Ко је у Србији лијево, а ко је десно ?

gost 186118

Veoma poznat
Poruka
10.118
Односи се на странке и покрете-питање је врло јасно.

Да дам неке своја запажања
Љевица-СПС, ПУПС, ЈС.
Лијеви центар- СДП Србије

Не могу да дефинишем-СРС (Нисам много упознат са њиховим идејама, па не бих знао гдје да их сврстам).


Центар-Либерално-Демократска Партија (објасних већ на пар тема зашто су економски десно, а политички су либерална опција, дакле центар).
Затим Г17, с тим што су у последњих пар мјесеци економски нагло скренули од ултра-деснице ка лијевом центру.
Центар-ДС (тешко је сврстати на лијеву или десну страну).

Десни центар- донекле и то делимично су ДСС, СНС, НС, декларативно је и СПО

Ултра-десница-Није заступљена у Скупштини.

ШоммиСРБ-десни центар

Хајде сада ви дајте своју "табеларну" подјелу, као и вашу оријентацију...
 
Poruka
3.617
Ко је "ко" на српској десници


Десница се данас брже обнавља од левице, ако се под појмом деснице не подразумевају само политичке странке, већ и друштвене, културне, књижевне и друге групе. Та десница се за две године, од октобра 2000, појављује без благонаклоности власти, али и изван контроле политичких странака.

Када је Милошевићева звезда заблистала, за њега су били „сви“ - комунисти због његовог комунизма, националисти због национализма, демократе због демократизма, монархисти и религиозни због „повратка традицији“... Није било разлике између левице и деснице или она није била битна. Иако су га временом многи напустили, Милошевић је пред крај представљао ону још увек бројну Србију која је желела комунизам у капитализму, капитализам у комунизму, национализам у грађанском друштву, грађане у национализму, повратак цркви као револуционарну тековину и партизане са кокардама. Када се догодио 5. октобар, против Милошевића су били „сви“ - монархисти због његовог републиканизма, демократе због комунизма, левичари због десничарења, десничари због левичарења. И догодило се да су после Милошевића левичари изгубили, а да десничари нису профитирали. Центра скоро и да нема.
ДВЕСТА САЈТОВА.

Десница се, међутим, данас брже обнавља од левице, ако се под појмом деснице не подразумевају само политичке странке, већ и друштвене, културне, књижевне и друге групе. Та десница је за две године, од октобра 2000, довољно стасала да дигне своју - по правилу - брадату главучу и, за разлику од времена под режимом Слободана Милошевића, то јавно појављивање чини без благонаклоности власти, али и изван контроле политичких странака.
Геј парада у Београду прекинута је под налетима навијача Рада, Црвене звезде и симпатизера организације Образ; у Београду се догодило неколико напада на припаднике ромске националности које су извели скинхедси, понукани нацистичком идеологијом; у излозима књижара после вишегодишње паузе појавио се антисемитски спис „Протоколи сионских мудраца“.
Број људи који је учествовао у „хепенинзима“ десничара пење се на више хиљада.

Равна гора је окупила бар десет хиљада људи, чија се свест храни Дражом, ножем и гибаницом. Број организација које се заклињу у светосавље, српство и монархију немогуће је утврдити, посебно што су многе од њих неформалне. Али, један од десничарских гласила на Интернету - „Глас деснице“, који су, по свему судећи, у тренутку писања овог текста напали хакери) упућује на око 200 разних сајтова на које би симпатизери деснице требало да обрате пажњу. Где могу да науче да се „ништа генијално не може створити, нити се ваљано може живети, ако то није у крилу српства, православља и отаџбине“. Или да породица настаје ради „друштвене потребе регулисања сексуалних односа између супротних полова и ради легитимности потомства“, али да је у Србији породица прво „чувар националности, отаџбине, вере и културе“, а тек онда заједница која задовољава „развојне потребе“ јединке.

НАЦИ-ЧАСОПИС. Да није разбијених глава и да нема искуства из претходне деценије, а с поукама о српској генијалности и српском браку, десница у Србији у овом тренутку била би више комична него трагична. На тој десници, рецимо, обитавају и појаве као што су Радикална странка левице, за коју није утврђено да ли има још неког члана осим њеног лидера Синише Вучинића.
Група од девет интелектуалаца, махом писаца, пре две недеље, међутим, упутила је отворено писмо јавности, с упозорењем да у Србији поново оживљава „радикални национализам“, те да се губе разлике између „комунистичке левице и нацистичке деснице“.

Као припаднике деснице, ова група интелектуалаца прозива „парацрквене формације“ - неколико покрета с именом или без њега, који се скривају или позивају на Српску православну цркву која, бар званично, не стоји ни иза једне од њих. Незванично је спиритус мовенс српске деснице. Рехабилитатори владике Николаја Велимировића, Милана Недића и Димитрија Љотића, различити протагонисти конзервативне политике, свакако су организације Отачаствени покрет Образ и Свети Јустин Филозоф, Патриотски део српске омладине скинхедса, Збор...

