Da li je ovo nivo diskusije koja zadovoljava temu, da se konstatuje ocigledno i to je kraj ili je cilj nesto drugo. Da li iko malo dublje razmislja o srpskim medijima. Ne ko to ima skoro potpunu kontrolu, vec ZASTO je to tako. Ovakav medijski ambijent u Srbiji je postavljen jos odavno. Od 90ih svi rezimski mediji su bili u rukama SPS-a, a Studio B i jos nekoliko listova (pre svega Blic koji je nastao kao opozicioni list tokom protesta 1996/97. godine) opozicioni.
Nakon 5. oktobra situacija se jos drasticnije promenila, tako da su svi listovi i televizije, osim dnevnog tabloida „Nacional“ (preteca danasnjih Kurira i Inforemera), bili u slubi vladajucih stranaka.
Danas je slicno, ali cak ni procentualno nije isto kao od 2000. do 2012. godine. Jer danasnja vlast ima da kazemo kontrolu na Pinku i Hepi, umereniju podrsku na RTS-u, kao i apsolutnu podrsku Studija B. Sa druge strane B92 pokusava da bude neutralan, ali blago kriticki nastrojen, Prva malo vise kriticki nastrojena, a N1 apsolutno kriticki nastrojena. Sa opozicione strane nije skoro nijedan dnevni list osim Danasa i u jednom periodu Kurira (koji se sada vratio u kolosek vlasti), ali jesu dva nedeljnika NIN i Vreme i jos nekoliko periodicnih izdanja.
Dakle iako je percepcija da danas postoji apsolutna kontrola medija od strane vlasti, ona nije na nivou koju je DS stvorio od 2000. do 2012. godine. Druga je stvar sto je danasnja opozicija nesposobna da prenese svoje poruke ni kroz te prozore koje ima. Onomad su naprednjaci pravili cirkus sa stiraporom, strajkom gladju, haosom u skupstini. Koliko god to bilo smesno ili tuzni oni su postigli sto su zeleli, nasli su se u medijima. Na kraju su uspeli da dobiju izbore u situaciji kada su mediji bili mahom proTadicevski raspolozeni. A kada su preuzeli uzengije, oni savrseno kontrolisu medijski prostor koji im je u amanet ostavio Djilas, sa apsolutno poslusnim mejnstrim medijima.
Sada, da pricamo zasto je tako, zasto je srpskim medijima lako zagospodariti. Pa razlog je zato sto su oni skloni tome. Kako se kaze, nesto je palo jer je bilo sklono padu, tako i mediji, oni su skloni da budu sluge svakom gospodaru.
Sad, da ne mislite da pricam napamet, dacu vam licni primer, kao neko ko je jedan deo zivota radio u medijima (sada hvala Bogu vise ne). Secam se 2007. godine da sam kao mladi novinar na probnom radu radio na jednoj televiziji koja se zaklinjala u profesionalno izvestavanje. Ohrabrivani smo da pronalazimo teme i da ih istrazujemo. Tako sam ja predlozio urednicima da uradim pricu o proizvodima koji su jos te 2007. godine imale na sebi natpis u koje se sve drzave izvoze, pa je izmedju ostalih pisalo i za Kosovo. Dakle, ako se izvozi u drugu drzavu onda je to izvoz, ako se izvozi na sopstvenu teritoriju onda je u pitanju distribucija. Ovde je jasno stajalo izvoz. Kada sam sa koleginicom poceo malo da istrazujem video sam da nije u pitanju samo jedna marka piva, vec i niz slatkisa i drugih proizvoda koje se proizvode u srpskim fabrikama. Da podsetim, 2007. Kosovo jos nije ni formalno bila drzava (to se dogodilo u februaru 2008. godine), cak je u tom formalno-pravnom smislu bilo prepoznato i dalje kao deo Srbije.
Zvali smo Privrednu komoru Srbije i objasnsili slucaj, oni su rekli da je tako nesto nedopustivo i da one oznake na srpskim proizvodima ne smeju da imaju takav natpis i slicno. Onda smo stupili u kontakt sa kompanijom koja proizvodi taj proizvod. Sa njihovom Sluzbom za informisanje pokusali smo da ugovorimo davanje izjave nekog od direktora itd… Posle sat vremena smo na tri strane dobili dopis gde govore o svojoj kompaniji kako su oni drustveno odgovorni, kako ulazu u Srbiju, radna mesta, gradnja parkova, zivotna sredina, onaj klasican PR tekst gde su najlepsi i najbolji.
Uglavom mi smo pricu nastavili bez njih, spremali smo se za snimanje, imali smo sagovornike iz PKS, iz Ministarstva trgovine, trebalo je da radimo anketu sa gradjanima, druga strana nije zelela da se izjasnjava (osim sa tim PR saopstenjem). Pre nego sto smo sa ekipom trebali da krenemo na zakazana snimanja, zvao nas je urednik. Cestitao nam je na dobro odabranoj temi, na inicijativi i temeljnosti, ali rekao je da od price nema nista. Kada smo pitali zasto, rekao je ovo: „Da vas ne lazem. Sada je ta kompanija zvala naseg direktora uplacuju reklamu na nasoj televiziji. Sta da vam kazem, razumem vas, ali to vam je novinarstvo u Srbiji“.
To nam je rekao urednik koji je 90ih pio batine jer je snimao antirezimske priloge protiv Slobe, koji nam je govorio kako je u ono vreme postojalo nezavisno novinarstvo pod adrenalinom, gde si se ti borio za tu novinarsku slobodu po cenu da ti leti glava. Rekao nam je onako smoren jer je i njemu jasno o cemu se radi.
Dakle ova prica koju sam ispricao nema veze sada sa dnevnom politikom, samo da docaram zasto je srpsko novinarstvo takvo kakvo je. A da ne govorim tek o drugim stvarima, kada moj kolega odlazi na teren da prati tadasnjeg gradonacelnika, a jedna novinarska „legenda“ mu daje savet: „Budi vise PR manje novinar“. Ta novinarska legenda (tadasnji direktor televizije) koja se i danas pojavljuje na raznim okruglim stolovima gde propoveda neku novinarsku objektivnost.
Samo da zavrsim odgovorom za naslov teme, „Ko upravlja srpskim medijima?“. Odgovor je srpski mediji su sluge (i to voljne sluge) svakom gospodaru.
