• Dragi prijatelji, kreiran je nov forum "Socijalna zastita" na kome ce se pricati o svim pitanjima vezanim za ovu aktuelnu temu u drustvu

Koliko je LEKTIRA odbojna: lična istorija čitanja u đačkoj klupi

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.392
Oktobar je doplovio do pristaništa prave jeseni, a sa njime i školska godina uveliko prilazi prvom tromesečju. Ukoliko nekim slučajem krajem prethodne i nisu dobili spisak literature predviđene za obradu tokom narednog perioda, do sada su učenici osnovnih i srednjih škola sigurno već upoznati sa svime što ih čeka u naredna dva polugođa. Pravi je trenutak da prokomentarišemo famoznu školsku lektiru i uvek zanimljiv lični odnos koji gajimo prema njoj.

2022-10-04-skola-unsplash.jpg

Kroz svakodnevnu komunikaciju sa mlađima, kolegama, čitanje istraživanja, anketa, komentara, kao i u okviru bibliotekarske prakse, ustanovila sam da manje-više svi imamo slične poglede i uspomene na ovaj nesumnjivo bitan deo procesa školovanja. Bez preterivanja mogu zaključiti kako se barem 85 % ljudi izjašnjava kao neko kome je lektira ostala u neprijatnom sećanju. Nisu je voleli, uglavnom ni (rado) čitali, smatraju izbor naslova neadekvatnim. Ključni argument većine glasi: nervira me i odbija sve što je „pod moranje“, a mnogi odlaze tako daleko da u propisivanju knjiga nastavnim planom i programom pronalaze opravdanje što danas ne čitaju, barem ne dela iz srpske književnosti. Koliko su sve te tvrdnje realno zasnovane, a koliko tek izgovor i kako objasniti svojevrsni fenomen (dugoročnog) odnosa prema „nametnutom“ štivu?

Na sledeću temu do sada su preduzeta brojna istraživanja i moguće je pronaći solidan broj stručnih tekstova, koji se bave ispitivanjem razloga za nemali broj đaka koji pružaju otpor lektiri. Naime, odnos prema knjizi razvijan tokom ranih faza obrazovnog procesa presudno utiče na kasniji, verovatno i doživotni. Pogrešan pristup lektiri može suštinski odrediti postojanje ili odsustvo nečije kulture čitanja. Zbog toga se Ministarstvo prosvete već godinama suočava sa raznovrsnim predlozima i ozbiljnim dilemama oko toga šta uvrstiti u (nove) programe, a šta odbaciti kao „već prevaziđeno“ i „nepotrebno“. Kako da deci i mladima približimo knjige, ali bez isuviše povlađivanja, već zadržavajući autoritet upućenijeg i merodavnijeg da ih upozna sa pravim, kvalitetnim sadržajima? Na koji način usmeriti čitalačke korake, ali im istovremeno ne ograničiti slobodu? Šta zaslužuje, a šta baš i nije najprikladnije da se nađe u čitankama?

Pitanja je zaista mnogo, a jedinstveno rešenje kao da se još uvek ne nazire. Zato je, možda, najbolje obratiti se sopstvenom iskustvu i prisetiti kako su i koje to lektire formirale naše današnje poglede na književnost, ali i život uopšte? Jesu li nam koristile? Šta bi promenili i zašto? Stoga je ono što sledi svojevrsna šetnja stazom đačkih sećanja i pokušaj da pokažem kako za odbojnost, zapravo, nema mnogo razloga.

Počeci čitanja u osnovnoj školi

Čitanje i knjige zavolela sam još kao mala, znatno pre polaska u školu, tako da po tom pitanju za mene nije bilo ničeg novog na šta bih se navikavala. Zapravo, uglavnom sam se na časovima srpskog jezika dosađivala, dok su ostala deca iz odeljenja sricala prva slova, pa se učitelj trudio da me u međuvremenu uposli bilo čim drugim. Ipak, svoj slučaj ne smatram pravilom i sasvim je očekivano da većina roditelja ipak neće, niti bi trebalo da sili decu na učenje čitanja i pisanja, dok se predškolsko ili prvi razred ne postaraju za to – osim ukoliko sami klinci ne pokažu interesovanje (kao što je bilo sa mnom, ali ne i sa mojim mlađim bratom, npr.). S obzirom na to da se u nižim razredima akcenat stavlja na savladavanje osnova pismenosti (nažalost, jedino u teoriji, dok mnogi zapravo celoga života ne dosegnu njen elementarni nivo), propratni tekstovi uglavnom su u njihovoj službi. Dakle, postoje kao dobar primer i „vežbalište“ za diktate, čitanje naglas, prve pismene zadatke i slično.

