Ко је "ко" на српској десници
Десница се данас брже обнавља од левице, ако се под појмом деснице не подразумевају само политичке странке, већ и друштвене, културне, књижевне и друге групе. Та десница се за две године, од октобра 2000, појављује без благонаклоности власти, али и изван контроле политичких странака.
Када је Милошевићева звезда заблистала, за њега су били „сви“ - комунисти због његовог комунизма, националисти због национализма, демократе због демократизма, монархисти и религиозни због „повратка традицији“... Није било разлике између левице и деснице или она није била битна. Иако су га временом многи напустили, Милошевић је пред крај представљао ону још увек бројну Србију која је желела комунизам у капитализму, капитализам у комунизму, национализам у грађанском друштву, грађане у национализму, повратак цркви као револуционарну тековину и партизане са кокардама. Када се догодио 5. октобар, против Милошевића су били „сви“ - монархисти због његовог републиканизма, демократе због комунизма, левичари због десничарења, десничари због левичарења. И догодило се да су после Милошевића левичари изгубили, а да десничари нису профитирали. Центра скоро и да нема.
ДВЕСТА САЈТОВА.
Десница се, међутим, данас брже обнавља од левице, ако се под појмом деснице не подразумевају само политичке странке, већ и друштвене, културне, књижевне и друге групе. Та десница је за две године, од октобра 2000, довољно стасала да дигне своју - по правилу - брадату главучу и, за разлику од времена под режимом Слободана Милошевића, то јавно појављивање чини без благонаклоности власти, али и изван контроле политичких странака.
Геј парада у Београду прекинута је под налетима навијача Рада, Црвене звезде и симпатизера организације Образ; у Београду се догодило неколико напада на припаднике ромске националности које су извели скинхедси, понукани нацистичком идеологијом; у излозима књижара после вишегодишње паузе појавио се антисемитски спис „Протоколи сионских мудраца“.
Број људи који је учествовао у „хепенинзима“ десничара пење се на више хиљада.
Равна гора је окупила бар десет хиљада људи, чија се свест храни Дражом, ножем и гибаницом. Број организација које се заклињу у светосавље, српство и монархију немогуће је утврдити, посебно што су многе од њих неформалне. Али, један од десничарских гласила на Интернету - „Глас деснице“, који су, по свему судећи, у тренутку писања овог текста напали хакери) упућује на око 200 разних сајтова на које би симпатизери деснице требало да обрате пажњу. Где могу да науче да се „ништа генијално не може створити, нити се ваљано може живети, ако то није у крилу српства, православља и отаџбине“. Или да породица настаје ради „друштвене потребе регулисања сексуалних односа између супротних полова и ради легитимности потомства“, али да је у Србији породица прво „чувар националности, отаџбине, вере и културе“, а тек онда заједница која задовољава „развојне потребе“ јединке.
НАЦИ-ЧАСОПИС. Да није разбијених глава и да нема искуства из претходне деценије, а с поукама о српској генијалности и српском браку, десница у Србији у овом тренутку била би више комична него трагична. На тој десници, рецимо, обитавају и појаве као што су Радикална странка левице, за коју није утврђено да ли има још неког члана осим њеног лидера Синише Вучинића.
Група од девет интелектуалаца, махом писаца, пре две недеље, међутим, упутила је отворено писмо јавности, с упозорењем да у Србији поново оживљава „радикални национализам“, те да се губе разлике између „комунистичке левице и нацистичке деснице“.
Као припаднике деснице, ова група интелектуалаца прозива „парацрквене формације“ - неколико покрета с именом или без њега, који се скривају или позивају на Српску православну цркву која, бар званично, не стоји ни иза једне од њих. Незванично је спиритус мовенс српске деснице. Рехабилитатори владике Николаја Велимировића, Милана Недића и Димитрија Љотића, различити протагонисти конзервативне политике, свакако су организације Отачаствени покрет Образ и Свети Јустин Филозоф, Патриотски део српске омладине скинхедса, Збор...
Српски геополитичари окупљени су око часописа „Нове идеје“, „Српске органске студије“ и „Збиља“. Ту је и часопис „Искра“, с емигрантском идеологијом, а сви заједно су радикални критичари новог светског поретка, капитализма као „гробара традиције“ и „вестернизације друштва“.
Као више или мање организовани, појављују се и навијачи Рада и Црвене звезде, којима је приоритет спречавање „неморала“ и „појаве лезбејства“, како су објашњавали новинарима приликом растурања прве геј параде у Београду.
„Патриотски део српске омладине скинхедса“ који за себе тврде да нису „пивопије и мрзитељи, већ омладина која заступа интересе здраве српске заједнице“, залажу се за „препород српске породице, опстанак беле расе и повратак расног поноса“, а против су „новог светског поретка, наркомана, хомосексуалаца, расног мешања и поплаве обојених“. Има их око 2.000. Иако је њихова пронацистичка параидеологија, понукана обожавањем Хитлера - који је, поред Јевреја и Рома, покушавао да истреби и Србе - прилично бизарна за српске прилике, они потичу с овдашњих простора, а не из неонацистичких брошура.
ТРАНСНАЦИОНАЛИСТИ. У трансанционалисте спадају „милетићевци“ (према Српском културном друштву „Светозар Милетић“) „николајевци“ (према имену владике Николаја Велимировића), група окупљена око часописа „Српске двери“, неколико четничких групација, те десничарске неформалне групе на Филозофском, Филолошком и Правном факултету у Београду. На том истом Филозофском факултету, бар до пре две године, могао се наћи чак и један нацистички часопис на српском језику, врло скромне опреме (заправо су то ископиране стране формата А4), али садржаја истоветног као на било ком нацистичком сајту: од похвала Хитлеру и Гебелсу, антисемитских порука, до Интернет адреса са нацистичким садржајем.
Десничарску сцену богатијом чини и низ јавних личности. Или је мање или више компромитује. Да ли је успех деснице поспешен делом Драгоша Калајића, новинара, сликара и писца, који већ годинама поучава о опасностима глобализма и транснационалног капитала, не пропуштајући прилику да се жртвује и о државном трошку на лицу места бори против мондијалистичке немани? Или Исидоре Бјелице, борца против „тастера новог светског поретка“, која је по броју објављених књига вероватно надмашила Добрицу Ћосића, кога вероватно нико неће надмашити у изјави да је био „комуниста и православац“. Завидан је број интелектуалаца за које се може рећи да припадају десници: од старијих - Матије Бећковића те кругова око Француске 7, преко Косте Чавошког, правника, историчара Радоша Љушића, професора Мирка Зуровца, до млађих - као што су Матеј Арсенијевић и Владимир Димитријевић.
ПРАВОСЛАВНИ СКИНХЕДСИ. Дринка Гојковић, руководилац центра Б92 Ратови 1991-1999, сматра да је збрка с појмовима левице и деснице настала у моменту кад је „у левицу ушло оно што са њом нема везе, док је у десницу можда мање ушло оно што са њом нема везе“. Не може се рећи да десницу чине ставови који се односе на конзервативне вредности - каже Дринка Гојковић. Она је екстремистичка у свом појавном облику. Чак и српски национализам није нешто што се артикулише у оквиру деснице као вредност. С друге стране, оно што се на таквој десници назива националним интересом тешко да може да буде било коме привлачно.
