Odvratno je. Celi život od početka do kraja koji nikako da stigne i koji je, verujem, samo još jedan od mitova ovog razularenog belosvetskog marketinga, eh.... Rode te, smotaju u pelene, dereš se kao konj, kao ždrebe na krivim nogama, čekaš da te usluže, pa te usluže, pa te služe sve manje, pa ti ispune dan obavezama, natovare ti na pleća prvo pet ćebadi, a na kraju dvaes’pet tona čega, ne znam... I dok plačeš ko bolni sinus dok te otac na silu izvodi iz igre i nosi kući na spavanje, neutešan si i vruć, odjednom negde iz ugla doleće majčino lice, majčina usta koja kažu:
”Ko je za palačinke!”
I sve tegobe nestaju u jednom jedinom trenu. Brat i ja urlamo od veselja, nešto veselo trči kroz kuću, dok iz kuhinje već miriše to božansko okruglo testo. Navirujem se baš na vreme da vidim kako mama baca palačinku visoko, do plafona, pa je suvereno hvata natrag u tavu.
Palačinke, to čudesno jelo od testa i vode uvek mi je donosilo neizrecivu sreću. Još kao mladiću od nekih sedamnaest godina, kad sam se prvi put okušao u spravljanju tog omiljenog jela, i sada, kao starcu koji igrom zlosretne sudbine poslednje dane - ovog pre svega brutalnog dopusta u konačnost - provodi u sanatoriju za…ma nije važno…
Prvi put sam pravio palačinke na tulumu na koji sam pozvao neke svoje vršnjake, što prijatelje što razne nametnike plus jednu devojku koju sam jako i, ima li to uopšte potrebe napominjati, nesretno voleo. Kad je oko dva u noći sve zamrlo izrekao sam čarobnu rečenicu:
”Ko je za palačinke!”
I svi su, naravno, živnuli, dobri su se duhovi opet rastrčali po parketima, po zidovima i gde sve ne. Čak je i devojka koju sam voleo pokazala kakav-takav interes. Prva mi je palačinka malo zagorela, ali ništa zato, pojelo se, ko je tada išta birao u životu. Druga je bila savršena, servirao sam je svojoj nesuđenoj devojci; ona je namazala pekmez od šljiva i zagrizla u palačinku svojim već ionako slatkim ustima....i i i. S trećom je palačinkom bilo problema. Već sam postao jako samouveren, pa sam bacio palačinku u zrak. Potom sam čekao da počne padati, da je uhvatim u letu manevrirajući tavom levo-desno, ali ništa. Nije se vratila. Nigde nije pala, nije se prilepila za plafon. Pretražili smo sve živo i složili se kako stvari ponekad nestaju, da se tu ništa ne može, a zatim se društvo razišlo, otišla je, naravno, i ona... da ne davim.
U porodici koju sam sam zasnovao, kao već iskusan otac, često sam, i to vrlo uspešno, pribegavao palačinkama kao načinu razbijanja nagomilanih nesporazuma. Išlo mi je dobro, palačinke mi više nisu nestajale u zraku, a moja su deca veselo kliktala, baš kao i ja kad sam bio u njihovim godinama. Mojoj supruzi, inače vrsnoj kuharici, palačinke se iz nekog razloga nisu milile. Ta njezina nepalačinkljivost kao da je posijala seme razdora među nama, tamo negde u procepu bračnog kreveta. A i ovo novo brašno celu je tu čarobnu gastronomsku dogodovštinu učinilo nekako ispraznom; testo je ispadalo pretanko, kidalo se, pa sam pribegavao prašku za pecivo, a to, zna se, jednostavno nije to.
I sada, u starosti, u minijaturnom bonsai parku sanatorija za…, često mislim na palačinke. Pristup ovdašnjoj kuhinji mi je zabranjen, a i da nije, šta bi još uspeo napraviti ovim drhtavim rukama i nefokusiranim očima krvavima od nespavanja, i još uz sve te nuspojave trideset dva leka koje uzimam na dnevnoj bazi?
No to me ne sprečava da u trenucima prepodnevne gužve u glavnome holu, iz tajnog pretinca u kolicima izvučem novu novcatu teflonsku tavu, skupim snagu i ranjavim glasnicama viknem što jače mogu:
”Ko je za palačinke!”
I onda čekam. Da ona palačinka moje mladosti, koja se nikada nije vratila, konačno padne. Makar promašila tavu.
