Quantcast

Književnost nas vodi ka boljem čoveku u bolji svet

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Razgovori s Goetheom
  • Razgovori s Goetheom

Nakon što je dovršio svoje kritičke studije Prilozi pjesništvu, u kojima je upućivao na Goetheovo životno djelo kao književni uzor i putokaz u budućnost, Johann Peter Eckermann, njemački pjesnik i pisac, šalje ih Goetheu kako bi mu njegova preporuka lakše pribavila izdavača. Kad se početkom lipnja 1823. i sam pojavio u Weimaru, vrlo se dojmio Goethea te ga je on odmah odredio za redaktora svoga književnoga opusa.
Kao najmlađi sin u siromašnoj seoskoj porodici, Eckermann se zbog nedostatka novca vrlo teško školovao i morao se snalaziti na razne načine. Na više mjesta u svojim pismima ističe važnost sudbonosnog susreta s Goetheom i sreću koju je pronašao u prijateljevanju s njim. Sam Goethe za sebe kaže: “Imam tu veliku prednost što sam rođen u doba kada su se zbivali najveći svjetski događaji, koji su se nastavljali tijekom mojega dugog života, te što sam bio živi svjedok sedmogodišnjeg rata, zatim odvajanja Amerike od Engleske, nadalje Francuske revolucije i, naposljetku, cijeloga Napoleonova razdoblja, sve do propasti junaka i događaja koji su uslijedili.”
Eckermann je u Razgovorima1 zabilježio Goetheove prosvjetljujuće i neprocjenjive ideje i izjave o životu, umjetnosti i znanosti.
razgovori-s-goetheom-svijece[…] Svi mi vjerujemo da sami najbolje znamo i pritom se poneki i izgube, a poneki zbog toga dugo lutaju. No, sada više nema vremena za lutanje, tomu smo služili mi stariji, a od kakve bi koristi bilo sve ono naše traganje i lutanje kada biste se vi mladi kretali istim tim putovima? Tada nikada i ne bismo napredovali! Nama starima ta se zabluda pripisuje u zasluge, jer nismo zatekli utabane staze; od onoga, međutim, koji kasnije nastupa na svjetskoj pozornici, očekuje se više; taj ne bi trebao tragati i lutati, već bi morao iskoristiti savjete starijih i odmah krenuti pravim putem.
No, ostavite zasad velike stvari postrani. Predugo ste im težili, vrijeme je za razdoblje životne vedrine, a najbolje sredstvo koje vodi prema tome cilju jest bavljenje malim stvarima.
[…] Ustrajte u tome i uvijek se čvrsto držite sadašnjosti. Svako stanje, pa čak i svaki trenutak, od neprocjenjive je vrijednosti, jer predstavlja cijelu jednu vječnost.
Općenito se, reče Goethe, na akademijama previše toga radi, i previše toga beskorisnoga.
Pojedini nastavnici također previše proširuju svoje predmete, daleko iznad potreba studenata, u prijašnjim vremenima kemija i botanika predavale su se kao dio medicine, i liječniku je to bilo sasvim dovoljno. Danas su kemija i botanika postale zasebne nepregledne znanosti, a svaka od njih iziskuje cijeli jedan ljudski život, što se od liječnika i zahtijeva, uza sve ostalo! Iz toga se, međutim, ništa ne može izroditi; jedno se zbog drugoga izostavlja i zaboravlja. Tko je pametan, odbacuje sve one zadatke koji mu remete pozornost, ograničuje se na jednu struku i u njoj se usavršava.
razgovori-s-goetheom-razmisljanjeKada bi duh i visoko obrazovanje, reče on, mogli postati općim dobrom, pjesnik bi imao dobre karte: mogao bi uvijek biti istinit i ne bi morao zazirati od iskazivanja onoga što je najbolje.
[…] Uvijek je najrazboritije da se svatko bavi svojim zanatom, onime za što je rođen i što je naučio, te da druge ne ometa u njihovu poslu. Postolar neka se drži svoga kalupa, seljak neka bude za plugom, a knez neka vlada. Jer, i to je zanat koji valja naučiti i kojega se ne bi smio prihvatiti onaj koji ga ne razumije.
Kada je nekome sedamdeset i pet godina, nastavi on razdragano, ne može mu se dogoditi da ponekad ne pomisli i na smrt. Ta me pomisao čini savršeno spokojnim, jer čvrstog sam uvjerenja da je naš duh biće neuništive prirode; nešto što djeluje za vijeke vjekova. Nalik je Suncu čiji se zalazak samo pričinja našim zemaljskim očima, dok ono zapravo nikada ne zalazi, već i dalje neprekidno svijetli.
Svijet ostaje uvijek isti, reče Goethe, okolnosti se ponavljaju, jedan narod živi, voli i osjeća kao i drugi; zašto onda i jedan pjesnik ne bi pjevao kao drugi? Životne situacije su istovjetne, zašto onda i situacije pjesama također ne bi bile istovjetne?
[…] Čovjek i uza sve svoje gluposti i zablude vođen višom rukom stiže do sretnoga cilja.
[…] Tko želi djelovati ispravno, taj nikada ne smije prigovarati niti se brinuti za ono što ne valja, već mora vazda činiti ono što je dobro. Jer, nije stvar u tome da se nešto ruši, nego da se izgradi nešto čemu će se čovječanstvo radovati.
S pravom se kaže, nastavi Goethe, da je želja za zajedničkom izgradnjom svih ljudskih sposobnosti najpoželjnija i najsjajnija stvar. No čovjek nije za takvo što rođen i svaki pojedinac zapravo mora odgajati sebe samoga kao posebno biće, ali ipak pokušati shvatiti što su sva bića zajedno.
razgovori-s-goetheom-prirodaI da! Ta što mi znamo dokle seže sva ta naša duhovnost!
Čovjek nije rođen za rješavanje svjetskih problema, već da istražuje kuda vodi koji problem i da se drži granica shvatljivoga. Njegove su sposobnosti nedostatne da bi mogle određivati odnose u svemiru, a kada bi u kozmička prostranstva htio unijeti razum, uz njegove bi oskudne mogućnosti to bio uzaludan trud! Razum čovjeka i onaj božanstva dvije su posvema različite stvari…
Sve što činimo ima i svoje posljedice. Ono što je, međutim, pametno i ispravno, ne donosi uvijek i povoljan rezultat, kao što i ono pogrešno ne donosi uvijek i nešto nepovoljno; štoviše, ono često djeluje sasvim suprotno.
Uvijek govorim i ponavljam, započe, kako ovaj svijet i ne bi mogao postojati da nije tako jednostavan. Ovo bijedno tlo ljudi obrađuju već tisuću godina, a snaga mu je uvijek ista. Malo kiše, malo sunca, i svakog će proljeća opet ozelenjeti, i tako dalje.

