комшија
Stara legenda
- Poruka
- 95.316
Ko je izgubio Kosovo?
Foto: dvidshub.net
Piše: Srđa Popović, 2008
Septembra 1990. godine, u organizaciji tadašnje Udružene jugoslovenske demokratske inicijative, održana su dva okrugla stola na temu Kosova uz učešće jednog broja nastajućih političkih organizacija i pojedinaca iz čitave Jugoslavije, kao i predstavnika alternativnih organizacija Srba i Albanaca sa Kosova.
Na drugom od ta dva sastanka, 1. marta 1990, imenovana je nezavisna komisija koja je trebalo da analizira problem Kosova i predloži metodologiju njegovog rešavanja, koja bi se razlikovala od tada postojeće neefikasne politike progresivnog zaoštravanja odnosa sa kosovskim Albancima, šovinističke propagande i represije. Komisija je završila svoj zadatak septembra 1990. i objavila svoj izveštaj u knjizi pod naslovom Kosovski čvor. Zaključci toga izveštaja i danas su interesantni, jer se iz njih može shvatiti kako i zašto je izgubljeno Kosovo i ko je sve za to odgovoran.
Gledano iz današnje perspektive, ovaj izveštaj otkriva dve važne stvari koje se tiču dalje sudbine Kosova:
Prvo, da je još 1990. bilo jasno da je tadašnja politika srpskog režima i Slobodana Miloševića vodila u poraz i
Drugo, da je takvoj politici jedna politički zrela i odgovorna opozicija morala da se suprotstavi, upravo u zaštiti autentičnog nacionalnog interesa, jer bi se tim otporom bar stvorili uslovi da se nakon eventualnog dolaska opozicije na vlast problem Kosova rešava drugačijim, demokratskim, metodama, analizom sukoba, dijalogom i pregovaranjem.
Zašto opozicija nije ovako postupila? Zato što je bila uplašena uspehom Miloševićevog populizma i plebiscitarnom podrškom srpske javnosti njegovoj agresivnoj (samoporažavajućoj) politici na Kosovu. Kratkovidi oportunizam je zahtevao da se pridružite onome što ne možete da pobedite.
Međutim, srpska opozicija je time samu sebe učinila saodgovornom za konačni gubitak Kosova. U tom smislu premijer Koštunica nije mogao biti ubedljiv kada je u Ujedinjenim nacijama pledirao da se uzme u obzir da sadašnja vlast ne treba da plaća pogreške Miloševićevog režima, jer se u odnosu na kosovski problem politika opozicije, a naročito politika Vojislava Koštunice nije ni u čemu razlikovala od politike „starog Miloševićevog režima“. Ne razlikuje se ni danas kada je ta opozicija na vlasti. Prilikom nedavnog izglasavanja Rezolucije o Kosovu, sadašnji predsednik SPS-a Dačić s pravom je primetio: „Ne znam čemu je bilo potrebno da nas 5. oktobra smenjujete kada vodite našu politiku.“
Današnjim čitanjem ove knjižice (Nezavisna komisija, „Kosovski čvor“, Chronos, Titograd, 1990) otkriva se takođe da su motivi ondašnjeg SPS-a i današnje narodnjačke koalicije i premijera Koštunice potpuno identični kada javnosti nameću Kosovo kao jedino relevantno političko pitanje. To je isti pokušaj da se (kako je 1990. rečeno) „forsiranjem problema Kosova jedna anahrona stranka održi na vlasti“.
Najkraće rečeno, Kosovo je izgubljeno zbog politike Slobodana Miloševića, ali i politike srpske opozicije koja je danas na vlasti. Zato naknadna indignacija današnjih srpskih vlasti, optužbe na račun bivšeg režima, i krokodilske suze narodnjačke koalicije – deluju neiskreno i licemerno. (Na jednoj nedavno objavljenoj oštroumnoj karikaturi Coraxa, Vojislav Koštunica je prikazan kako lije potoke suza kojima, istovremeno, pere ruke).
Uz aplauze srpske opozicije (i Vojislava Koštunice), Miloševićeva Srbija je prva razvalila okvire Ustava SFRJ donošenjem ustava Srbije iz 1990, kojim se jednostrano deklarisala kao „samostalna i nezavisna“, i proglasila princip da „granice povlači jači“ (Slobodan Milošević), odnosno da „pobedniku pripada plen“ (Kosta Čavoški).
Dakle, tako je otpočela bespravna gradnja država koja se sada samo legalizuje. A tu bespravnu gradnju podržavala je i srpska opozicija. Pre svih, Vojislav Koštunica. (Njemu je samo smetalo što je Milošević „komunista“).
Evo, ukratko, kako su izgledali zaključci te Nezavisne komisije one daleke 1990. godine:
Zaključci izveštaja Nezavisne komisije
septembar 1990.
Jedan od zadataka koji je bio stavljen pred Komisiju bio je i taj da „predloži način produžetka dijaloga o Kosovu“. Prilikom podnošenja prvog izveštaja Komisije na zajedničkom sastanku Jugoslovenskog foruma za ljudska prava i pravnu sigurnost građana i Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu o temi „Ljudska prava na Kosovu i u Jugoslaviji“, održanom 9. juna 1990. u Beogradu, Komisija je u šest tačaka sastavila svoj predlog o načinu produžetka dijaloga.