Već prema uzrastu i nivou održive koncentracije, preovladavaju kraće forme poput pesmica (opet dobrih primera za učenje napamet i razvoj dikcije, izražajnog govora, osećaja za rimu i melodiku rečenice), priča i odlomaka proznih dela (na osnovu kojih se uvežbavaju osnove sopstvenog artikulisanja utisaka pri pogledu na okruženje: deskripcija, pre svega), a naročito narodnih umotvorima ili anegdota. Nisam sigurna kako sve to danas funkcioniše kod đaka dodatno opterećenih usvajanjem pravila dva-tri strana jezika, dok još uvek nisu čestito progovorili ni na maternjem.

Prva četiri razreda pohađala sam u drugoj polovini devedesetih. Moja generacija je još uvek koristila legendarne tvrdokoričene čitanke sa plavim vrapcem na naslovnici i izborom tekstova poput „Fifi, gledaj pravo“, pa vam je jasno koliko se takav program razlikovao od današnjeg, u kome elektronika i brzopotezno informisanje predstavljaju uobičajenu pojavu. Zaista ne mogu najbolje da se setim previše pojedinosti iz ovog doba svog života, jer mi škola nije donela upoznavanje sa knjigom, niti formirala odnos prema njoj, baš kao što sam i školsku biblioteku veoma retko koristila, usled članstva u gradskoj i sopstvenih kućnih „zaliha“. Čitanje za potrebe časova i kasnije mi je uglavnom bilo usputno. Iz (naj)mlađih razreda pamtim roman „Bela griva“ i njegov vrlo traumatičan završetak, razne pesmice koje sam obožavala da učim i znala veliki broj napamet (ali, zbog ružne boje glasa i previše brzog govora, nikada nisam bila kandidat za recitatora) – poput Danojlićeve „Gde je Cica?“, kao i narodne bajke, basne, poslovice…I „Alisu u Zemlji čuda“ koju dugo nisam uopšte razumela, mada mi je crtani oduvek jedan od najomiljenijih.

Lektira, čini mi se, tada još uvek nije dobila oblik u kome je obično podrazumevamo, radila se kroz učenje drugih veština i samim tim nije doživljavana kao prisila. Uostalom, ni predmet se do petog razreda ne zove Srpski jezik i književnost, već su u opticaju bile jedino prve dve reči. Ovo se menja kada na mesto učitelja dolazi predmetni nastavnik, pa KNJIŽEVNOST po prvi put izdvajamo i doživljavamo kao zasebni entitet. Istina, gramatike je od petog do osmog razreda bilo više nego ikada, ali se sama literarna dela nisu koristila isključivo kao priručna ilustracija za određeno jezičko pravilo. U tom smislu, već se pojavljuju nešto obimnije forme i raznovrsniji sadržaji, pa je u svakom narednom razredu bio obavezan najmanje jedan roman godišnje. Ne znam kako je sa ostalima, ali ja sam se zbog toga osećala nekako ponosito i važno.