1 Johann Peter Eckermann. Razgovori s Goetheom: posljednjih godina njegova života. Zagreb. Scarabeus-naklada. 2006.
Priredio: Vlado Janković
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Shakespeare – raj i pakao u nama
  • Shakespeare – raj i pakao u nama

Shakespearea s pravom možemo nazvati filozofom umjetnikom; umjetnikom koji u svojim djelima duboko zadire u suštinu čovjekova postojanja i njegova odnosa s bogovima i univerzumom. Shakespeare, čarobnjak riječi, simbol je umjetnika čija će djela živjeti vječno jer dotiču srž ljudskog iskustva i postavljaju pitanja koja će ljudima uvijek biti bitna. Zašto Shakespeare? Što ga čini toliko posebnim? Zašto su nestali ili su zaboravljeni mnogi dramski pisci njegova vremena, dok on opstaje? Ne postoji racionalno objašnjenje. Prateći povijesni tijek, svjedoci smo postojanja umjetnika koji su otvorili put inspiraciji, razotkrili veo misterija postojanja… Veliki dar i velika odgovornost.
Da bismo razumjeli Shakespeareovu veličinu, moramo najprije razumjeti kazalište elizabetinskog doba, čija je najsjajnija zvijezda bio upravo on. To je kazalište nastalo tijekom engleske renesanse za vrijeme vladavine kraljice Elizabete. Bilo je to posebno kazalište, zbog jedinstvenog spoja obnovljenih klasičnih učenja i srednjovjekovne kazališne tradicije.
Upravo Shakespeareovi komadi predstavljaju najbolje izvedbe tog kazališta i pripadaju samom vrhu njegova naslijeđa. Istražit ćemo nekoliko odlomaka tih djela i preko njih predstaviti veličinu njihova autora.
KOR:
Oh, da nam je muza vatre koja bi uzašla
Na ono najsjajnije nebo maštovitosti;
Da nam je kraljevstvo za pozornicu, knezovi da glume,
A vladari da gledaju veličanstven prizor!
Kazalište elizabetinskog doba je jedinstveno. Ono povezuje klasična učenja renesanse – koja su istraživala čovjeka, društvo i njihov odnos s univerzumom – sa srednjovjekovnim kazalištem čija su djela izvođena na otvorenom, danju, na gradskim trgovima; jednostavno kazalište bez mnogo vanjskih ukrasa, ali s mnogo kreativnosti i imaginacije. Shakespeareovo kazalište, kao i većina drugih u Londonu, sadržavalo je u sebi oba ova svijeta. Globe Theatre bilo je kazalište kružnog oblika s otvorenim krovom kako bi izvedbe mogle biti održavane danju, dok je pozornica bila vrlo jednostavna. Bio je to svijet sačinjen snagom izgovorene riječi i imaginacijom. U magiju tog kazališta možemo se uvjeriti na početku Henrika Petog, jednog od Shakespeareovih najvećih povijesnih djela, u kojem se kor obraća publici:
KOR:
Pretpostavite da su pojasom ovih zidova
sada omeđena dva moćna kraljevstva
čija visoko uspravljena i nagnuta čela
potpuno razdvaja pogibeljno usko more;
svojim mislima popunite naša nesavršenstva;
jednog čovjeka rastavite na tisuću ulomaka
i načinite u mašti moćnu vojsku;
kad govorimo o konjima, pomislite da ih vidite
kako vatrena kopita utiskuju u podatnu zemlju;
jer vaše misli sad moraju zaodjenuti naše kraljeve,
nositi ih amo-tamo, preskačući vremena,
zbijajući postignuća mnogih godina
u jednu pješčanu uru: da vam u tome pomognemo,
primite mene da budem Kor ove povijesti;
Henri
Divno je stvarati svijet riječima i imaginacijom. Stolica na sceni postaje palača, drvo naslikano na platnu – šuma, a tri naoružana čovjeka – moćna vojska. To je bio Shakespeareov teatar, a sredstva upotrebljavana za stvaranje tog zamišljenog svijeta bile su riječi koje je napisao, riječi koje potiču našu imaginaciju sve do današnjih dana. To je stvarna magija kazališta; ne čini ga bogata scena i posebni efekti, već sposobnost glumca i gledatelja da zajedno stvore jedan svijet. U tom kazalištu nisu postojale granice između glumaca i publike, nije postojao takozvani „četvrti zid”. Naprotiv, publika je pozivana da se priključi izvođačkom činu, da bude njegov aktivan dio. Odličan je primjer govor kralja Henrika upućen njegovoj vojsci, u kojem je potiče da krene na neprijatelja.
HENRIK:
Još jedanput na ždrijelo, mili druzi, još jedanput,
ili zavalite zid našim engleskim mrtvacima.
U miru ništa ne dolikuje tako čovjeku
kao čedna mirnoća i poniznost.
Ali kad nam ratna trublja jekne u ušima,
tada oponašajte ono što čini tigar:
zategnite žile, podjarite svu krv…
Sudionici scene nisu bili samo ljudi kralja Henrika, nego i svi gledatelji koji su odlučili postati dijelom predstave. To je bila magija koja je ujedinjavala plemiće sa seljacima, bogate sa siromašnima. Shakespeare im nije nudio samo zabavu, nego i svijet u kojem su mogli živjeti, makar to bilo na nekoliko sati. Gledatelji su bili dio Learove velike oluje, Macbethova strašnog zločina i Cezarova okrutnog ubojstva.
Shakespear - Kralje LearMeđutim, Shakespeareove se riječi nisu zaustavljale na tome da stvore svijet izvan čovjeka – one su otvarale vrata nutarnjem svijetu likova. Tijekom renesanse klasična učenja (filozofija, umjetnost, znanost, medicina, astronomija i mnoga druga znanja) ponovno postaju središte života. Ljudska bića više nisu predstavljala samo podanike pod vlašću gnjevnog Boga koji ih je učio razlikovati dobro od zla. Čovjek je odlučio slušati vlastitu savjest i sam birati svoju sudbinu.
Shakespeare je izuzetan primjer umjetnikove sposobnosti rasvjetljavanja psihološkog svijeta čovjeka. U svojim solilokvijima i monolozima, tijekom kojih likovi na sceni pružaju publici, kao svom prisnom prijatelju, mogućnost uvida u svoj nutarnji svijet, pri čemu se otkrivaju najintimnije misli, dvoumljenja i želje – Shakespeare veličanstveno opisuje nutarnju borbu koja se vodi u nama samima, borbu između dobra i zla, vrlina i želja, nutarnjeg raja ili nutarnjeg pakla. Shakespeare izrađuje ogledalo duše i pruža nam ga u svojim izuzetnim dramama. Postoji li bolji primjer za to od njegova čuvenog monologa iz Hamleta, gdje se neodlučni princ obraća upravo nama za pomoć. Što je ispravno, pita se on: da osveti oca, da u tom pokušaju umre ili da odmah okonča svoj život?
HAMLET:
Biti, ili ne biti, to je pitanje.
Je li plemenitije u duhu trpjeti
hitce i strijele hirovite sudbine,
ili uzeti oružje protiv mora nevolja
i opiranjem njih okončati? Umrijeti – usnuti,
ništa više; i jednim snom reći da okončavamo
bol u srcu i tisuću prirodnih srazova
kojima je tijelo baštinikom; to je svršetak
da se usrdno poželi. Umrijeti – usnuti;
usnuti, možda snivati. Da, tu je zapreka;
jer u toj usnulosti smrtnoj kakvi sni mogu doći,
kad se već otresemo ovoga smrtničkog meteža,
zbog toga moramo zastati – tu je obzir
što tvori zlosreću tako duga života.
Jer tko bi podnosio bičeve i poruge vremena,
nepravdu tlačitelja i prijezir ohola čovjeka,
muke necijenjene ljubavi, otezanje zakona,
bezočnost javne službe, i vrijeđanja
što ih strpljiva zasluga od nevrijednih dočekuje,
kad bi sam mogao podmiriti svoj račun
pukim bodežom? Tko bi nosio terete,
da stenje i znoji se pod tegobnim životom,
kad groza od nečega poslije smrti,
ta neotkrivena zemlja kojoj se s granice
nijedan putnik ne vraća, ne bi smela volju,
i nas nagnala radije podnositi sva zla koja imamo
nego poletjeti prema drugima koja ne poznajemo?
Tako svijest tvori kukavice od sviju nas,
i tako onaj urođeni izgled odlučnosti
sav onemoća od blijedoga preljeva misli,
a pothvati velike visine i zamaha
osvrćući se na to skreću svoje struje ustranu
i gube ime djela. Utišajte se sada;
lijepa Ofelija! – Nimfo, u tvojim molitvama
neka se svi moji grijesi spomenu.
Hamlet nas svojim monolozima cijelim djelom vodi na nutarnje putovanje svojom dušom. Na takvo putovanje krećemo sa svim Shakespeareovim velikim likovima. Postajemo dio očajničkog ludila kralja Leara, Jagove zavisti prema Otelu i plana da ga uništi, pokvarenosti Richarda III., bespomoćnosti Richarda II. i još mnogo toga… Ono najčudesnije u Shakespeareovim likovima je to što ih ne vidimo kao loše, dobre, slabe ili poludjele, već kao ljudska bića sposobna da učine najuzvišenija, ali i najstrašnija djela, kao i svi mi. Neizbrojive nijanse osjećaja koje otkrivamo u Shakespeareovim karakterima, iste su kao one koje prepoznajemo u sebi. Upravo to čini Shakespearea velikim i besmrtnim. U svojim najvećim djelima pogađa srž ljudskog postojanja. Potiče nas da pogledamo u svoja srca i vidimo svu veličinu čovjeka i sav užas koji čovjek može prouzročiti svijetu i sebi. Omogućuje nam da shvatimo da, poput njegovih likova, možemo odabrati kakvi ćemo biti, da raj i pakao nisu nešto izvan našeg života, već da su posljedica naših djela i načina na koji živimo. Raj i pakao su unutar nas, izraženi vrlinama i savješću nasuprot niskim strastima i žudnjama. U govoru upućenom glumcima putujućeg kazališta koje dolazi u Elsinore, dvorac u kojem se odvija radnja djela, Hamlet im daje nekoliko „profesionalnih savjeta“. Međutim, ključno zapažanje u njegovu govoru ne odnosi se samo na glumce, nego i na samu umjetnost.
HAMLET:
Uskladite kretnju s riječi, riječ s kretnjom, uz ovu posebnu
pozornost, da ne prekoračite prirodnu suzdržanost.
Jer što god je tako pretjerano, daleko je od svrhe
glumljenja, kojemu je cilj, kako nekoć tako i sada,
bio i jest, držati tako reći zrcalo prirodi; pokazati
vrlini njezino lice, prijeziru njegovu vlastitu sliku,
a samom razdoblju i biti vremena obličje i otisak.
Ovaj članak ne obuhvaća veličinu i dubinu Shakespeareova stvaralaštva, ali to mu i nije bila namjera. Nemoguće je dočarati umjetničko bogatstvo Shakespeareovih djela u tako malo riječi. Svrha ovog članka je da nam iz filozofskog kuta ukaže na važnost njegovih djela i vrijednost koju možemo otkriti u njima. Saznajemo da je umjetnost most između vječnog i trenutnog i da svaki veliki umjetnik svojim djelima otkriva djelić vječnosti. Kroz Shakespeareove riječi, likove i njegovo duboko razumijevanje ljudske prirode, možemo dotaknuti suštinu borbe koja bjesni u svakome od nas. Svatko od nas je heroj i kukavica, plemenit i loš čovjek, mudrac i luđak. Jedino ostaje pitanje koju ćemo ulogu odabrati u izvedbi našega života. Shakespeareove riječi mogu nas inspirirati da krenemo u ovu nutarnju potragu i da si nikada ne prestanemo postavljati to isto pitanje.
Autor: Zahi Glick
S engleskog preveo: Vojislav Mokrić
 

