Istina, brak je kompromis i često uvod u monotoniju života. Nije problem ljubav izmedju dvoje ljudi, nego što ulaskom u brak postaješ zakonski vezan plus se u tvoj život uvaljuje njena rodbina, porodica, moraš svašta da trpiš, milion nekih obaveza ti se nakači na vrat, još ako dobijete decu to je narednih dvadesetak godina potrošenih na monotone obaveze i trpljenje svega i svačega. Gde je tu lična sloboda, eksperimentisanje, uživanje? Oziman je dosta pisao o jarmu braka, i to je zaista jaram koji se nakači na slobodnu, neukroćenu individuu i melje je dok ne padne sa nogu. Čast izuzecima, naravno, verujem da ih ima, ali gledam brakove oko sebe i ne vidim dobru sliku uopšte. Meni je sama ideja braka uvek bila odbojna, takav sam prosto, radije bih živeo po svome... šta da se radi. Sloboda je sloboda.
