Tiranosurus-Žex
Ističe se
- Poruka
- 2.766
Na displeju telefona mi je pisalo "ajde izađi napolje nemogu ovde da pričam"
Pogledam je, ona ozbiljna i već štrika ka stepenicama.
"Hajde da sednemo ovde. Ne, bolje ovamo. C, a glupo mi je ovako da sedim, yebbemumater. Ajde ipak ovde, ovde je O.k. A šta se smeješ, vidiš kakva sam, to kod mene stalno tako."
Okrenula se u stranu, da me ne gleda u oči i nalaktila se na kolena a ruke složila u nekakav luk iznad obrva, kao da se štiti od Sunca. Iz kafea je prigušeno tutnjala muzika a ona je polako počinjala... Uzdah, pa još jedan, pa kaže "nemoj da me gledaš molim te... šta je sad smešno?"
"Nije ništa smešno", kažem, "smejem se od dobre volje, da te opustim, vidim da si nervozna."
"E pa onda nemoj da mi se smeješ."
Zaustih da kažem kako se ne smejem njoj, ali maločas sam to i rekao. Samo sam udahnuo i prestao da se smejem...
Ništa se nije izmenilo od pre 3 godine, isto ne kapira šta pričam - isto ne kapiram zašto ništa ne razume.
Kada je krenula poplava izjava, tumačenja dešavanja, hronologija - malo je reći da sam bio zblanut, ali sam konačno shvatio zašto su se oko nje motali propaliteti, prevaranti i ostala "že-stoka" klijentela.
A ona dobra duša. Stvarno.
Ujutru oko pola šest sam bio siguran da to nije za mene. Jer ja nemam takve probleme oko kojih bi se ona žrtvovala do gole kože. A posle njene izjave "ovo nije istina, ja sad moram par dana da se saberem, potrebna sam tim ljudima, oni bi bili izgubljeni bez mene, ne znam šta si mi uradio, ali to nisam ja", sve je bilo zakucano.
Nisam joj rekao da sam je samo pustio da sama uzme što joj treba.
Dok je svršavala žmurila je i tiho ponavljala "gde si, gde si, gde si..."
Pogledam je, ona ozbiljna i već štrika ka stepenicama.
"Hajde da sednemo ovde. Ne, bolje ovamo. C, a glupo mi je ovako da sedim, yebbemumater. Ajde ipak ovde, ovde je O.k. A šta se smeješ, vidiš kakva sam, to kod mene stalno tako."
Okrenula se u stranu, da me ne gleda u oči i nalaktila se na kolena a ruke složila u nekakav luk iznad obrva, kao da se štiti od Sunca. Iz kafea je prigušeno tutnjala muzika a ona je polako počinjala... Uzdah, pa još jedan, pa kaže "nemoj da me gledaš molim te... šta je sad smešno?"
"Nije ništa smešno", kažem, "smejem se od dobre volje, da te opustim, vidim da si nervozna."
"E pa onda nemoj da mi se smeješ."
Zaustih da kažem kako se ne smejem njoj, ali maločas sam to i rekao. Samo sam udahnuo i prestao da se smejem...
Ništa se nije izmenilo od pre 3 godine, isto ne kapira šta pričam - isto ne kapiram zašto ništa ne razume.
Kada je krenula poplava izjava, tumačenja dešavanja, hronologija - malo je reći da sam bio zblanut, ali sam konačno shvatio zašto su se oko nje motali propaliteti, prevaranti i ostala "že-stoka" klijentela.
A ona dobra duša. Stvarno.
Ujutru oko pola šest sam bio siguran da to nije za mene. Jer ja nemam takve probleme oko kojih bi se ona žrtvovala do gole kože. A posle njene izjave "ovo nije istina, ja sad moram par dana da se saberem, potrebna sam tim ljudima, oni bi bili izgubljeni bez mene, ne znam šta si mi uradio, ali to nisam ja", sve je bilo zakucano.
Nisam joj rekao da sam je samo pustio da sama uzme što joj treba.
Dok je svršavala žmurila je i tiho ponavljala "gde si, gde si, gde si..."
.... ja baš volim kada meni na netu muškarci pišu poruke tipa:
pa pročitala par poruka, i onda čim vidim početak mmmmmm, idem na delete..... 
