Колико коштају чиновничке отпремнине
На основу просечне статистичке бруто зараде у јавном сектору, само на име законских отпремнина за 50.000 прекобројних у државној каси би морало да се обезбеди 18 милијарди динара, док би стимулативне државу коштале чак 42 милијарде динара
Чак и ако би Влада Србије на данашњој седници, демонстрирајући пред долазак ММФ-ове мисије одлучност да смањи трошкове државе, донела декрет да се отпусти сваки десети јавни службеник (безмало 50.000 од готово пола милиона људи запослених у јавном сектору), не би био решен ниједан овогодишњи проблем.
Иако је министарка Диана Драгутиновић израчунала да би се тако уштедео више од једног процента БДП-а и мада је неоспорно да је српски јавни сектор прегломазан и да га треба реформисати и свести на меру коју порески обавезници могу да издрже, његово смањивање била би правно, финансијски и практично немогућа мисија са становишта уштеда у овогодишњем буџету и државним касама.
Просто је немогуће да они који предлажу смањивање администрације (а ових дана им се придружила и поменута министарка), као решење за пеглање овогодишње буџетске неравнотеже, пренебрегавају чињеницу да је то неизводљиво извести у наредних неколико месеци. А да не говоримо да се само тиме рупа у буџету за 2009, која се продубила на око седам одсто бруто домаћег производа, не може затрпати.
Кад би влада, рецимо, сутра у „Службеном гласнику” објавила одлуку да се број запослених у јавном сектору смањи за чак 50.000, готово ниједан од, према подацима Министарства финансија, 440.282 јавна службеника, републичких, покрајинских и локалних чиновника који примају плате из државних каса, професора, лекара, судија не би напустио државну службу до краја године.
Јер, да би неко био отпуштен може да добије отказ зато што не ради како ваља, зато што се огрешио о одредбе закона о раду и јавним службеницима.
Међутим, ма колико биле објективне такве одлуке послодавца, подложне су преиспитивању, након жалби, у управним и судским споровима, који умеју да потрају. Друга могућност јесте да се направи списак технолошких вишкова (и у том случају запослени нису без икаквих права на преиспитивање сваке појединачне одлуке).
Али, овом програму морала би да претходи детаљна, функционална анализа за сваки државни орган, организацију, јавну службу, што је око Нове године предочио и надлежни министар Милан Марковић, напомињући да за то држава нема новца и да би за такав подухват морала да добије подршку донатора.
Подсећања ради, таква анализа урађена је својевремено, у време Ђинђићеве владе, само за Министарство здравља у склопу донаторским новцем подржаног пројекта подршке унапређењу државне управе. И да је могуће обавити такву анализу за све делове јавног сектора за неколико месеци, свако од претпостављених 50.000 прекобројних имао би право на бар законску отпремнину по Закону о раду као и сви други запослени у Србији проглашени технолошким вишком.
Међутим, та средства нису предвиђена буџетом нити финансијским плановима фондова, а ребалансом буџета за боља времена одложен је и програм подршке добровољног одласку чиновника локалних самоуправа. За те намене оригиналним буџетом било је предвиђено 1,2 милијарде динара, којима би се покрио део отпремнина (док би стимулативни додатак ишао на на терет локалних буџета) за око 2.000 од процењених 8.000 запослених који су вишак у локалној администрацији.
Ако пођемо од статистичког податка да је просечна исплаћена бруто зарада у целом јавном сектору за децембар 2008. године износила 61.878 динара, на име законске отпремнине по просечном службенику са 20 година радног стажа требало би обезбедити 360.955 динара, односно за 50.000 људи – укупно 18.047.750.000 динара, што је, поређења ради, десетина укупних трошкова за запослене у овогодишњем буџету.
Да неко не би демантовао ову рачуницу, ваља напоменути да смо у недостатку податка о просеченој тзв. бруто 1 заради за сваки орган и службу и сваког човека у последња три месеца, која служи за обрачун законске отпремнине, узели бруто исплаћену зараду у децембру прошле године (рачунајући и превоз, минули рад, као и евентуалне награде), јер она још није била умањена за 10 одсто, колико се сваког месеца због штедње усред кризе сада одузима запосленима у државној администрацији који имају веће плате од 40.000 динара.
Поређења ради, бруто исплаћена зарада у јуну ове године у целом јавном сектору износила је 54.291, у мају 54.112, а у априлу 55.865 динара.
Истина, за запослене много безболнији и подстицајнији, али и за државу скупљи био би добровољни одлазак, уз стимулативни социјални програм, јер готово нико не би добровољно отишао уз само законску отпремнину.
