... e kad se setim one čuvene od našeg prozaiste Mileta Kitića :..puklo nebo iznad grada,ja baš tada mili bože,prvu ljubav sretoh tu na ulici,mokru do kože...itd...
Pa nikad ne bih pomislio da će se to meni desiti...
Imala je 16 godina kada sam je upoznao.Rat je upravo bio počeo i njenu kuću su zapalili.Pobegla je sa bratom,u moje mesto...
Sećam se tog osmeha i čudnog naglaska kao i sjaj iz njenih očiju.Nije mi puno trebalo da se zaista zaljubim...Drhtao sam dok sam je ljubio prvi put i to uz onu od Crvene jabuke :..tamo gde ljubav počinje...
E stomak mi radio ko nikad do tada,nisam mogao ni da spavam ni da jedem...Jedva sam čekao da svane da mogu da je vidim ponovo...
A oko nas rat,glad,strah,mržnja,beda...Ebote,pa ja tada to nisam ni video,samo nju...Ma nije mi ni trebalo ništa drugo,nego njena ruka u mojoj i taj osmeh i sjaj u oku samo za mene...
Svanulo tog jutra,ja brzo kod nje, kad ono neka žena izađe i kaže:mala je otišla i zaboravi je...
Auu,ej da me je neko pogodio metkom,kamenom,ciglom,strelom,protivtenkovskom granatom,pa mislim da bi me manje zabolelo.
Krenuh da je tražim,ma niko je i ne zna,kako došla tako nestala...Kad ono neki deda mi reče da se udala za nekog rezervistu iz Srbije i da je otišla sa njim...
Ma nemoguće,pomislim,pa daj pa ona mene voli,ja volim nju...Tu je Crvena jabuka u mojoj sobi gde sam je ljubio...Ma nemoguće...
E prođoše dani i meseci,nje nigde...
Odvedoše i mene u vojsku,ratište...Otreznih se,vidim gde sam,vidim sad i rat i bedu i glad i strah...Ma sve vidim,al me sad i srce boli...
Milion puta prošao sam ispod njenog prozora,ej mrzeo sam to zeleno platno kojim je prozor bio prekriven.Mislio sam,ako se pomeri da ću nju videti,al jbg...Nikad...
I tako,sve je prošlo:dani,meseci,godine...Vremenom ja očvrsnuo,preživeo pogibiju par drugara i poznanika pored mene...Čak sam i ljubio ponovo,i nakon mnogo godina zaljubio se ponovo...
Rat smo izgubili i tako,ja reših da napustim svoje sve i krenem iz početka ovde...
Ostavih tamo ljubav,tugu,sve što je srcu drago...
I krenem iz nule...
Jedan posao,pa drugi,jedna devojka,pa druga,jedan auto pa drugi...
Život prolazi...
Kad ono odjednom poruka iz prošlosti...
Ej i to baš ona - prva...
Nakon toliko godina...
Suze,tuga,drhtanje ko klinac...
Promenili smo se...Reče mi da su je oteli,silovali i oduzeli život koji je trebala da ima sa mnom...
Znam da je istina...Nije ni moglo biti drugačije...
Ništa nije ostalo od onog sjaja u očima,ali suze liju kao kiša...
Jbg,isplakali se...Zagrljaj kao nekada i tuga...
Ma more tuge,al šta vredi...
Pa nikad ne bih pomislio da će se to meni desiti...
Imala je 16 godina kada sam je upoznao.Rat je upravo bio počeo i njenu kuću su zapalili.Pobegla je sa bratom,u moje mesto...
Sećam se tog osmeha i čudnog naglaska kao i sjaj iz njenih očiju.Nije mi puno trebalo da se zaista zaljubim...Drhtao sam dok sam je ljubio prvi put i to uz onu od Crvene jabuke :..tamo gde ljubav počinje...
A oko nas rat,glad,strah,mržnja,beda...Ebote,pa ja tada to nisam ni video,samo nju...Ma nije mi ni trebalo ništa drugo,nego njena ruka u mojoj i taj osmeh i sjaj u oku samo za mene...
Svanulo tog jutra,ja brzo kod nje, kad ono neka žena izađe i kaže:mala je otišla i zaboravi je...
Auu,ej da me je neko pogodio metkom,kamenom,ciglom,strelom,protivtenkovskom granatom,pa mislim da bi me manje zabolelo.
Krenuh da je tražim,ma niko je i ne zna,kako došla tako nestala...Kad ono neki deda mi reče da se udala za nekog rezervistu iz Srbije i da je otišla sa njim...
Ma nemoguće,pomislim,pa daj pa ona mene voli,ja volim nju...Tu je Crvena jabuka u mojoj sobi gde sam je ljubio...Ma nemoguće...
E prođoše dani i meseci,nje nigde...
Odvedoše i mene u vojsku,ratište...Otreznih se,vidim gde sam,vidim sad i rat i bedu i glad i strah...Ma sve vidim,al me sad i srce boli...
Milion puta prošao sam ispod njenog prozora,ej mrzeo sam to zeleno platno kojim je prozor bio prekriven.Mislio sam,ako se pomeri da ću nju videti,al jbg...Nikad...
I tako,sve je prošlo:dani,meseci,godine...Vremenom ja očvrsnuo,preživeo pogibiju par drugara i poznanika pored mene...Čak sam i ljubio ponovo,i nakon mnogo godina zaljubio se ponovo...
Rat smo izgubili i tako,ja reših da napustim svoje sve i krenem iz početka ovde...
Ostavih tamo ljubav,tugu,sve što je srcu drago...
I krenem iz nule...
Jedan posao,pa drugi,jedna devojka,pa druga,jedan auto pa drugi...
Život prolazi...
Kad ono odjednom poruka iz prošlosti...
Ej i to baš ona - prva...
Nakon toliko godina...
Suze,tuga,drhtanje ko klinac...
Promenili smo se...Reče mi da su je oteli,silovali i oduzeli život koji je trebala da ima sa mnom...
Znam da je istina...Nije ni moglo biti drugačije...
Ništa nije ostalo od onog sjaja u očima,ali suze liju kao kiša...
Jbg,isplakali se...Zagrljaj kao nekada i tuga...
Ma more tuge,al šta vredi...