Српски геополитичари окупљени су око часописа „Нове идеје“, „Српске органске студије“ и „Збиља“. Ту је и часопис „Искра“, с емигрантском идеологијом, а сви заједно су радикални критичари новог светског поретка, капитализма као „гробара традиције“ и „вестернизације друштва“.
Као више или мање организовани, појављују се и навијачи Рада и Црвене звезде, којима је приоритет спречавање „неморала“ и „појаве лезбејства“, како су објашњавали новинарима приликом растурања прве геј параде у Београду.
„Патриотски део српске омладине скинхедса“ који за себе тврде да нису „пивопије и мрзитељи, већ омладина која заступа интересе здраве српске заједнице“, залажу се за „препород српске породице, опстанак беле расе и повратак расног поноса“, а против су „новог светског поретка, наркомана, хомосексуалаца, расног мешања и поплаве обојених“. Има их око 2.000. Иако је њихова пронацистичка параидеологија, понукана обожавањем Хитлера - који је, поред Јевреја и Рома, покушавао да истреби и Србе - прилично бизарна за српске прилике, они потичу с овдашњих простора, а не из неонацистичких брошура.

ТРАНСНАЦИОНАЛИСТИ. У трансанционалисте спадају „милетићевци“ (према Српском културном друштву „Светозар Милетић“) „николајевци“ (према имену владике Николаја Велимировића), група окупљена око часописа „Српске двери“, неколико четничких групација, те десничарске неформалне групе на Филозофском, Филолошком и Правном факултету у Београду. На том истом Филозофском факултету, бар до пре две године, могао се наћи чак и један нацистички часопис на српском језику, врло скромне опреме (заправо су то ископиране стране формата А4), али садржаја истоветног као на било ком нацистичком сајту: од похвала Хитлеру и Гебелсу, антисемитских порука, до Интернет адреса са нацистичким садржајем.

Десничарску сцену богатијом чини и низ јавних личности. Или је мање или више компромитује. Да ли је успех деснице поспешен делом Драгоша Калајића, новинара, сликара и писца, који већ годинама поучава о опасностима глобализма и транснационалног капитала, не пропуштајући прилику да се жртвује и о државном трошку на лицу места бори против мондијалистичке немани? Или Исидоре Бјелице, борца против „тастера новог светског поретка“, која је по броју објављених књига вероватно надмашила Добрицу Ћосића, кога вероватно нико неће надмашити у изјави да је био „комуниста и православац“. Завидан је број интелектуалаца за које се може рећи да припадају десници: од старијих - Матије Бећковића те кругова око Француске 7, преко Косте Чавошког, правника, историчара Радоша Љушића, професора Мирка Зуровца, до млађих - као што су Матеј Арсенијевић и Владимир Димитријевић.

ПРАВОСЛАВНИ СКИНХЕДСИ. Дринка Гојковић, руководилац центра Б92 Ратови 1991-1999, сматра да је збрка с појмовима левице и деснице настала у моменту кад је „у левицу ушло оно што са њом нема везе, док је у десницу можда мање ушло оно што са њом нема везе“. Не може се рећи да десницу чине ставови који се односе на конзервативне вредности - каже Дринка Гојковић. Она је екстремистичка у свом појавном облику. Чак и српски национализам није нешто што се артикулише у оквиру деснице као вредност. С друге стране, оно што се на таквој десници назива националним интересом тешко да може да буде било коме привлачно.
 
Poruka
3.617
Истичући да је национални интерес оно чиме се најчешће тргује на политичкој сцени, Гојковићева тврди да би се у некаквој типологији тешко могло утврдити шта је шта у чистом облику и у левици и у десници. Не видим профилисане позиције, ставове или профилисане визије будућности. А пре свега видим намерно ширење хаоса, намерно конфузирање грађанства, на неки начин. Мислим да грађани уопште више не знају куда да гледају, јер је све дисквалификовано. Упркос тим нејасноћама, чини се да је непроблематично рећи да се десница окупља бар око два, односно три, идентична циља: нације, односно национализма, и православља. Залагање за монархију је трећи, али не и обавезан циљ деснице. Око осталих циљева, као што су антизападњаштво, антисемитизам, русофилство, велика Србија, антиглобализам, неке разлике ипак постоје.

Група око часописа „Српске двери“ напашће - вербално - скинхедсе, познате по нападима - физичким - на Роме. Скинхедси су тврдили да су Роме нападали да би очували „националну чистоћу“ српске нације. Аутор „Српских двери“, Владимир Димитријевић каже да скинхедси „нису никаква српска традиција него западноевропска политичка секта настала из супкултуре западног очаја и безнађа“. Она је у Србију, као и некад комунизам или као идеологија „права хомосексуалаца на брак“, данас увезена са Запада, а није плод домаће памети и православне вере - каже Димитријевић.

