- Poruka
- 18.858
Andrej Tarkovski je bio najduhovniji i najpoetičniji reditelj svih vremena.
Za njega kinematografija nije bila zabava, bila je umetnost u najboljem značenju ove reči.
Bio je jedan od najobrazovanijih reditelja – studirao je muziku i slikarstvo, rođen je u porodici
pesnika. Kao svestran umetnik, uspeo je da stvori sintezu umetnosti u svojim filmovima.
Film za njega nije bio samo odraz stvarnosti; više je ličilo na pesmu ili san.
"Tarkovski je najveći od svih.
Kod njega je toliko prirodno kretanje kroz prostor snova.
On ništa ne objašnjava.
Zašto bi uopšte i objašnjavao?"
- rekao je Bergman -
U te četiri rečenice imamo: "ko, šta, gde, kako, zašto" tako da je u najmanje mogućih karaktera
opisao ono za šta su inače potrebni članci, eseji, knjige da bismo tek malo zagrebali suštinu...
A - suština je stvaralaštvo Andreja Tarkovskog.
Sa svega sedam filmova je uspeo da dođe do duhovnih predela za koje je i dalje teško shvatiti
kako je uopšte moguće da su stali na filmsku traku...
Za njega su filmovi bili mnogo više od sinteze umetnosti. Kako je sam pisao, želeo je da izvaja vreme i
da dopre do unutrašnje istine našeg postojanja.
"Za mene je film – način da dođem do istine i trudim se da to uradim u najvećoj meri za šta sam sposoban.
Duboko sam uveren da se proces stvaranja filma ne završava nakon što je konačno spreman za bioskop.
Jer, čin stvaranja odvija se u gledalištu u vreme gledanja filma.
Dakle, gledalac za mene nije ni moj potrošač, ni sudija, već ko-kreator, koautor."
Napisao je:
,"Umetnost se rađa i hvata svuda gde postoji bezvremenska i neutaživa čežnja za duhovnim, za idealnim:
ona čežnja koja ljude privlači umetnosti.
Moderna umetnost je pogrešila napuštajući potragu za smislom postojanja kako bi afirmisala vrednost pojedinca
radi njega samog. Ono što se smatra umetnošću počinje da izgleda kao ekscentrično zanimanje za sumnjive
likove koji tvrde da je svaka personalizovana radnja od suštinske vrednosti samo kao pokazivanje samovolje.
Ali u umetničkom stvaralaštvu ličnost se ne afirmiše, ona služi drugoj, višoj i zajedničkoj ideji. Umetnik je uvek sluga
i neprestano pokušava da plati dar koji mu je dat kao nekim čudom. Savremeni čovek, međutim, ne želi da se žrtvuje,
iako se istinska afirmacija sopstva može izraziti samo u žrtvi. Postepeno zaboravljamo na ovo, a istovremeno, neizbežno,
gubimo svaki smisao za ljudski poziv...
Tarkovski, bez obzira na to kako neko vidi njegova lična uverenja, pokušava da nam pokaže svet koji je magičan, natprirodan
i na kraju van ljudskog razumevanja.
Danas da možemo nazvati Dostojevskim kinematografije.
U čitavoj istoriji kinematografije nije bilo reditelja koji bi se tako dramatično založio za ljudski duh kao Andrej Tarkovski.
Danas, kada se čini da je bioskop sveden na banalnost, filmovi Tarkovskog su skoro zaboravljeni. Nova generacija vaspitana
na kokicama ne poznaje ovog velikog majstora.
Bio je jedinstven genije i stvorio je svoj jezik, svoj svet.
Ostaje tuga zbog njegove rane smrti (da li je "Stalker" vredeo tolikih života? Vredeo je) i zbog činjenice da nije snimio sve što je želeo.
Ipak i tih sedam je dovoljno da ona prva Bergmanova rečenica još kako ima smisla.
Za njega kinematografija nije bila zabava, bila je umetnost u najboljem značenju ove reči.
Bio je jedan od najobrazovanijih reditelja – studirao je muziku i slikarstvo, rođen je u porodici
pesnika. Kao svestran umetnik, uspeo je da stvori sintezu umetnosti u svojim filmovima.
Film za njega nije bio samo odraz stvarnosti; više je ličilo na pesmu ili san.
"Tarkovski je najveći od svih.
Kod njega je toliko prirodno kretanje kroz prostor snova.
On ništa ne objašnjava.
Zašto bi uopšte i objašnjavao?"
- rekao je Bergman -
U te četiri rečenice imamo: "ko, šta, gde, kako, zašto" tako da je u najmanje mogućih karaktera
opisao ono za šta su inače potrebni članci, eseji, knjige da bismo tek malo zagrebali suštinu...
A - suština je stvaralaštvo Andreja Tarkovskog.
Sa svega sedam filmova je uspeo da dođe do duhovnih predela za koje je i dalje teško shvatiti
kako je uopšte moguće da su stali na filmsku traku...
Za njega su filmovi bili mnogo više od sinteze umetnosti. Kako je sam pisao, želeo je da izvaja vreme i
da dopre do unutrašnje istine našeg postojanja.
"Za mene je film – način da dođem do istine i trudim se da to uradim u najvećoj meri za šta sam sposoban.
Duboko sam uveren da se proces stvaranja filma ne završava nakon što je konačno spreman za bioskop.
Jer, čin stvaranja odvija se u gledalištu u vreme gledanja filma.
Dakle, gledalac za mene nije ni moj potrošač, ni sudija, već ko-kreator, koautor."
Napisao je:
,"Umetnost se rađa i hvata svuda gde postoji bezvremenska i neutaživa čežnja za duhovnim, za idealnim:
ona čežnja koja ljude privlači umetnosti.
Moderna umetnost je pogrešila napuštajući potragu za smislom postojanja kako bi afirmisala vrednost pojedinca
radi njega samog. Ono što se smatra umetnošću počinje da izgleda kao ekscentrično zanimanje za sumnjive
likove koji tvrde da je svaka personalizovana radnja od suštinske vrednosti samo kao pokazivanje samovolje.
Ali u umetničkom stvaralaštvu ličnost se ne afirmiše, ona služi drugoj, višoj i zajedničkoj ideji. Umetnik je uvek sluga
i neprestano pokušava da plati dar koji mu je dat kao nekim čudom. Savremeni čovek, međutim, ne želi da se žrtvuje,
iako se istinska afirmacija sopstva može izraziti samo u žrtvi. Postepeno zaboravljamo na ovo, a istovremeno, neizbežno,
gubimo svaki smisao za ljudski poziv...
Tarkovski, bez obzira na to kako neko vidi njegova lična uverenja, pokušava da nam pokaže svet koji je magičan, natprirodan
i na kraju van ljudskog razumevanja.
Danas da možemo nazvati Dostojevskim kinematografije.
U čitavoj istoriji kinematografije nije bilo reditelja koji bi se tako dramatično založio za ljudski duh kao Andrej Tarkovski.
Danas, kada se čini da je bioskop sveden na banalnost, filmovi Tarkovskog su skoro zaboravljeni. Nova generacija vaspitana
na kokicama ne poznaje ovog velikog majstora.
Bio je jedinstven genije i stvorio je svoj jezik, svoj svet.
Ostaje tuga zbog njegove rane smrti (da li je "Stalker" vredeo tolikih života? Vredeo je) i zbog činjenice da nije snimio sve što je želeo.
Ipak i tih sedam je dovoljno da ona prva Bergmanova rečenica još kako ima smisla.