Odlično se sećam prve prave lektire „Doživljaji Toma Sojera“ i ukoričene sveske koju mi je tata poklonio da u njoj pišem analize dela (dragocena navika koja će mi posebno koristiti na fakultetu). Usledili su „Robinzon Kruso“, „Hajduci“, „Orlovi rano lete“, „Ne okreći se, sine“, „Pop Ćira i pop Spira“…knjige uz koje sam se naglas smejala, drhtala od strepnje i straha, saosećala sa junacima i usvajala značajne životne lekcije. Nabavljane su uoči početka nove školske godine, u kompletima, tako da je bilo dovoljno vremena da se svaka pročita i pripremi. Pamtim i zbirke pripovedaka, naročito „Doživljaje Nikoletine Bursaća“ i „Baštu sljezove boje“, Andrićevu „Decu“ i „Na Drini ćupriju“, vrlo traumatične odlomke Ćosićevih „Deoba“ i Isakovićevu „Kašiku”, a od poezije „Plavi čuperak“ Mike Antića, kao i srpsku epiku. Još uvek znam da naizust izdeklamujem stihove o izdržljivosti starog Vujadina i malog Radojice, početku bune na dahije, prkosnom odgovoru vladike Danila, od žalosti prepuklom srcu majke Jugovića i uziđivanju nesrećne mlade Gojkovice u nestabilni Skadar na Bojani. Od toliko krvi i ratova se, izgleda, kasnije neizbežno dugo „oporavljamo“, iako su doživljeni samo na papiru. Jedini sastav na čiju temu nisam imala pojma šta i KAKO da pišem, bio je povodom pripovetke „Aska i vuk“, u tom trenutku mi nešto neinspirativne. Jedini put u dosadašnjem životu, nadahnuće je zatajilo, pa sam u praznu vežbanku ubacila cedulju sa izvinjenjem nastavniku i objašnjenjem da „nemam nikakvu dobru ideju“. Srećom, imao je razumevanja.

Pa, ipak, shvatanje lektire kao obaveznog, često suvoparnog štiva koje se taksativno (ob)razlaže na časovima, definitivno dobija takav oblik u ovom razdoblju školovanja. I koliko god bila razumljiva, čak poželjna, postupna analiza sa podelom na uvod-razradu-zaključak iliti naslov-radnju-poruku, imam utisak da je neophodno samo malo razigranosti i slobode, da bi se učenicima od još jednog zamornog dela gradiva pretvorila u dragu, istovremeno zabavnu i korisnu zanimaciju. Književno delo ipak NIJE samo još jedna nastavna jedinica, teorijska lekcija, pa koliko god bilo značajno nabubati rodove i vrste ili stilsko-izražajna sredstva (posebno za potrebe analiza i kasnijeg polaganja prijemnog ispita), daleko je bitnije u već tinejdžerskim umovima sklopiti pravu sliku o knjigama i njihovoj moći.

Naprosto, sedmi i osmi razred, kao prelazni po uzrastu i emotivnom, intelektualnom, društvenom buđenju koje označavaju, moraju predstavljati početak više analitičkog pogleda na sve, pa i literaturu. Tada je vreme da se o njoj počne zaista RAZMIŠLJATI, umesto suvog reprodukovanja, a za one koji (poput mene) nameravaju da upišu gimnaziju, ovo postaje i zaista neophodno. Jer, u srednjoj školi će doći do rotiranja ona dva člana sintagme kao naziva predmeta, ovoga puta u korist književnosti. Posebno kod gimnazija društveno-jezičkog smera, srpski, tj. gramatika u te četiri godine jedva da se i provuče (što, opet, donese teškoće i neizostavnu potrebu za privatnim časovima uoči sledećeg prijemnog) – ali, zato se čita mnogo i raznovrsno. Ne snalaze se svi podjednako u tome, veliki udeo ima sam profesor, ali za mene lično, gimnazija je bila pravi pravcati raj po pitanju načina obrade književnih tema kao, zapravo, presudne okolnosti pri kasnijem odabiru fakulteta.

 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.392

Srednjoškolska lektira i časovi književnosti

Imala sam sreću da za razrednog starešinu dobijem najboljeg mogućeg profesora književnosti, bez imalo preterivanja ovdašnju verziju Džona Kitinga iz „Društva mrtvih pesnika“ i pravu renesansno svestranu ličnost. Teme pismenih zadataka uvek su bile različite od uobičajenog šablona, dobijali smo zaduženja u vidu pronalaženja odrednice iz enciklopedije mitologije ili Vukovog „Rječnika“, saznavali mnoge zanimljive podatke iz života pisaca, povlačili paralele sa rokenrol muzikom šezdesetih, gledali kvalitetne ekranizacije…Njegova naprosto zarazna ljubav prema knjizi, ali i kulturi, umetnosti, duhovnosti, naposletku i sopstvenoj profesiji, presudno je uticala da, između nekoliko opcija, prelomim i upišem smer koji sam završila. Uopšte ne treba isticati koliko sam mu zahvalna zbog toga.

