Александар Вучић је јуче на друштвеним мрежама опет причао како желе да га убију, а након тога је најавио епохално повећање пензија у децембру уместо у јануару (некада су се пензије повећавале сваког априла и октобра, а од кад је дошао Вучић, повећавају се кад он каже).
Нећу да постаљам објаву са друштвених мрежа да не испадне да се тема отвара на остнову Инста или Тњитера, јер је ауторска.
Дакле, још једном га убијају (према његовим речима).
Међутим, ако погледамо мало кроз ближу историју (нећемо да идемо далеко у време Карађорђевића или Обреновића), долазимо до следећих имена:
Оливер Ивановић, Владимир Цвијан, Зоран Ђинђић, Иван Стамболић, Славко Ћурувија, Дада Вујасиновић (ок, ово двоје су новинари, не политичари, али су писали о политици те зато убијени, за Ћурувију доказано, за Даду само индиције)...
Затим убиство на Ибарској магистрали четворо чланова Српског покрета обнове, а када је мета био Вук Драшковић, покушај атентата на Драшковића у Будви.
Дакле, иако се Вучић константно представља као жртва, а зарад јефтиних политичких поена код бирача са јефтинијим улазницама,
мој закључак јесте да у Србији политичке противнике убијају трећесрбијанци, а не другосрбијанци, те је А.Ф.В. безбедан.