Soradze

Iskusan
Poruka
6.366
Razgovori s Goetheom
  • Razgovori s Goetheom

Nakon što je dovršio svoje kritičke studije Prilozi pjesništvu, u kojima je upućivao na Goetheovo životno djelo kao književni uzor i putokaz u budućnost, Johann Peter Eckermann, njemački pjesnik i pisac, šalje ih Goetheu kako bi mu njegova preporuka lakše pribavila izdavača. Kad se početkom lipnja 1823. i sam pojavio u Weimaru, vrlo se dojmio Goethea te ga je on odmah odredio za redaktora svoga književnoga opusa.
Kao najmlađi sin u siromašnoj seoskoj porodici, Eckermann se zbog nedostatka novca vrlo teško školovao i morao se snalaziti na razne načine. Na više mjesta u svojim pismima ističe važnost sudbonosnog susreta s Goetheom i sreću koju je pronašao u prijateljevanju s njim. Sam Goethe za sebe kaže: “Imam tu veliku prednost što sam rođen u doba kada su se zbivali najveći svjetski događaji, koji su se nastavljali tijekom mojega dugog života, te što sam bio živi svjedok sedmogodišnjeg rata, zatim odvajanja Amerike od Engleske, nadalje Francuske revolucije i, naposljetku, cijeloga Napoleonova razdoblja, sve do propasti junaka i događaja koji su uslijedili.”
Eckermann je u Razgovorima1 zabilježio Goetheove prosvjetljujuće i neprocjenjive ideje i izjave o životu, umjetnosti i znanosti.
razgovori-s-goetheom-svijece[…] Svi mi vjerujemo da sami najbolje znamo i pritom se poneki i izgube, a poneki zbog toga dugo lutaju. No, sada više nema vremena za lutanje, tomu smo služili mi stariji, a od kakve bi koristi bilo sve ono naše traganje i lutanje kada biste se vi mladi kretali istim tim putovima? Tada nikada i ne bismo napredovali! Nama starima ta se zabluda pripisuje u zasluge, jer nismo zatekli utabane staze; od onoga, međutim, koji kasnije nastupa na svjetskoj pozornici, očekuje se više; taj ne bi trebao tragati i lutati, već bi morao iskoristiti savjete starijih i odmah krenuti pravim putem.
No, ostavite zasad velike stvari postrani. Predugo ste im težili, vrijeme je za razdoblje životne vedrine, a najbolje sredstvo koje vodi prema tome cilju jest bavljenje malim stvarima.
[…] Ustrajte u tome i uvijek se čvrsto držite sadašnjosti. Svako stanje, pa čak i svaki trenutak, od neprocjenjive je vrijednosti, jer predstavlja cijelu jednu vječnost.
Općenito se, reče Goethe, na akademijama previše toga radi, i previše toga beskorisnoga.
Pojedini nastavnici također previše proširuju svoje predmete, daleko iznad potreba studenata, u prijašnjim vremenima kemija i botanika predavale su se kao dio medicine, i liječniku je to bilo sasvim dovoljno. Danas su kemija i botanika postale zasebne nepregledne znanosti, a svaka od njih iziskuje cijeli jedan ljudski život, što se od liječnika i zahtijeva, uza sve ostalo! Iz toga se, međutim, ništa ne može izroditi; jedno se zbog drugoga izostavlja i zaboravlja. Tko je pametan, odbacuje sve one zadatke koji mu remete pozornost, ograničuje se na jednu struku i u njoj se usavršava.
razgovori-s-goetheom-razmisljanjeKada bi duh i visoko obrazovanje, reče on, mogli postati općim dobrom, pjesnik bi imao dobre karte: mogao bi uvijek biti istinit i ne bi morao zazirati od iskazivanja onoga što je najbolje.
[…] Uvijek je najrazboritije da se svatko bavi svojim zanatom, onime za što je rođen i što je naučio, te da druge ne ometa u njihovu poslu. Postolar neka se drži svoga kalupa, seljak neka bude za plugom, a knez neka vlada. Jer, i to je zanat koji valja naučiti i kojega se ne bi smio prihvatiti onaj koji ga ne razumije.
Kada je nekome sedamdeset i pet godina, nastavi on razdragano, ne može mu se dogoditi da ponekad ne pomisli i na smrt. Ta me pomisao čini savršeno spokojnim, jer čvrstog sam uvjerenja da je naš duh biće neuništive prirode; nešto što djeluje za vijeke vjekova. Nalik je Suncu čiji se zalazak samo pričinja našim zemaljskim očima, dok ono zapravo nikada ne zalazi, već i dalje neprekidno svijetli.
Svijet ostaje uvijek isti, reče Goethe, okolnosti se ponavljaju, jedan narod živi, voli i osjeća kao i drugi; zašto onda i jedan pjesnik ne bi pjevao kao drugi? Životne situacije su istovjetne, zašto onda i situacije pjesama također ne bi bile istovjetne?
[…] Čovjek i uza sve svoje gluposti i zablude vođen višom rukom stiže do sretnoga cilja.
[…] Tko želi djelovati ispravno, taj nikada ne smije prigovarati niti se brinuti za ono što ne valja, već mora vazda činiti ono što je dobro. Jer, nije stvar u tome da se nešto ruši, nego da se izgradi nešto čemu će se čovječanstvo radovati.
S pravom se kaže, nastavi Goethe, da je želja za zajedničkom izgradnjom svih ljudskih sposobnosti najpoželjnija i najsjajnija stvar. No čovjek nije za takvo što rođen i svaki pojedinac zapravo mora odgajati sebe samoga kao posebno biće, ali ipak pokušati shvatiti što su sva bića zajedno.
razgovori-s-goetheom-prirodaI da! Ta što mi znamo dokle seže sva ta naša duhovnost!
Čovjek nije rođen za rješavanje svjetskih problema, već da istražuje kuda vodi koji problem i da se drži granica shvatljivoga. Njegove su sposobnosti nedostatne da bi mogle određivati odnose u svemiru, a kada bi u kozmička prostranstva htio unijeti razum, uz njegove bi oskudne mogućnosti to bio uzaludan trud! Razum čovjeka i onaj božanstva dvije su posvema različite stvari…
Sve što činimo ima i svoje posljedice. Ono što je, međutim, pametno i ispravno, ne donosi uvijek i povoljan rezultat, kao što i ono pogrešno ne donosi uvijek i nešto nepovoljno; štoviše, ono često djeluje sasvim suprotno.
Uvijek govorim i ponavljam, započe, kako ovaj svijet i ne bi mogao postojati da nije tako jednostavan. Ovo bijedno tlo ljudi obrađuju već tisuću godina, a snaga mu je uvijek ista. Malo kiše, malo sunca, i svakog će proljeća opet ozelenjeti, i tako dalje.