Ако би се применио модел пред крај прошле године скројен за локалне службенике, по коме би свако добио фиксних 550.000 динара и још по 15.000 динара за сваку годину стажа, за сваког од 50.000 претпостављених прекобројних требало би обезбедити стартних 27,5 милијарди динара и још 15 милијарди (за 15.000 динара за сваку од милион година радног стажа, колико би заједно имало ових 50.000 људи ако рачунамо да просечно раде 20 година). То би био укупни трошак од 42,5 милијарде динара.
Поређења ради, реч је износу готово двоструко већем од бруто масе за зараде у целом јавном сектору (укључујући и јавна предузећа) исплаћене за јун ове године. Толико би држава из буџета и других каса требало да обезбеди у октобарском ребалансу овогодишњих буџета или у буџету и финансијским плановима фондова за 2010, како би у наредној години платне спискове скратила за 50.000 имена.
Тај новац, без донаторске или помоћи међународних финансијских организација, тешко би обезбедила. Питање је само зашто то Влада Србије није обавила раније. Јер, ако нас новинарско памћење служи, норвешка влада је својевремено нудила финансијску подршку за смањивање чисте државне администрације – запослених у државним органима и организацијама кроз добровољни одлазак.
-----------------------------------------------------------
Трошак и после отказа
Отпуштањем 50.000 јавних службеника, иако је, како сазнајемо, интенција да управу напусте они од пет до 20 година радног стажа, који би нешто и могли да ураде са својим отпремнинама, бар половина би поново била на државном терету.
Њих бар 25.000 би, док се не снађе, било на листи штићеника Националне службе за запошљавање. А последња просечна бруто исплаћена месечна накнада за март износила је 23.436 динара. Ако би се само половина прекобројних јавних службеника задржала на списку незапослених, они би месечно коштали државу 585.900.000 динара.
Истина, део тог износа вратио би се држави, односно фондовима социјалног осигурања. Такође, многи би могли да се обрате држави и за једнократну помоћ за покретање приватног бизниса. Приликом израчунавања трошка овог подухвата ваља водити рачуна и о томе да би неке породице јавних службеника, иако са отпремнином у џепу, остале без прихода или са приходима који би им били улазница за неку врсту социјалне помоћи.
Весна Јеличић
Pa lepo su zaštitili ove partijske i rodbinske činovnike.Da bi ih država otpustila kao višak mora da im se isplati solidna otpremnina.
На основу просечне статистичке бруто зараде у јавном сектору, само на име законских отпремнина за 50.000 прекобројних у државној каси би морало да се обезбеди 18 милијарди динара, док би стимулативне државу коштале чак 42 милијарде динара
Чак и ако би Влада Србије на данашњој седници, демонстрирајући пред долазак ММФ-ове мисије одлучност да смањи трошкове државе, донела декрет да се отпусти сваки десети јавни службеник (безмало 50.000 од готово пола милиона људи запослених у јавном сектору), не би био решен ниједан овогодишњи проблем.
Иако је министарка Диана Драгутиновић израчунала да би се тако уштедео више од једног процента БДП-а и мада је неоспорно да је српски јавни сектор прегломазан и да га треба реформисати и свести на меру коју порески обавезници могу да издрже, његово смањивање била би правно, финансијски и практично немогућа мисија са становишта уштеда у овогодишњем буџету и државним касама.
Просто је немогуће да они који предлажу смањивање администрације (а ових дана им се придружила и поменута министарка), као решење за пеглање овогодишње буџетске неравнотеже, пренебрегавају чињеницу да је то неизводљиво извести у наредних неколико месеци. А да не говоримо да се само тиме рупа у буџету за 2009, која се продубила на око седам одсто бруто домаћег производа, не може затрпати.
Кад би влада, рецимо, сутра у „Службеном гласнику” објавила одлуку да се број запослених у јавном сектору смањи за чак 50.000, готово ниједан од, према подацима Министарства финансија, 440.282 јавна службеника, републичких, покрајинских и локалних чиновника који примају плате из државних каса, професора, лекара, судија не би напустио државну службу до краја године.
Јер, да би неко био отпуштен може да добије отказ зато што не ради како ваља, зато што се огрешио о одредбе закона о раду и јавним службеницима.
Међутим, ма колико биле објективне такве одлуке послодавца, подложне су преиспитивању, након жалби, у управним и судским споровима, који умеју да потрају. Друга могућност јесте да се направи списак технолошких вишкова (и у том случају запослени нису без икаквих права на преиспитивање сваке појединачне одлуке).
Али, овом програму морала би да претходи детаљна, функционална анализа за сваки државни орган, организацију, јавну службу, што је око Нове године предочио и надлежни министар Милан Марковић, напомињући да за то држава нема новца и да би за такав подухват морала да добије подршку донатора.
