Malo brinem o svom zdravlju.
Teram decu za svaku sitnicu kod lekara, zakazujem preglede i kontrole svekru, svekrvi i mami. Da nisam bila uporna, možda bih danas bila udovica. Ali sam uhvatila kao pit bul, i nisam puštala dok muž nije krenuo da kontroliše štitnu žlezdu. Bukvalno se provukao kroz iglene uši. Ženi koja mi pomaže oko torti, čim se požali na nešto, zakazujem privatno, i platim pregled, jer inače neće da naplati to što mi pomogne. A pomogne mnogo.
Zato za sebe mislim da sam neuništiva, i da na mene neće ništa. Idem samo ako boli ludački. Svoju operaciju štitne sam shvatila baš olako, u tom fazonu da mi neće biti ništa. Na skeneru je viđen tumor, doktorka je bila kategorična da mora odmah napolje, ali sam muža nagovorila da ćutimo, da prvo obavimo more, pa ću onda misliti o operaciji. Ispostavilo se da je bilo maligno, ali srećom, bezazleno maligno.
Imala sam nedelju dana odliv, koji sam uporno ignorisala, mislila prestaće. Da bi mi dr ginekolog, kako me videla na vratima rekla da smesta uradim krvnu sliku, jer sam bleda kao krpa. I hitno uputila na eksplorativnu kiretažu. Da bih je ja pitala da li mogu da idem privatno negde, ako u bolnici ne budu hteli da mi daju anesteziju. A ona mi rekla da se ne igram, da me niko od privatnika neće primiti, jer mogu da iskrvarim na stolu.
Nemarna sam, ali to samo iz ubeđenja da sam ja stena od koje se sve odbija.