1 Johann Peter Eckermann. Razgovori s Goetheom: posljednjih godina njegova života. Zagreb. Scarabeus-naklada. 2006.
Priredio: Vlado Janković
Uživanje je čitati ovo... Hvala! :cvet: :heart2:
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Aja Sofija između dve religije i jednog sna
.


.

Nema mnogo istorijskih mesta koja mogu da se pohvale time da ih godišnje poseti oko tri miliona ljudi. Znamenitosti poput Maču Pikčua u planinama Perua ili Akropolja u srcu Atine imaju upola manje posetilaca, a ipak predstavljaju mnogo poznatija mesta u svetu od pomenute istanbulske džamije. Šta to onda čini Aja Sofiju toliko zanimljivom turistima? Sigurno je jedan od faktora to što se Istanbul nalazi među najposećenijim gradovima na svetu i što je Aja Sofija, uz Topkapi palatu i Kapali čaršiju, svojevrstan „zaštitni znak“ ovog grada. Svako ko poseti Istanbul mora videti Aja Sofiju barem spolja, ali mnogi osećaju potrebu i da uđu unutra kako bi videli ostatke njene duge istorije i tragove istorije samog Istanbula.

Današnje zdanje se nalazi na ostacima ranijih crkava. Prva, poznata kao Magna Ecclesia ili Velika crkva, se nalazila na ovom mestu još od vladavine Konstancija II, sina Konstantina Velikog. Zvanično je počela da se koristi 360. godine i uz crkvu Sveta Irena, koja se nalazila u blizini, je bila glavna crkva Konstantinopolja. Danas ništa nije ostalo od ovog prvog zdanja jer je car Teodosije II naredio da se podigne nova crkva. Završena je 415. godine, ali ova crkva je imala drveni krov i izgorela je između 13. i 14. januara 532. godine, tokom Ustanka Nika koji je započeo nadomak njenih zidova. Sve što je ostalo je nekoliko kamenih delova, poput stubova, koji su danas izloženi u Istanbulskom arheološkom muzeju, nadomak Topkapi palate.



Ipak, ustanak je ugašen i car Justinijan I je odlučio da će na istom mestu podići novu crkvu koja neće ličiti na ranije. Biće mnogo veća, veličanstvena građevina koja će izazivati divljenje kod svih koji u nju uđu. Mermer se donosio iz celog carstva, imala je prvu kupolu koju drže pandantifi i mozaike ukrašene zlatom. Ovo neverovatno zdanje će postati najpoznatiji primer vizantijskog crkvenog graditeljstva i ujedno najveća pravoslavna crkva. Pored brojnih oštećenja koje će pretrpeti usled zemljotresa, Justinijanova crkva će ostati blistavi simbol moći Vizantijskog carstva, ali će ta moć postepeno opadati.

Tako tokom Četvrtog krstaškog rata, latinska vojska osvaja Konstantinopolj 1204. godine i pretvara Aja Sofiju u katoličku crkvu. Kao što je poznato, Vizantija više nikada neće postati ona sila koja je bila tokom kasne antike. Čak i nakon oslobođenja Konstantinopolja, ona će postepeno sve više gubiti na značaju. Gubiće teritoriju, samim tim će imati sve manje bogatstava i sve više se oslanjati na diplomatiju, umesto na vojnu prevlast. Uzdrmaće je i brojne katastrofe, poput Crne smrti. I tako, do sredine 15. veka sve što je ostalo od nekada moćne Vizantije, bili su Konstantinopolj i nešto malo zemlje oko njegovih velikih bedema koji će i sami uskoro pasti.

Mehmed II je u svojoj 21. godini uspeo da ostvari ono o čemu su prethodni sultani maštali. Zaslužio je nadimak „Osvajač“ jer je uspeo da osvoji Konstantinopolj, i time zauvek izbriše Vizantiju sa karte. Ipak, Mehmed nije bio samo genijalni vojni strateg, već i mudar vladar. Novoosvojeni grad je postao nova prestonica Osmanskog carstva i samim tim je počelo novo poglavlje u njegovoj istoriji, kao i u istoriji Aja Sofije. Iz nje se više nisu čula zvona već pozivi na molitvu – crkva je te 1453. godine pretvorena u prvu u džamiju u Istanbulu. Iako ovo nije bio jedini slučaj da muslimani preuzmu raniju bogomolju i pretvore je u džamiju, svakako je najpoznatiji primer.



