Jasna
Stara legenda
- Poruka
- 77.642
- Ko uzrokuje tamu i pakao?
- Proroci, verujući i govoreći o katastrofi, smaku sveta, sami i izazivaju misli i
oblike smaka sveta. Mnogobrojna učenja koja predskazuju sveopštu smrt
čovečanstva, svojim mislima i obrascima je približavaju. Njih je mnogo, jako mnogo.
I ne naslućuju ti ljudi, tražeći spasenje za sebe, tražeći zemlju obećanu, da se upravo
njima sprema pakao.
- Ma, ti ljudi koji govore o strašnom sudu, o katastrofi, veruju u njih, oni se
zaista iskreno mole za spasenje svojih Duša.
- Nije vera u Svetlost, u Ljubav - što Bog jeste, ono što njih pokreće, već strah.
A to strašno, oni sebi pripremaju sami. Razmisli, Vladimire. Zamisliti pokušaj. Eto,
mi sad sedimo na ovoj klupi. Vidiš pred sobom mnoštvo ljudi. Najednom, deo njih
počinje da se grči od strašnog bola, grešnici su tobože oni. Oko nas na zemlji mnogo
je raspadajućih leševa, a ti i ja sedimo netaknuti i posmatramo. Naša klupa se nalazi,
reklo bi se, u Raju. Ali, zar neće eksplodirati tvoja Duša od užasavajuće slike
događanja? Nije li bolje umreti, zaspati tren pre takve slike?
Iz knjige Vladimira Megrea "Zvoneći kedri"
Kad čovek kaže da veruje u Boga, šta to uopšte znači? Veruje li u dobro ili u strašno?
Meni ovaj citat govori da čovek može napraviti sebi nešto loše, sve nazivajući svoje strahove verom u Boga.
Kako vi to vidite?
- Proroci, verujući i govoreći o katastrofi, smaku sveta, sami i izazivaju misli i
oblike smaka sveta. Mnogobrojna učenja koja predskazuju sveopštu smrt
čovečanstva, svojim mislima i obrascima je približavaju. Njih je mnogo, jako mnogo.
I ne naslućuju ti ljudi, tražeći spasenje za sebe, tražeći zemlju obećanu, da se upravo
njima sprema pakao.
- Ma, ti ljudi koji govore o strašnom sudu, o katastrofi, veruju u njih, oni se
zaista iskreno mole za spasenje svojih Duša.
- Nije vera u Svetlost, u Ljubav - što Bog jeste, ono što njih pokreće, već strah.
A to strašno, oni sebi pripremaju sami. Razmisli, Vladimire. Zamisliti pokušaj. Eto,
mi sad sedimo na ovoj klupi. Vidiš pred sobom mnoštvo ljudi. Najednom, deo njih
počinje da se grči od strašnog bola, grešnici su tobože oni. Oko nas na zemlji mnogo
je raspadajućih leševa, a ti i ja sedimo netaknuti i posmatramo. Naša klupa se nalazi,
reklo bi se, u Raju. Ali, zar neće eksplodirati tvoja Duša od užasavajuće slike
događanja? Nije li bolje umreti, zaspati tren pre takve slike?
Iz knjige Vladimira Megrea "Zvoneći kedri"
Kad čovek kaže da veruje u Boga, šta to uopšte znači? Veruje li u dobro ili u strašno?
Meni ovaj citat govori da čovek može napraviti sebi nešto loše, sve nazivajući svoje strahove verom u Boga.
Kako vi to vidite?
