da, i neke greške itekako budu zbunjujuće, jer nema se baš vremena za improvizacije
Da, točno tako nekako, premalo je pohvala, previše kritika, i pomaci se onda praktički ne videKao pro i osnovno, učiniti grešku nije neka strahota, zapravo neophodno je nje grešaka da bi se nešto i naučilo. Da ne pravimo greške ne bi znali a je nešto pogrešno
E, to da, ja bih volio vlastiti um usmjeriti u Tome
Da, ja bih tako nekako to i želio doživjeti. Važno mi je da se uozbiljim
Ne znam točno što bi napisao na ovo, ovo izgleda kao problem sa samopouzdanjem? Iako je to odgovor na moj post, ne vidim kakve veze ima tvoj odgovor s onim šta sam ja pisa
Zavisi kakva je greška u pitanju i kakve okolnosti su dovele do nje, takođe šta su posledice greške?
Opet zavisi od samog konteksta greške. Po meni priznati grešku pred drugima i sneti odgovornost/ishendlovati tako nešto, posle nekog vremena bude lakše.
Transparentnost...
E, da....bitno je da mi nije svejedno
Sve što se dogodilo, ma šta to bilo, se više ne može ispraviti i vraćati se u prošlost je uzaludno. Desilo se! Tu nemam popravnog.
Šta su za koga velike greške?Neko ih ni ne primeti, ne smatra ih greškama, nema sebi šta da oprašta.
A velike greške, npr. nedovoljna svjesnost o potrošnji novaca, ponekad sam ja bio itekako premalo štedljiv, i samim time prekasno uočio ono što bi me više motiviralo
O da, iz obitelji puno, pa onda ponekad i neki od poznanika ili skoro pa prijatelja, zatim i dosta po poslovima bilo toga.....a greške samom sebi povremeno i oprostim, ali kao da me nekako podsvijesti prate.
Ne mogu da pričam u tuđe ime ali sam materijalne stvari uvek najlakše"preboljevala".