Vekovima će Osmanlije nadograđivati, restaurirati i koristiti Aja Sofiju; sve do samog pada Osmanskog carstva početkom 20. veka ovo će biti jedna od najpoznatijih džamija na svetu. Ali, pad Osmanskog carstva nije značio kraj turbulentne priče već novu etapu. Aja Sofija je prvo služila kao hrišćanska crkva, potom kao katolička crkva, da bi na kraju bila džamija. U svakom trenutku njene duge istorije joj je pripisivan ogromni značaj, što će se nastaviti i padom Osmanskog carstva i usponom Republike Turske.

Aja Sofija, nekadašnji religijski simbol, će 1935. godine postati simbol nove ideologije na kojoj se temelji moderna Turska. Zbog velikog značaja za hrišćanstvo i islam, nju će 1935. godine Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik i otac Republike Turske, proglasiti muzejom. Ovim činom ona nije više bila verski objekat određene religije, već simbol sekularnosti koju je Ataturk želeo da uspostavi u novoj državi. Aja Sofija je postala spomenik kulture koji je značajan za sve ljude bez obzira na njihovu veroispovest – mesto ispred kog se može uživati u muslimanskoj arhitekturi, ali unutar kog se mogu videti vizantijski, hrišćanski mozaici. Međutim, kako je postepeno umirao Ataturkov san o modernoj sekularnoj Turskoj, tako se na Aja Sofiji postepeno uočavala budućnost koja će ga zameniti.



Sve je počelo 2006. godine kada je odlučeno da se izdvoji jedna mala prostorija za molitve u okviru muzejskog kompleksa. Sedam godina kasnije, 2013. godine, je odlučeno da se sa minareta dvaputa dnevno, tokom popodneva, puštaju pozivi na molitvu. Uslediće i prva molitva u Aja Sofiji nakon više decenija 1. jula 2016. godine, a državni zvaničnici, uključujući i predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, su počeli da pozivaju da se muzej ponovo pretvori u džamiju. Kada se predsednik zalaže za tako nešto, jasno je da će se to i obistiniti, i tako je u julu 2020. godine odlučeno da će Aja Sofija ponovo biti džamija.

O ovom događaju su prenosili svi svetski mediji, jer iako je bio očekivan – ipak je bio neverovatno kontroverzan. Pitanja oko religije su uvek osetljiva, a to je bio slučaj i sa pretvaranjem muzeja u džamiju. Mnogi su se bunili iz različitih razloga, ali dominantni prigovori su bili na račun njene istorije. Aja Sofija je prvobitno bila crkva i zbog toga su mnoge znamenite ličnosti još i pre ove odluke turske vlasti pozivale da se ona pretvori u pravoslavnu crkvu. Međutim, sve te brojne kritike da je „bila crkva, pa džamija“ su pogrešne, jer je u pitanju zanemarivanje pravog problema – toga što se muzej pretvara u verski objekat bilo koje religije.

Praktično posmatrano, za prosečnog turistu u Istanbulu se ništa nije promenilo; najavljeno je da će obeležja hrišćanstva, poput mozaika, ostati u džamiji i prekrivati se samo tokom molitve, kao i da će ulaz u Aja Sofiju biti besplatan za sve, bez obzira na njihovu religiju. Dakle, ne samo da se ništa neće bitno promeniti, već će se Aja Sofija posećivati besplatno kada nije molitva, kao što je slučaj sa obližnjom Sultan Ahmedovom džamijom. Međutim, to ne znači da se ništa nije promenilo za čovečanstvo i kulturu, a da bi razumeli ovu promenu moramo pogledati šta zapravo predstavlja jedan muzej.



Kolekcije umetničkih dela, starina i vrednih predmeta su postojale još od antičkih vremena. Od renesanse pa nadalje je čak i bilo moderno da vladari, aristokrate, bogati trgovci i humanisti imaju svoje kolekcije, poznate kao kabineti kurioziteta, u kojima su čuvali sve; od prepariranih životinja, preko slika i skupltura, sve do artefakata. I istina, iz mnogih takvih vladarskih kolekcija će nastati prvi moderni muzeji u 18. veku, ali muzej i kolekcija vladara su dva potpuno odvojena pojma.

Kolekcija francuskog kralja je pripadala njemu – svi predmeti su bili vlasništvo vladara. Međutim, nakon Francuske revolucije od te kraljevske kolekcije će biti napravljen muzej. Luj XVI je 10. avgusta 1792. uhapšen i njegova kolekcija je prisvojena kao državna svojina od koje će tačno godinu dana kasnije, 10. avgusta 1793. godine, biti osnovan Muzej Luvr kao prvi narodni muzej Francuske. Iako je bila ista kolekcija, ona nije više bila vlasništvo jedne osobe – ona je pripadala svim građanima. Prepoznato je da ti predmeti imaju kulturnu vrednost i da zato treba da postoji ustanova u kojoj će biti izloženi, da bi svi u njima mogu da uživati; privatna kolekcija je postala javno dobro kojim se čuva nacionalno pamćenje.

Muzeji će se otvarati širom Zapada jer je zaživela ta ideja o ustanovi koja će čuvati predmete koji imaju kulturni, umetnički ili naučni značaj, kako bi u njima mogle sve naredne generacije da uče ili da uživaju. Britanski muzej, Ermitaž, Metropolitenski muzej umetnosti, Narodni muzej u Beogradu, svi muzeji su ustanove koje služe javnosti i čuvaju kulturno nasleđe. To i jeste razlog zašto odluka da se Aja Sofija pretvori u džamiju predstavlja užasan poraz za kulturu i demokratske ideale današnjeg sveta – time se poništava ideja da ovaj spomenik kulture pripada svima. Bez obzira da li bi bio pretvoren u crkvu ili u džamiju, takvom odlukom ovaj neverovatni spomenik kulture postaje vlasništvo jedne grupe, a ne svih ljudi.

Da, u njemu će posetioci isto kao i do sada moći da uživaju u mozaicima koji stoje vekovima, a moći će i da čuju poziv na molitvu kakav su vekovima slušali meštani Istanbula, ali jedna ključna stvar se promenila. Aja Sofija nije više oličenje humanističkog ideala; nije više blistavi primer toga da nije bitna religija kojoj nešto pripada, već da je spomenik nešto što se treba poštovati i čuvati zbog njegove kulturne vrednosti. Pretvaranje muzeja u verski objekat se iznosi da je kultura u pozadini, a religija ono što je bitno u društvu, i zbog toga danas kada se posmatra, Aja Sofija više nije oličenje Ataturkovog sna o modernoj sekularnoj državi. Ako išta, postala je podsetnik da taj san umire neverovatnom brzinom u Turskoj, ali nas podseća da je to slučaj i sa svetom.