Подсећања ради, таква анализа урађена је својевремено, у време Ђинђићеве владе, само за Министарство здравља у склопу донаторским новцем подржаног пројекта подршке унапређењу државне управе. И да је могуће обавити такву анализу за све делове јавног сектора за неколико месеци, свако од претпостављених 50.000 прекобројних имао би право на бар законску отпремнину по Закону о раду као и сви други запослени у Србији проглашени технолошким вишком.
Међутим, та средства нису предвиђена буџетом нити финансијским плановима фондова, а ребалансом буџета за боља времена одложен је и програм подршке добровољног одласку чиновника локалних самоуправа. За те намене оригиналним буџетом било је предвиђено 1,2 милијарде динара, којима би се покрио део отпремнина (док би стимулативни додатак ишао на на терет локалних буџета) за око 2.000 од процењених 8.000 запослених који су вишак у локалној администрацији.
Ако пођемо од статистичког податка да је просечна исплаћена бруто зарада у целом јавном сектору за децембар 2008. године износила 61.878 динара, на име законске отпремнине по просечном службенику са 20 година радног стажа требало би обезбедити 360.955 динара, односно за 50.000 људи – укупно 18.047.750.000 динара, што је, поређења ради, десетина укупних трошкова за запослене у овогодишњем буџету.
Да неко не би демантовао ову рачуницу, ваља напоменути да смо у недостатку податка о просеченој тзв. бруто 1 заради за сваки орган и службу и сваког човека у последња три месеца, која служи за обрачун законске отпремнине, узели бруто исплаћену зараду у децембру прошле године (рачунајући и превоз, минули рад, као и евентуалне награде), јер она још није била умањена за 10 одсто, колико се сваког месеца због штедње усред кризе сада одузима запосленима у државној администрацији који имају веће плате од 40.000 динара.
Поређења ради, бруто исплаћена зарада у јуну ове године у целом јавном сектору износила је 54.291, у мају 54.112, а у априлу 55.865 динара.
Истина, за запослене много безболнији и подстицајнији, али и за државу скупљи био би добровољни одлазак, уз стимулативни социјални програм, јер готово нико не би добровољно отишао уз само законску отпремнину.
Ако би се применио модел пред крај прошле године скројен за локалне службенике, по коме би свако добио фиксних 550.000 динара и још по 15.000 динара за сваку годину стажа, за сваког од 50.000 претпостављених прекобројних требало би обезбедити стартних 27,5 милијарди динара и још 15 милијарди (за 15.000 динара за сваку од милион година радног стажа, колико би заједно имало ових 50.000 људи ако рачунамо да просечно раде 20 година). То би био укупни трошак од 42,5 милијарде динара.
Поређења ради, реч је износу готово двоструко већем од бруто масе за зараде у целом јавном сектору (укључујући и јавна предузећа) исплаћене за јун ове године. Толико би држава из буџета и других каса требало да обезбеди у октобарском ребалансу овогодишњих буџета или у буџету и финансијским плановима фондова за 2010, како би у наредној години платне спискове скратила за 50.000 имена.
Тај новац, без донаторске или помоћи међународних финансијских организација, тешко би обезбедила. Питање је само зашто то Влада Србије није обавила раније. Јер, ако нас новинарско памћење служи, норвешка влада је својевремено нудила финансијску подршку за смањивање чисте државне администрације – запослених у државним органима и организацијама кроз добровољни одлазак.
-----------------------------------------------------------
Трошак и после отказа
Отпуштањем 50.000 јавних службеника, иако је, како сазнајемо, интенција да управу напусте они од пет до 20 година радног стажа, који би нешто и могли да ураде са својим отпремнинама, бар половина би поново била на државном терету.
Њих бар 25.000 би, док се не снађе, било на листи штићеника Националне службе за запошљавање. А последња просечна бруто исплаћена месечна накнада за март износила је 23.436 динара. Ако би се само половина прекобројних јавних службеника задржала на списку незапослених, они би месечно коштали државу 585.900.000 динара.
Истина, део тог износа вратио би се држави, односно фондовима социјалног осигурања. Такође, многи би могли да се обрате држави и за једнократну помоћ за покретање приватног бизниса. Приликом израчунавања трошка овог подухвата ваља водити рачуна и о томе да би неке породице јавних службеника, иако са отпремнином у џепу, остале без прихода или са приходима који би им били улазница за неку врсту социјалне помоћи.
Весна Јеличић
Pa lepo su zaštitili ove partijske i rodbinske činovnike.Da bi ih država otpustila kao višak mora da im se isplati solidna otpremnina.
ova ti dobra 