Tih šest tačaka moglo bi se ukratko rezimirati na sledeći način:
prvo, Komisija je predložila da se propagandistički prilaz temi zameni analitičkim;
drugo, da se razgovor vodi na univerzalnoj ravni, kakva je, na primer, ravan zaštite svih političkih manjina;
treće, da se u tu svrhu izgradi sistem institucionalno razrađenih, operacionalizovanih i sankcionisanih garancija zaštite manjina;
četvrto, da se na tim poslovima angažuje u što većoj meri nauka (sociološka, demografska, pravna);
peto, da se pokuša obezbediti učešće novoosnovanih stranaka u iznalaženju rešenja i
šesto, da se problem Kosova stavi u perspektivu svih tekućih promena u Jugoslaviji i Evropi (demokratizacija, evropska integracija i slično).
Iako Komisija ostaje kod svih iznetih predloga, moramo nažalost konstatovati da je produžetak dijaloga danas, samo četiri meseca kasnije, mnogo neizvesniji i udaljeniji. Efekti zapenušane propagande i represivne politike vođene na Kosovu doveli su do duboke radikalizacije obe pozicije, do kristalisanja međusobno isključivih zahteva za potpunom vlašću na istoj teritoriji, do apsolutnog uzajamnog nepoverenja.
Stiče se utisak da je jedna pogrešna politika na Kosovu rešena da u njoj istraje do svog potpunog poraza. Ona, raspolažući silom, ne vidi šta bi dijalogom mogla dobiti. Na pokušaje posredovanja, recimo od strane UJDl-ja ili od strane SIV-a (u oktobru 1990.), ta politika je reagovala nervozno i odbojno. Stiče se utisak da, gradeći svoj legitimitet isključivo na eskalaciji kosovskog sukoba, ona ne nalazi nikakav interes u njegovom mirnom, dijaloškom rešavanju. Štaviše, svaki takav pokušaj ona proglašava „nacionalnom izdajom“, ako se inicira unutar Republike, odnosno „antisrpskom zaverom“, ako je iniciran od spoljnih činilaca.
U takvim okolnostima, teško se može zamisliti bilo kakav „produžetak dijaloga“, pored toga što je on jedva i započet.
Ako je o tome ranije i bilo nekakve sumnje, danas je jasno da se dijalog o Kosovu ne može nastaviti, dok se unutar Republike Srbije ne shvati da „srpski nacionalni interes“, kako ga definiše, interpretira i zastupa u praksi tekuća srpska politika, predstavlja samo prerušeni interes jedne anahrone stranke koja pokušava da se održi na vlasti u uslovima u kojima je to nemoguće.
Dokle god srpska opozicija ne uvidi da bezrezervna podrška represivnoj politici na Kosovu šteti, pre svega, autentičnim srpskim interesima, ova situacija se neće izmeniti. Naime, podržavajući ovu politiku, na dugi rok svakako osuđenu na poraz, opozicija, na sopstvenu štetu, drži zaleđenim demokratske procese i pomaže perpetuiranje jednopartijskog monopola, koji bi da ukine. Nedemokratičnost režima koja odatle rezultira postaje onda dodatni argument albanskog secesionizma, koji dalje služi kao novo opravdanje te represivne politike, koju po istoj logici opozicione stranke dalje slede itd. Iz ovog začaranog kruga, srpska opozicija, za sada, ne uspeva da nađe izlaz. Obuzeta izbornom psihozom, dakle, kratkoročnim ciljevima, ona ne može da se odrekne ove, na dugu stazu, samoporažavajuće politike.
Njen zadatak bi svakako bio da reinterpretira srpski interes, pa makar zbog toga od vladajuće stranke bila optužena za nacionalnu izdaju. Jer, jasno je da ne može biti u srpskom nacionalnom interesu da se odlažu procesi demokratizacije; da se širi ksenofobija; da se Srbija izoluje unutar Jugoslavije, unutar Evrope, pa i sveta; da se daju argumenti secesionističkim aspiracijama ne samo Albanaca, već i drugih naroda u Jugoslaviji; da se razbija federacija koja jedina može okupiti srpski narod u jednu državu.
U srpskom je nacionalnom interesu da se pokuša otvoriti dijalog sa Albancima; da se prizna žalosno stanje ljudskih prava na Kosovu; da se sa Albancima još jednom pokušaju zasnovati odnosi koegzistencije namesto odnosa međusobne dominacije dveju etničkih grupa; da se razdvoji pitanje separatizma i secesionizma od svih ostalih kosovskih problema; da se stvori jedna kredibilna srpska politika, koja bi otvorila mogućnost za artikulisanje razumne pozicije koju bi i ostali morali prepoznati kao takvu.
Drugim recima, mogućnost „produžetka dijaloga“ o Kosovu, danas, isključivo zavisi od sposobnosti srpskog naroda da iznedri takvu opoziciju koja bi bila u stanju da samostalno i odgovorno redefiniše i reinterpretira autentični, realni i dugoročni srpski nacionalni interes.