Religija i tribalizam se vraćaju širom sveta poslednjih par decenija. Na vlast dolaze političari koji svoje države okreću „ka unutra“, a ne „spolja“. Ne naglašava se saradnja, već izolovanost. „Amerika prvo“ i Bregzit su obeležili preokret nastao u drugoj polovini decenije koja ostaje za nama. Religija dobija sve više mesta u javnom životu – Turska poništava svoju sekularnost, baš kao što je to radio Iran tokom 1980-ih. Kako na Istoku, tako i na Zapadu, što možemo videti i u odnosu prema Aja Sofiji. U prvi plan izbijaju verske kritike, a ne sekularni prigovori. U pozadini su kritike ljudi koji se pozivaju na sekularnost, poput Orhana Pamuka, a u prvom planu su glasovi hrišćanskih zajednica. Prigovori o opasnosti guranja religije iznad kulture i ideala sekularnosti se ne čuju od prigovora verskih vođa, poput ruskog patrijarha Kirila koji navodi da je ovaj potez „opasnost po celu hrišćansku civilizaciju“. Pravo pitanje o tome kojim principima želimo da se vodi društvo se gura u pozadinu dok se raspravlja o međureligijskim sporovima.



Kroz celu istoriju, Aja Sofija je bila oličenje promena koje su se dešavale na ovoj teritoriji. Prvo je bila simbol moći Vizantije, da bi potom postala simbol snage Osmanskog carstva koje će pretiti celoj Evropi. Sa osnivanjem Republike Turske je postala simbol principa na kojima se ova država temelji i ideala kojim ona i sve ostale države trebaju težiti, dok je danas pak simbol toga da se Turska sve više udaljava od tih principa i ideala. Aja Sofija podseća sve, u Turskoj i širom sveta, da polako zaboravljamo to da se ljudska kultura nalazi iznad pojedinačnih religija. Upozorava nas da zaboravljamo da se trebamo voditi principima sekularnog humanizma, a ne tribalizmom i verskim učenjima koji su dovodili do najrazličitijih sukoba kroz istoriju.

Kao i uvek do sada, pretvaranjem u džamiju, Aja Sofija je postala oličenje novog perioda u istoriji Turske. Kako će ovaj period izgledati ne možemo znati. Koliko će trajati isto ne možemo znati. Ali, ono što moramo znati, čega se moramo podsećati, je opasnost koju predstavljaju ovakvi periodi koji se okreću ka religiji i naglašavanju razlika. Zato danas kada stojimo na trgu ispred Aja Sofije i posmatramo je vidimo više stvari – vidimo spomenik kulture kroz koji posmatramo celokupnu istoriju Istanbula, vidimo džamiju, ali vidimo i upozorenje da Turska i značajan deo sveta postepeno zaboravljaju na temelje na kojima je moderan svet podignut i zanemaruju ideale kojima taj svet treba da teži.

Miloš Todorović
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Lorens Darel, Justina – san i java Levanta
.


.

„Znaš da nikada ne pričam jednu priču na isti način. Znači li to da lažem?“ (L. Darel, Justina)
Ukratko, Darelova Justina je izvanredno delo, roman kakav odavno nisam čitao, u rangu najvećih modernih romana XX veka, pisaca poput Prusta, Džojsa, Foknera ili Tomasa Mana.

Roman je objavljen 1957. godine kao prvi od četiri knjige Aleksandrijskog kvarteta i odmah je bio pozdravljan od strane kritike. Iako je pre par dana Ana Lazarević dala odličan komentar Aleksandrijskog kvarteta kao celine, mislim da je i samo prva knjiga tetralogije – Justina – zaslužila poseban prikaz.



„Svoju bih knjigu oslobodio za snove“, piše na jednom mestu u Darelovoj Justini, pisac koji mašta da roman oslobodi prisile fabule i forme. Pesnik, a to ponekad uspe i romanopiscu, čarobnjak je reči iz kojih se, u nekoj vrsti kovitlaca, rađa novi svet, ponekad stvarniji od onog pred našim očima. Darelova rečenica u Justini je poetizovana proza koja, čas spolja, poput vetrovog daha klizi preko predmeta i slika koje opisuje, čas skoro neosetno tone u dubine ljudskih misli, sećanja, odnosa, osećanja, da bi nam na momenat omogućila da kroz slatko-jezivo prosvećenje naslutimo ono što leži u skrivenoj suštini stvari – života, ljubavi, postojanja.

„Aleksandrijska glavna stanica: ponoć. Smrtno teška rosa. Buka točkova koji tandrču po trotoarima klizavim od vlažnog blata. Žute bare fosforne svetlosti, i mračni hodnici, kao poderotine po nejasnoj fasadi od cigle na spremnoj pozornici. Policajci u senci. Stojim uz prljav zid od cigle da joj poljubcem poželim zbogom. Odlazi na nedelju dana, ali u panici, polusanjivo, shvatam da se možda nikad neće vratiti…“
Roman se u početku sastoji od niza poetskih slika, prizora grada, obrisa likova, stanja i osećanja, koja se postepeno uobličuju u priču o Justini, pripovedaču (Darliju), Nesimu i Melisi, ili o onome što asocira na Frojdov citat iz mota romana: „polni akt gledam kao na proces u kome učestvuju četiri osobe“. Uz ova četiri lika, lebde obrisi mnogih drugih, čiji glasovi, lica ili ljubavi blude životima Justine ili pripovedača, poput konzula Pombala, pisca Persevordena, nastranog policajca Sobija, biseksualne umetnice Klee, bogataog erotomana Kapodistrije, umirućeg zaljubljenika Koena, berberina, lica iz visokog društva…



Ovo je istraživanje o modernoj ljubavi, rekao je Darel. Ljubav u najširem smislu, ljubav kao strast, kao bračna prevara, kao traganje za smislom, kao homoseksualna ljubav, kao ono nešto što menja ljude i njihove živote. Kroz likove ili odnose, u početku samo ovlaš „skicirane“ a zatim prikazane detaljnije i sa većom jasnoćom, kroz priče o muškarcima i ženama i njihovim ljubavima i strastima, pisac gradi svoju pripovest satkanu u nekoj vrsti kolaža, slično impresionističkom platnu. Slike grada, prikazi likova ili opisi se prepliću u kolopletu isto onako kako se u našoj svesti prizori, ideje ili razna sećanja prepliću bez posebnog reda, bezvremeno, da bi u drugom delu romana, pri kraju, priča poprimila delimično svoj konkretniji oblik.

Kao pozadina ili okvir priče stoji Grad – Aleksandrija – grad ljudi svih rasa i boja, raznolika levantska mešavina identiteta i individua, grad mirisa, slatkastih ukusa, morske izmaglice i mekoće ženske kože, pohote i tajne, bludnica, homoseksualaca, prostitutki…grad vode, blata, boja, svetlosti i mraka viđenog u raznim nijansama.

„Sećam se da je Nesim jednom rekao kako je Aleksandrija velika muljača ljubavi; oni koji kroz nju prođu bolesnici su, samotnici i proroci – hoću reći, svi oni koji su, u svojoj polnosti, bili duboko ranjeni“.