Nije razredni bio ni shvaćen, ni naročito omiljen kod mnogih zbog svojih netipičnih i više fakultetskih metoda. Ali, uspeo je da nam, kao pravi pedagog, prosvetni radnik i pre svega dobar čovek, barem pokuša preneti i usaditi poruke moralnosti, ljudskosti, značaja konstantnog rada na sebi, doslednosti i vrline. Književnost kao predmet, uz npr. filozofiju, sociologiju, istoriju, ima pomalo nezahvalnu, ali zato uzvišenu ulogu, da nas prosvetli, profini i promudri. Zbog toga mi je uvek žao kada vidim kako mnogi ove discipline naštrebaju i zaborave, jer ih u većini slučajeva ni studije neće promeniti, oplemeniti, uzdići. Stečeno znanje nije samo sredstvo, već i cilj, a volela bih da nove generacije barem upola cene lekcije naših profesora i privilegovanost što ih usvajaju, iako se to dešava u vremenu nešto drugačijih „učila“ i nezapamćenog tehnološkog procvata.

A srednjoškolska lektira, upravo zbog složenosti mladih duša i glava kojima se nudi, uz njihovu pojačanu sposobnost da shvate i preispitaju ponuđenu sadržinsku problematiku, dobija veći značaj nego ikada do tada. I svako delo sa spiska je važno, ali, nažalost, malo delotvorno bez adekvatnog posrednika do njegovog smisla. Za brojne knjige stasamo tek u kasnijim godinama, kada nas iskustvo i obrazovanje opskrbe pravim mogućnostima razumevanja, međutim, mnogi se nikada više po završetku srednje škole neće susretati sa klasicima i zauvek ostaju uskraćeni za njihovu lepotu. Često se i sama zapitam koliko bih volela, razumela, poznavala bogatstvo pisane reči iz riznice vekova i sveta, da nisam kasnije nastavila sa proučavanjem komparatistike? Da li bih, iz ponovljenog i bogatijeg doživljaja, napokon počela da cenim sve one prvobitno „nerazumljive“ knjige (poput „Ljudi govore“, jedine lektire u srednjoj koju nisam pročitala do kraja; ili „Seoba“ i Crnjanskog uopšte, „Dunda Maroja“, „Ranih jada”), a još više zavolela neke koje su mi već tada prirasle za srce („Majstor i Margarita“, „Braća Karmazovi“, „Nečista krv“, „Onjegin“, „Derviš i smrt“, poezija simbolizma i moderne), bez adekvatne i znatno šire, naknadne teorijske potkovanosti?

Imam utisak da je lektira omražena pre svega zbog pogrešnog pristupa sistema, pa i nastavnika koji im njene vrednosti, suštinu i lepotu ne prenose na pravi način, već često banalizuju i to kroz neku vrstu prisile. Kada čujem da mnogi srednjoškolci moraju da zapisuju diktirane lekcije, da i dalje rade po principu likovi, radnja, poruka, ne čudi što ne vole čitanje. Naš razredni je negovao fakultetski pristup, sa mnogo razgovora, podsticanja kritičkog mišljenja, analiza dela, razvijanja opšte kulture i informisanosti. Kao što rekoh, mnogi ga nisu razumeli, pa ni preterano voleli zbog toga, ali, uspeo je da dopre do nekolicine i danas smo uglavnom svi u humanističkim krugovima.

Zaista mi je gotovo sve sa spiska bilo interesantno, od „Epa o Gilgamešu”, do „Procesa”. Istina, nisam volela „Stranca” i „Čekajući Godoa”, ali sam o njima rado diskutovala i uživala da tumačim. Za „Anu Karenjinu” u šesnaestoj definitivno nisam bila dovoljno zrela, „Hazarski rečnik” me ozbiljno zbunio, ali sam sve čitala na vreme, sa mnogo volje i radoznalosti, svesna kako od junaka i njihovih tvoraca nekada, nešto, može da mi posluži. Dakle, bila sam od onih što čitaju i prepričavaju drugima, od onih koji pored obaveznih traže i preporučene naslove, vole da pišu sastave… Kako sam, uz sve to, tih godina prolazila kroz buntovničku fazu, uklapala sam se u obrazac malog autsajdera koji utočište pronalazi na stranicama knjiga i u slušanju rok muzike. Srećom, te dve ljubavi sazrelile su sa mnom i, kako stvari stoje, ostarićemo zajedno.

