U Hrvatskoj se ne dodjeljuju titule ustaških vojvoda. U Srbiji i među Srbima je sasvim suprotno.
Titova mantra ustaše - četnici = jasenovac - foča ne pije vodu više. nema diktata njegovog.
znaš ti dobro da je to on uradio radi aboliranja vaše proustaške guze i genocida u fašističkoj fekaliji zvanoj ndh.
jesu li to četnici počinili isto zločina ili bar približno isto kao hrvati ?
pa koga su četnici najvise pobili u drugom sv ratu ? srbe komuniste , partizane.
dakle ? u fašističkoj ndh su bili na nivou statističke greške maltene a ono što je bilo po području bejha je malo i kontrolisano je od nemaca bilo. tu ste vi bili glavni.
tako da je to idiotizam i simetrija koju je tito koristio kako bi vas pogrom i genocid koji je posle holokausta najveci na svetu , zataškao.
slažem se da je kada se kaže da je 500 000 pobijeno u jasenovcu prenapuvano. to se i cini kako bi se obesmililo i podsmevalo.
slažem se da je to nesto oko 100 000 u jasenovcu.
aj necemo pominajti glinu i jadovno, necemo uopste pominjati vise te logore, a jesu li samo tu ustaše počinile nevidjen genocid i pogrom nad srbima ?
pa znaš i sam da je to smešno. treba l ida ti se nabraja širom ndhazije gde su ubijali srbe ?
aj da počnemo samo :
Недавно, хрватски председник Зоран Милановић, у покушају да представи разлоге, због којих је почињен геноцид над Србима у НДХ (конкретно, у систему концентрационих логора „Јасеновац“), предложио је могућност, у форми повода
, да је геноцид почињен због отпора локалног становништва усташким злочиначким властима. Заиста, покушавамо
да сагледамо слику отпора усташким властима НДХ, коју је пружао малишан, Ратко Стијаковић, стар шест месеци, син Млађена и Јоке Стијаковић, а брат мале Десе, старе три године, који је заклан у наручју мајке, 7. фебруара 1942. године у селу Мотике, поред Бањалуке (уз мајку, сестру и још тридесетак рођака из фамилије Стијаковић, а поред 2315 својих сународника из неколико села у бањалучкој регији,
од којих су 551 били деца, узраста до 14 година).
Међутим, посебан степен зверства, зверскији чак и од самог злочина над децом па и од врло јасног покушаја правдања те монструозности, јесте свесни заборав и труд да жртва зверства поготово тако масовног буде заборављена. Предуслов сваког заборава је срамни завет ћутања, а у случају геноцида у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама, Пискавици, Ивањској и, уопште бањалучкој регији, који се догодио у само три дана, 5, 7. и 12. фебруара 1941. године, после 1945. године, успостављена је страхотна обавеза ћутања, како би се заборав што пре постигао. Сасвим могуће зато што су злочини у бањалучком региону по интензитету бестијалности, а коју су продуковали усташки крволоци, можда и засенили (ако је то и могуће) све усташке злочине, који су почињени само у 1941. години. Можда и зато што је овај геноцид у потпуно мирним селима, до тада без присуства било којег антифашистичког покрета отпора осовинским, окупаторским и квинслишким силама (
што демантује тезу председника демократске и европске Републике Хрватске о „условљеном геноциду“, који се догодио зато што су Срби пружали отпор усташким властима), представљао доказ истинске сврхе и парадигме постојања и историјата злочиначке НДХ. А можда је овај злочин указивао на непремостиву идеолошку провалију између два пола садржаја званичне југокомунистичке догме оличене у потпуно празној крилатици о братству и јединству, али оном „без правде, једнакости, покајања и катарзе“, које је југословенске народе одгурало у крваву и епску катастрофу, приликом расклапања Титове конструкције у ратовима из деведесетих година, претходног столећа. Баш због свести, да би геноцид над Србима у бањалучкој регији представљао опасност за окошталу идеологију без позитивног садржаја, определио је југословенске власти после 1945. године на обавезу ћутње о крвавим догађајима у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, као „залог завету заборава“, детерминишући као врхунски политички принцип. Испред дилеме да ли да неупућене суграђане нове Југославије упознају са размерама зверстава, који су у име хрватског народа почињени над недужним српским становницима (посебно над њиховом децом) у овим селима са једне стране, и потребе да своју власт одбране путем афирмисања постнихилистичке идеологије о братству и јединству, без конкретног позитивног садржаја са друге стране, ј
угословенски комунисти определили су се да 551 на умоболан начин убијено дете остане заборављено, прећутано, да им се ни за имена никада не сазна, само да би та идеологија остала очувана. На тај начин, ниједну идеологију не може нико да спаси од безусловног уништења, што су болна искуства из последње деценије претходног века и показала.
Из тих разлога, мошти данашњих новомученика дракулићких, шарговачких и мотичких, ексхумиране су из разних привремених гробница (углавном смештених у двориштима затртих српских огњишта у овим селима), тек 1964. године, када су у скромној церемонији сахрањене у заједничкој гробници у Дракулићу, над којом је, потом, подигнут безличан споменик (са црвеном петокраком, као симболом апотеозе обавезе ћутње, на врху) и уз плочу са натписом, која садржи, готово, бирократски и стенографски апокриф на лицу споменика
где је на латиничном писму исписано да на датом месту леже посмртни остаци жртава фашизма. Тешко је и да поменемо да све до прве деценије овог века није постојало ни такво безодредно обележје или натпис на каквој спомен-табли на згради данашње Основне школе „Ђура Јакшић“ у Шарговцу, где је тог хладног зимског дана 7. фебруара 1942. године
од руке фра Мирослава Филиповића, алијас Томислава Мајсторовића и његових дванаест усташа-кољача, поклано 52 деце узраста до 12 година. Изгледа да нове југословенске власти после 1945. године, нису сматрале да малена Радмила Гламочанин, десетогодишња девојчица и прва жртва покоља деце у овој школи није заслужила да макар наредне генерације ђака стекну свест о ономе што се њој и њеним другарицама и друговима догодило у школским клупама, те 1942. године и то док су ти, све до пре коју годину или деценију, безимени, претходни, ђаци-мученици, били једнако на почетку живота, као и поменуте, наредне генерације ученика. Тадашње власти биле су у прилици да оставе, барем и то, безодредно спомен-обележје, макар и уз ону глупу опаску да се тај злочин догодио зато што је био рат. Међутим, ни толико… Тешко можемо да одредимо где би нас све прича о злочину ћутње и заборава над злочином геноцида у овим селима одвела,
када бисмо поставили питање српском етничком колективитету, а посебно његовим интелектуалним и политичким елитама из тог доба да ли су било када осетили стид што су били важан фундамент те политике ћутње и заборава и то често, само како би очували своје бедне синекуре у политичком систему Титовог братства и јединства
Према списку из књиге „Рат и дјеца Козаре“ Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 деце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дете у ова три насеља.
Истог дана, усташе су у данашњој Основној школи „Ђура Јакшић“, у насељу Шарговац заклале 52 српска ученика. Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцену изјаву Лазару Лукајићу, која је записана на следећи начин:
„
У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци… Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат.
Фратар је њежно прихватио дијете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу да исповједим и разрјешити свих греха.’ Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана“.
Мирославу Филиповићу је суђено 1946. године. Осуђен је на смрт и обешен. Виктор Гутић је после рата побегао у Италију. Препознат је и изручен властима у Југославији. Осуђен је на смрт и погубљен у Бањалуци, 20. фебруара 1947. године.