„Grad – koji kao da je najzad našao osetljivu ličnost kroz koju bi mogao da izrazi opšte želje, opšte čežnje što su nadhnjivale njegovu kulturu. Budio bi se i gledao kule i minarete otisnute na iscrpenom, naprašenom nebu, i na njima video en montagne (na planini) džinovske otiske stopala istorijskog sećanja koje počiva iza ličnih prisećanja, iza svog učitelja i vodiča: u stvari iza svog pronalazača, pošto je čovek samo produženje duha mesta“.
Kroz grad i priču o njegovim ljudima bludi i daleka silueta „starog pesnika“ – Kavafija – koji je neka vrsta nepriznatoga i maglovitog svedoka u ovoj priči o ljubavima, nesreći i o ponekom zločinu iz strasti. Darel na raznim mestima spominje znamenitog pesnika iz Aleksandrije i njegove stihova. Njegovu poemu „Grad“ navodi i u prilogu romana:

„Toliko sam godina ovde bio/Trošio i rasipao, i ništa nisam stekao./Nema nove zemlje, prijatelju, nema/Novog mora; jer grad će te pratiti/Lutaćeš istim ulicama bez kraja…“
Darel je rođen i odrastao u Indiji, a najmanje vremena je tokom života proveo u Britaniji, boraveći uglavnom po Mediteranu, od Krfa preko Aleksandrije do juga Francuske, gde je i umro. Redak je, mislim, pisac engleskog jezika, koji se do ove mere književno i duhovno „asimilirao“ u poetsku atmosferu boja, mirisa, ukusa, jezika i varljiviih identiteta i mutnih, dubokih strasti čoveka sa Levatna, o kome je tako dobro pisao i naš Andrić (Travnička hronika, Omer paša Latas). Ali dok Adrićevi Levantinci uglavnom žive usred nekog tragičnog fatuma, života punog muke neprevaziđene, Darelovi junaci iz Aleksandrije lebde u eteričnoj atmosferi, pomešanoj od svakodnevnice, skrivene nesreće i erotičnih snoviđenja iz kojih ih naglo, iako samo privremeno, budi poneka opora vest o samoubistvu prijatelja, o ubistvu poznanika, o preranom umiranju ili nestanku voljenog bića.

„Sećam se kako smo se oblačili uz skrivenu malaksalost i tiho kao saučesnici silazili niz mračne stepenice na ulicu. Nismo se usudili da se uhvatimo pod ruku, ali su nam se ruke neprestano nehotično nalazile dok smo koračali, kao da ih nije napustila čarolija tog poslepodneva i nisu mogle da izdrže da budu razdvojene. I rastali smo se bez reči, na malom trgu gde je sunce bojom kafe obojilo umiruće drveće; rastali smo se samo uz jedan pogled – kao da smo želeli da zauvek zadržimo jedno drugo u duši“.
Duško Lopandić

tekst je preuzet sa stranice fejsbuk grupe “Klasici književnosti”
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Lorens Darel – “Baltazar” (druga knjiga Aleksandrijskog kvarteta)
.


.

Napustivši delimično stil eksperimentalnog romana koji čini Justinu, prvu knjigu tetralogije tako originalnom, u drugom delu Aleksandrijskog kvarteta nazvanom Baltazar, Darel se približava stilu dobro pisanog trilera – priče više posvećene opisu zagonetnih smrti i ubistava, nego ljubavnih zgoda Justine, pripovedača Darlija i ostalih junaka koje smo prethodno upoznali. Takođe za razliku od Justine koja može da se čita i kao knjiga za sebe (iako bez pravog kraja), Baltazar je nesumnjivo samo deo pripovedačeve slagalice (puzzle) jedna od tri „knjige-sestre“ kako ih Darel naziva, koje iz različitih prostorno-vremenskih uglova, odnosno putem različitih pripovedača, prikazuju priblićno istu priču. U Baltazaru pripovedači su učitelj engleskog Darli – Justinin ljubavnik (jedan od…) kao i lekar-homoseksualac Beltazar, odnosno njegova beležnica putem koje čujemo i neke druge glasove – priče poput slikarke Kleu i pisca Persvordena. Ovaj metod Darel poredi sa srednjovekovnim psalimpsetom – tim zapisima preko kojih su nekada zbog nedostatka materijala (podloge za pisanje), prepisivani drugi zapisi, pa su se tako dva rukopisa preplitala jedan preko drugoga, u neobičnom spletu.


U Baltazaru se između ostalog, susrećemo se (u detalje priče neću ulaziti) sa detaljnijim opisima jednog samoubistva, jedne pogibije i jednog zagonetnog ubistva usred karnevala pod maskama. Centralno mesto u priči pomalo neosetno i neočekivano zauzima Justinin dever Naruz. Uz mnoštvo rečenica- mudrih aforizama i uz stalne prizore grada Aleksandrije, Darelovi dugački opisi porodičnog imanja braće Naruza i Nasima na ivici pustinje, u delti Nila, neobične slike sa aleksandrijskog narodnog slavlja, kao i sa karnevala pod maskama, potvrđuju mastorstvo i bravuroznost stila ovog pisca, koji nam, između ostalog, na vrlo neobičan način otkriva sudbinu Justinine nestale kćerke, za kojom ova godinama traga. Ili je ovo otkriće samo još jedna od varki kojima nas zavarava koloplet od stvarnost koja se pretvara u priču? – ili obrnuto priča koja možda pokušava da se pretvori u stvarnost?

+++++


Iz Baltazara :

„Stvarnost, verovao je, uvek je pokušavala da podrazava ljudskoj mašti, iz koje je potekla »
“Mislim da vrlo malo ljudi shvata da je seks psihički a ne telesni čin. Nezgrapno parenje ljudskih bića je prosto biološka parafraza ove istine – primitivan način da se duše predstave jedna drugoj, da se obavezuju. Ali ljudi se većinom zaglibe u fizički aspekt, nesvesni pesničkog rapport – a (odnosa) kome on tako nezgrapno pokušava da ih nauči”.
“Jer niko u Aleksandriji ne može da bude duboko potresen; među nama tragedija postoji samo da začini razgovor. I smrt i život su prosto igra slučaja koji ne može da se otkloni, i zaslužuje samo osmehe i razgovore, jos više nadahnute svešću o njihovoj nametljivosti. Tek što ste rekli nekom stanovniku Aleksandrije lošu vest, njemu izlaze na usta reči: Znao sam. Ovako nešto je moralo da se desi. Uvek se dešava”
“Čovekovo sećanje je staro kao nesreća”
+++

Da iskoristim ovu priliku da povodom povremene priče po internetu o Darelovom (ne) mišljenju o Srbima, ubacim i ovaj (moj) prevod njegovog putopisnog eseja o Jugoslaviji pod nazivom „Porodični portret“ 1952 godine, objavljenog u zbirci putopisa i eseja „Sa slonovih leđa“, University of Alberta Press, Kanada 2015:

„Između Zagreba i Beograda treba preći još jednu nevidljivu granicu, kako bismo razumeli srpski karakter, sa svojom neobičnom ali privlačnom mešavinom ponosa i ljubaznosti. Srbin se još uvek drži onih pastoralnih vrlina bratsva i porodice koja ga okružuje – što podseća na one seljake koje je opisivao još Hesiod. Njegova vizija života je jednostavna, neposredna i aristokratska u svom najboljem smislu. Njegov karakter ne sadrži nikakvu lažnu sofisticiranost; teško da bismo mogli da zamislimo boljeg prijatelja ili opasnijeg neprijatelja. On ne pokazuje brzo svoju naklonost, ponekad je malo sitničav, ali njegova toplina i širokogrudost žive duže nego kod drugih naroda.