U gimnaziji je naša zapitanost pred svetom veća, znatiželja neisrcrpna, samouverena težnja da pokažemo šta znamo beskonačna, a lektira svemu tome izlazi u susret. Nismo ni svesni koliko toga upijamo od Sofke, Jozefa K, Romea, Fausta, Hamleta, Antigone, Ahileja… Kao srednjoškolci, imamo šansu da, zahvaljujući znatno većoj usredsređenosti nastave na književnost, uz pomoć pravog predavača i dobro biranih naslova, sa sobom u budućnost ponesemo dugotrajne utiske. Najbolji efekat se postiže putem debata, podsticanja interesovanja, približavanja sadržaja umesto prepuštanja šturim „Interpretacijama“.

Da rezimiram ono čime se, doduše, metodičari već decenijama bave kroz tomove i tomove stručnih studija o organizovanju nastave prema potrebama učenika i potencijalima datog materijala. Mislim da je presudno najpre detaljno razmotriti šta je (u) kom uzrastu školaraca bitno i na šta, shodno tome, obratiti pažnju kada biramo, a onda i govorimo povodom lektire. Osnovce uglavnom zanimaju sama priča (pustolovine, putovanja, igre sa životinjama), likovi (vršnjaci, heroji, razna personifikovana bića), kao i deskripcija na osnovu koje se uče bogaćenju mašte, rečnika, pogleda. Tinejdžerima su važne životne teme, filozofski, religijski, psihološki aspekti, sve ono što će im pružiti dodatnu potvrdu dozrelosti, osećaj odraslosti i kapaciteta da se uključe u svet oko sebe, da u njemu sudeluju. Potrebno je pružiti im mogućnost da što više vežbaju razumevanje postojanja i sopstvenog bića, ali i zadovolje prirodni bunt protiv pravila i „popovanja“. Samim tim, iako je teško, nije neostvarivo privući ih lektiri kao nečemu što je uveliko deo života i tiče ih se više nego što izgleda, ali, još je važnije to učiniti bez povlađivanja i podilaženja.

Ne bi valjalo nametati im ono što očigledno nema prođu, ali se još manje smemo udvarati kroz nekritičko izbacivanje vrednosti samo zato što one „omladinu novog doba zamaraju“. Apsurdno je tražiti od učenika da sami odaberu šta će i u kom obimu čitati. Bitno je osluškivati šta vole, ali ne gubiti iz vida kako smo, ipak, upravo MI (profesori, tumači) oni koji ih usmeravaju i imaju poslednju reč. Verujem da to najbolje polazi za rukom onima koji iskreno VOLE književnost i koji su svojevremeno i sami voleli lektiru. Jer, jedino tada ona prestaje da bude „tabu“ i „bauk“.

Autorka: Isidora Đolović


Isidora Đolović je završila diplomske, master i doktorske studije srpske književnosti sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Godinama sarađuje sa više izdavačkih kuća, nekoliko štampanih i onlajn časopisa, za koje piše i objavljuje prikaze, recenzije, reportaže, eseje. Stalni je član redakcije muzičkog portala Balkanrock. Trenutno je angažovana u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ iz Čačka.
 

sasasta

Buduća legenda
Poruka
30.678
volim da citam i skoro sve od lektire i jesam procitao

ali vecina nije citala

gledali su recimo film *ana karenjina* ne znam kako su se sve bese snalazili

gradivo uopste smatram preobimnim tako da mislim da treba izbaciti previse lektire

ali je treba i modernizovati , da deca citaju bisere svetske knjizevnosti u odgovarajucem uzrastu

skola ide sistemom stvaranja pretnje i prinude umesto da se trudi da izazove zelju i zainteresovanost

osnovnoskolske knjige i nekako , nisu lose, ali srednjeskolske treba ozbiljno modernizovati

mene je * hazardski recnik* odusevio , pa sam bez moranja procitao i sve ostalo od pavica