ВИСОКА СРБИЈА. Најчешће прозивана десничарска организација у Србији је Образ. Младен Обрадовић, главни секретар Отачаственог покрета Образ и студент историје, тврди за „Blic News“ да се Образ мора разграничти од преосталих организација које себе сматрају десничарским, јер се они боре за Високу Србију. Ми смо православни десничари због тога што желимо да будемо с десне стране славе Божије. Циљ није животарење овде и сада, у конкретном историјском тренутку, већ наш циљ јесте постизање Високе Србије. Висока Србија не означава планинску земљу, већ земљу која стреми духовним висинама. Образ се, према његовим речима, не организује као странка, јер је то облик политичке борбе која је западњачка, а не православна.
Тако истинској православној десници не припадају СРС и СПО.

Њихово инсистирање на увођењу демократије, на грађанској држави, није аутентично православно. И ДСС се, рецимо, залаже за грађанску државу иако се сматра за десничарску странку. Обрадовић је одбио сваку повезаност Образа с инцидентима који су пратили изложбу фотографија Рона Хавива. Прави изложбу о наводним српским злочинима, и то путем непрофесионалних фотографија, а да се при том није сетио да направи изложбу о злочинима својих јеврејских сународника над Палестинцима. Дринка Гојковић поводом Образа каже да то није једини модел понашања на јавној сцени.

С једне стране, они су комични, с друге, опасни. Њихови ставови су најчешће гротескни. Наравно да је Образ екстреман и да би добро било да га нема, али ви немате Образ као доминанту понашања у Србији, немате Образ на сваком ћошку. Образ се појави, између осталог, и зато што политичка клима то дозвољава. Постоје на формалној политичкој сцени људи који се понашају и горе него Образ, попут Велимира Илића.

ВИКЕНД ИКОНОГРАФИЈА. Иконографија деснице, за разлику од левице, релативно је сиромашна. Заједнички симболи деснице, или бар већине покрета, партија и организација десне оријентације, јесу српска застава са оцилима и краљевски грб, те подигнута три прста. Најбогатији симболима су четници који располажу кокардама, шубарама, четничким заставама (мртвачка глава и натпис „Слобода или смрт“), портретима четничких првака, међу којима је најчешћи Дража Михаиловић, те поздрав са три прста. То је ипак викенд иконографија, која спремљена у неком ормару чека митинг неке политичке странке или скупове попут онога на Равној гори. Слично је и са навијачима и њиховим реквизитима.

На сајтовима, скромно урађеним али врло прегледним, и у часописима доминирају ликови из српске историје, од светога Саве, Милана Недића, до владике Николаја Велимировића. Како изгледа профил десничара? По подацима са сајтова, највећи број аутора чине студенти, односно популација између 20 и 30 година. Младен Обрадовић, главни секретар Образа, каже да припадник те организације обавезно иде на литургије. Кад год је недеља или празник, идем у цркву, као и остали чланови Образа - каже Обрадовић. - Ја имам обавезе везане за рад у Образу, на факултету, а остане ми слободног времена које проводим са пријатељима. Волим да погледам филм и утакмицу, читам књиге, волим да играм кошарку. Обрадовић каже да је „јако мало филмова са православном тематиком“.

Као филм који му се допада наводи „Сибирског берберина“ Никите Михалкова. На православној сцени истакли су се Момир Лазић, уредник „Збиље“, а од интелектуалаца Предраг Драгић Кијук, Веселин Ђуретић, затим професор Коста Чавошки, Мирослав Тохољ, а истичем и књижевника Радована Караџића. Све су то национални интелектуалци. Међу књижевницима и иначе има много оних који су наших уверења, али нису политички активни - каже Обрадовић.
Међу књигама које препоручује поменути „Глас деснице“ налазе се дела владике Николаја Велимировића, на којима се, по свему судећи, гради идеологија нове српске деснице. Ту је и књига Милована Данојлића „Ослободиоци и издајници“, али и „Протоколи сионских мудраца“. Десетак књига које су препоручене на овом сајту налазе се у PDF формату, што значи да их може „покупити“ сваки посетилац.

Текст објављен у листу Blic News, 5. новембра 2002.
од онда до данас се ништа није променуло сем што се неколико србомрзаца упокојило, и то је све Срби!!!

Аутори: Весна Ташић, Раде Станић
 

gossca

Elita
Poruka
17.162
Ма и он је из тог филма
Само је имао споредну ролу (али запажену) ... скоро к'о натуршчик ;)
Он је само - најбољи међу одвратнима

Meni nasi politicari nisu odvratni...kod svih mogu da vidim i dobru i losu stranu...pa je dovoljno reci:
Kostunica je najbolji od nasih politicara.
 

Top