Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.124
Tu su svi...Vučić je zadržao i većinu kadra G17 plus; nije praktično nikakva lustracija bila izvršena. Tu su Zorana Mihajlović i Verica Kalanović, a Predrag Marković je u partneru POKS; jedan od osnivača DS-a profa Matematičkog fakulteta, Milan Božić je tu. Da ne nabrajam sad sva imena tu bivših demokrata i generalno DOS-ovaca; spisak je, svakako, poduži.
Nije u redu porediti današnji DS sa današnjim SNS-om, jer to je komparacija između jednog miša i slona i kao i sve takve, nekorektna je. Ali ako bismo je morali izvršiti, u značajnoj meri je SNS žući od DS-a.
Pitanje koje se tu, doduše, prirodno postavlja jeste koliki je tačno uticaj i proporcionalna zastupljenost dosmanlija u Srpskoj naprednoj stranci. SNS je jedna prilično heterogena partija i tu se pored jedne Mihajlovićeve nalazi i jedan Đukanović. U tom smislu, proporcionalno gledano, vrlo verovatno da i nije SNS šampion. Ali, tu postoji onda problem u logičnoj pretpostavci, jer tako gledano ništa ne može biti žuće od samih žutaća.
S druge strane, ako ne govorimo o kadrovskim rešenjima, odnosno o poreklu istih, već o ideologije, onda se može reći da SNS predstavlja u izvesnom smislu liniju kontinuiteta DS-a. Opet kažem, u izvesnom smislu zato što je jasno da postoje značajne razlike. Kao prvo, govoreći o retoričkoj prirodi striktno, SNS je nesumnjivo više nacionalno obojena stranka nego što je DS (tokom većine svoje političke karijere na sceni) bio. Kod demokrata je bilo (ima i danas, iako se mogu na prste nabrojati) ljudi izrazito nacionalističke orijentacije, ali pametnih, mislećih ljudi; dakle s mozgom (što je izrazito veliki problem pronaći kod naprednjaka) ali nacionalizam je bio najčešće elemen propagandno-promotivne strane, u prvom redu kada je potrebno izaći na birališta. S druge strane, SNS (verovatno dugujući svojim radikalskim korenovima) i u vanizbornom kontekstu (što se, opet, može prepoznati i kao sastavni deo Vučićeve atmosfere permanentne predizborne kampanje) na vlasti održava vrlo jasnu atmosferu rodoljublja. Takođe je vrlo značajna razlika u fenomenima nacionalizma DS i SNS u tome što je kod demokrata bio više stvar intelektualne prirode; visoko obrazovanih ljudi koji su neretko pričali rečnikom koji obični čovek ne može baš najbolje da razume, dok naprednjaci (dakle osim distinkcije u intenzitetiu) više furaju neki prostiji oblik, tzv. pučkog nacionalizma. To je aspekat koji ih, makar na jedan način, više probližava bivšim radikalnima no bivšim demokratama.
Ako poredimo programe DS i SNS, i to mislim na ovaj novi program SNS-a ne mogu se neke značajnije razlike identifikovati. To mislim govoreći jasno o sadašnjem programu SNS-a, dakle Vučićevom, a ne o izvornom programu iz Nikolićevog vremena, kojeg se stranka odrekla i značajno izmenila. On je u značajnoj meri približen Demokratskoj stranci, vodeći se i uzorima iz papira DS-a. To sve, naravno, ne bi trebalo previše da čudi s obzirom da su visoki ljudi iz samog tog DS-a bili uključeni i u procese stvaranja i širenja same Srpske napredne stranke; neko je već pominjao.
No, papir je jedno, a praksa sasvim različito. Kako je DS stranka koja je dosta stara — u suštini ona postoji još od 1989. godine — nije najlakše izvršiti komparaciju, jer ona je menjala ne samo lidere, već i ideološki talasala (i to mnogo više od SNS-a, koji u suštini ima do sada samo jednu promenu, u vreme kada je Vučić preuzeo tu stranku od Nikolića). No, po pitanju osnovnih stvari kao što su društvene reforme i spoljno-politička pozicija Republike Srbije, ne mogu se pronaći razlike u politici bilo današnje SNS bilo nekadašnje DS. Podsetimo, SNS podržava uvođenje građanske zajednice za homoseksualne parove, evropske integracije Srbije i intenziviranje saradnje sa NATO paktom. Ako išta, po nekim postupcima kao što su Briselski sporazum iz 2013. godine ili praktično odsustvo ikakve reakcije povodom mera Prištine (novembar je a mi još uvek čekamo da saznamo koje su to kontramere) SNS se pokazala i značajno spremnijom od bivših režima na popuštanja i vidove ustupaka, pri čemu se može nazreti da se radi o (van ideološke obojenosti; dakle samo drugačijoj formi, ali ne i sadržaju; to je i ključna razlika između intelektualnog nacionalizma koji je cilj odnosno suština, s jedne strane, i pučkog nac. koji je samo sredstvo, sa druge) umerenijem vođenju nacionalne politike, kada je reč o spoljašnjim pritiscima sa Zapada.
Još jedna stvar po kojoj postoji jasan kontinuitet između SNS-a i DS-ovog režima jeste i u tome što je Srbija u vreme vlasti demokrata bila krenula da klizi natrag u autokratskom smeru, tj. nazad ka Miloševiću i Titu. Mi to danas zaboravljamo jer je pored Vučićevog autoritarnog postupanja to maltene palo u jednu senku prošlosti, ali to je činjenica koja je posle 2008. godine bila vrlo ozbiljna i društveno zabrinjavajuća. S druge strane, pravo je pitanje da li je to žutilo, zato što mnogi kažu da je takav DS, u Tadićevo vreme (sa svim svojim raznim botovima, volonterima, itd...) zapravo izdaja načela Demokratske stranke, jer ju je Tadić upravo u to (uz Šutanovčevu golemu pomoć) transformisao, zaista (u, hajdemo reći, preteču SNS-a, u svamo smislu; nazovimo to soft eSeNeS). I to na razne načine, ne samo u smeru jačanja partokratije, kao i autoritarnog i neprofesionalnog ponašanja (pa i na pitanju slobode štampe) već je DS odvukao u jedan vrlo jasan socijaldemokratski smer, u Socijalističku internacionalu. Ako to znači da ta stranka, koja je tada bila najveća i najmoćnija u svojoj istoriji, ni sama više nije žuta bila, onda je pravo pitanje kako i sam SNS današnji može biti žut.