dok je *cekajuci godoa* bio strasno dosadan, citas a ubija te nista iz knjige
 

quentin

Iskusan
Poruka
5.865
Nekad sam mislio da je važno da se kroz lektiru razvijaju čitalačke navike, pa da literatura treba da bude lakša, sad ipak mislim da ima smisla što je izbor antologijski - po književno-istorijskom značaju. Jednostavno, za većinu onih koji će da idu na neki tehnički fakultet ili da okončaju školovanje, srednja škola je posljednja šansa da uopšte pokušaju da pročitaju nekog klasika ili uopšte neku umjetničku književnost.
Jedino što bi pristup obradi lektire trebalo da je opušteniji. Čitanje lektire treba da bude relaksacija u odnosu na ostatak školskog gradiva.
 

pikax

Elita
Moderator
Poruka
15.735
Sve pročitala po redu i sa uživanjem kao dete. Pročitala i ono što je moj stariji brat imao za lektiru, imam kod kuće pozamašnu biblioteku koju sam sređivala onako kako bi to jedno dete uradilo. :D
Moja zamerka bi bila upoznavanje sa literaturom u prvom razredu Gimnazije , tipa Dundo Maroje , Pakao , itd,
Umesto toga ubaciti popularnu literaturu, pristupačniju tom uzrastu da bi se održao čitalački trend , pa polako uvoditi nešto teže i sadržajnije . Dela koja sam navela "smaraju" u tom uzrastu pre svega načinom i jezikom pripovedanja, a mišljenje nije samo moje.
 

Truman

Elita
Poruka
20.835
Nije lektira uopšte dosadna već deca ne vole da čitaju jer nemaju te sklonosti. Kao što neko nema sklonosti za matematiku tako nema razvijen ni taj unutrašnji svet za čitanje. Meni nijedna lektira nije bila dosadna.
Inače nisam za preterano ubacivanje popularne literature jer time opada kvalitet a vrlo moguće da oni što ne vole da čitaju opet neće čitati.
 

Обилић

Poznat
Poruka
7.643
До двадесет пете сам прочитао библиотеку свега и свачега,
али из непознатих разлога то није била школска лектира.

Обожавао сам писмене задатке,
ту сам умео баш да отворим душу
и све су ми теме биле инспиративне
(уосталом ево и овде на форуму је исто).

Граматику сам сматрао лудилом,
мада оно основно и данас знам напамет
(падеже, времена, компарације, врсте речи, правопис ...)
али то је ништа у односу шта се тражи.

Погледајте завршни тест из српског (питања из граматике) у ОШ,
ја ни на једно питање не знам одговор, ма ни не разумем шта питају !

Такође не разумем ни питања из књижевности "шта је писац хтео да каже".
Дају ти цитат и сад као која је порука !
Фуј !
 

limunada

Buduća legenda
Poruka
25.496
Uvijek sam voljela da citam knjige,od malih nogu,sve moguce zanrove.Ali lektira mi je nekako bila dosadna.Smatrala sam da ima daleko zanimljivijih knjiga i uvijek mi je bilo cudno zasto su bas te dosadne birali za lektiru.😀
Nigdje nije bilo npr. Branka Copica,a prava je steta sto njegova djela nisu bila za lektiru,osim u osnovnoj skoli.
Sad mislim da te knjige nisu bile primjerene uzrastu,odnosno da ih mi u tim godinama nismo mogli razumjeti.Sjecam se jedino da su mi , od svih lektira, dok sam ih citala,jedino bile zanimljive "Na Drini cuprija" i "Sto godina samoce".
Druga stvar koja mi je ubijala volju za citanje lektira je bila ta analiza djela i likova.Nekako nisi mogao opusteno citati zbog toga.
Kad se sjetim kako je nasa pokojna profesorica srpskog imala obicaj da provjerava ko je procitao,a ko nije procitao lektiru,tako sto otvori nasumice npr."Anu Karenjinu" procita pasus i tesko tebi ako se nisi sjetio kakva je bila haljina ili neki drugi detaljiz tog pasusa.Kod nje nije bilo prepricavanja,samo analiza likova i djela.
Najdosadnije su mi bile "Proces" i "Stranac".Te knjige sam tad smatrala ultra dosadnom i besmislenim.🙂
Sad bi mi mozda bile i zanimljive kad bih se nakanila da ih opet procitam.😂
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.