Ali uz ovo, postoji i čudna, neočekivano irska sklonost ka neredu. Srbin je sklon da se olako odnosi prema životu. On je jedna vrsta bezbrižnjakovića. Daje sve sa obe ruke, ne samo zato što je širokogrud, već i zato što posedovanje ne znači puno za njega. On ima karakter koji je stvoren za široka prostranstva, za pentranje po oštrim planinama i jurcanje po travnatim pašnjacima svoje zemlje ili za plivanje po brzacima Dunava i Save. Ako Hrvat može da provede po ceo dan uz kafu raspravljajući o idejama, Srbin je skloniji istraživanju prirode. Više je orijentisan ka fizičkoj nego duhovnoj aktivnosti. On manje sumnja, a više uživa. Ali nikada nije brbljiv ili histeričan. Temperament mu je više zasnovan na uzdržanosti nego na uznemirenoj rezervisanosti. Ali ako mu se pokažete i dokažete svoju vrednost kao pratilac, Srbin se otvara (ili „otčepi“ – ovaj izraz koristim jer je srpsko gostoprimstvo u mojoj svesti uvek povezano sa pomisli na šljivovicu). U početku izgleda preoizbiljan , ali u dubini svakog Srbina leži duh Falstafa (komično-složeni lik iz Šekspirovih drama – napomena prevodioca). To je ono što od njega čini tako dobrog prijatelja”.



Duško Lopandić
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Magija i snovi Ernesta Sabata
.

Doktorirao je fiziku i matematiku, životna želja mu je bila da bude slikar, a pamtićemo ga kao jednog od najvažnijih pisaca u svetskoj književnoj baštini



Više nego uzbudljiv život Ernesta Sabata, a pre svega njegovo literarno delo koje danas postaje aktuelno, sa razlogom su tema časopisa Gradac. Trobroj od 200 i nešto stranica, obogaćen i osvežen fotografijama iz Sabatovog života, priredila je, predgovor napisala i najveći deo izabranih tekstova prevela Aleksandra Mančić, a uz nju su tekstove prevele i Milica Stojković (sa engleskog, francuskog i španskog) i Bojana Kovačević Petrović sa španskog.

Ono što bi bio putokaz za detaljni pregled sveta Ernesta Sabata, koga književna kritika unisono stavlja u sam vrh argentinske književnosti uz Borhesa i Kortasara, jeste ocena Aleksandre Mančić da mu je glavni podsticaj u umetnosti bila izvorna teskoba, koja izlazi izvan granica stvaralaštva i iz svega što je pisac govorio o sebi jasno je da su taj nemir i ta jeza obeležili celi njegov život.



Ernesto Sabato (1911-2011) potiče iz porodice italijanskih doseljenika u provinciju Buenos Ajres. Studirao je fiziku i matematiku na Univerzitetu u La Plati, doktorirao fiziku koju je i predavao na istom univerzitetu; između studija i doktorata živeo je kratko vreme u Evropi, u Briselu i Parizu, u kojem je 1938. i 1939. radio u laboratoriji Žolio-Kiri.

Pariz ga je opčinio, u njemu se upoznao sa brojnim umetnicima, slikarima i piscima. Ta 1938. biće prelomna u njegovom životu. Po povratku počinje univerzitetsku karijeru ali iz nauke definitivno izlazi 1945, i posvećuje se književnosti.



Tri godine kasnije objavljuje svoj prvi roman, Tunel, za kojim slede romani O junacima i grobovima (1961) i Abadon, anđeo uništenja (1974). Na srpski su prevođeni u više navrata, a uz njih objavljena su i Sabatova dela Otpor, Pojedinac i Univerzum, i Pre kraja.

Mračni svet podsvesti je večito intrigirao Ernesta Sabata. Mučila su ga pitanja čovekove egzistencije, borba dobra i zla u životima svih nas i, najvažnije, kako se sa ovim drugim izboriti.

Junaci njegovih romana su opskurni, iz podzemlja, zločinački nastrojeni, a iza njihovih postupaka kriju se beskrajna usamljenost, nesnalaženje u svetu, nemoć i beznađe.

Reč je o psihološkim romanima, utopljenim u egzistencijalističku skepsu; u njima postoje i autobiografski elementi, ali pre svega duboka zabrinutost za čoveka koji češće silazi u pakao nego što uspeva da se vine ka Raju.

U Sabatovoj zebnji za čoveka u korenu leži filozofija najvećih svetskih mislilaca – pre svih Ničea i Kjerkegora, pisaca kao što su Dostojevski, Kafka i Kami, i slikara koji ga je opčinjavao – Van Goga.

„Patnja je poučnija od sreće“, rekao je jednom prilikom, i to će se čitati u njegovim romanima koji u različitim razmerama pokazuju uticaj nadrealizma, magijskog realizma i postmodernizma. Ali to su, najpre, dela u kojima je vodio „bitku za ja, ono ja koje je izgubilo svoje prvobitno harmonično jedinstvo“, kako je objasnio 1986. u svojoj Ispovesti pisca. Sabato je posmatrao svet koji je na njegove oči „škripao i pretio da se sruši“. Strepeo je za njegovu sudbinu sa razlogom, jer su je obeležavali koncentracioni logori, droga kojom se tražio izgubljeni Raj, kriza ideologije i budućnost u kojoj će čovek od krvi i mesa završiti kao čovek-masa, „zupčanik u divovskoj anonimnoj mašineriji… čiji gospodari, nevidljivi i surovi, samo melju“.

Sabata su roman i fikcija zaokupljali celoga života.



Dva su trenutka u radu pisca, objasnio je u Ispovesti. U prvom, on uranja u dubine bića, predaje se silama magije i sna, vraća nazad u detinjstvo i u nezapamćena vremena vrste, tamo gde vladaju osnovni nagoni života i smrti, gde seks, incest i oceubistvo pokreću njegove fantazme; tu umetnik nalazi velike teme svog stvaralaštva.

U drugom, pisac se vraća u svet svetlosti, i to je trenutak kad sve stvaraočeve sposobnosti obrađuju sadašnjeg čoveka sa ideološkim predrasudama, i sa političkim i društvenim stavom.

To prožimanje magijske misli, apstraktnih rasprava i stravičnosti konkretnih manifestacija, objašnjavao je Sabato, odlika je totalnog romana.

I zato taj roman „u ovo doba otuđenja čoveka, otuđenja izazvanog pre svega pozitivističkim mentalitetom koji je prognao mito-poetičku misao da bi zadržao čisti razum“, dobija toliki značaj.

Umetnost čoveku pruža priliku da ispolji strašne, protivrečne oblike svoje duše, ubeđen je ovaj pisac, a fikcija je ta koja nudi stvarnu integraciju dezintegrisanom čoveku u onim trenucima kad se činjenice združuju sa mitologijom i magijom.

Po profesiji prirodnjak, a po vokaciji umetnik, Ernesto Sabato je bio „intelektualac bez granica, renesansni čovek“ koji je za života uspeo da se posveti i drugim oblastima; bavio se politikom, u mladosti je pripadao Komunističkoj partiji ali ju je napustio kada se spoznala istina o Staljinovim logorima.

Više nije bio ni u jednoj partiji, bio je protiv diktature i levice i desnice, zalagao se za društvo u čijoj će osnovi biti individualna sloboda, a našao se i na čelu državne Komisije za istraživanje nestalih u vreme diktature.



Ipak, celo njegovo biće bilo je umetničko. Kad je počeo ozbiljno da gubi vid i zaključio da više kao pisac nema šta da kaže, okrenuo se slikarstvu:

„Moja prva strast u detinjstvu, i kasnije u dečaštvu, bilo je slikarstvo… slabljenje vida omogućilo mi je da se bavim slikanjem bez osećaja krivice… Veličina slike omogućava mi ono što mi veličina slova više ne dopušta“.
Časopis Gradac posvećen Ernestu Sabatu nudi izvanredni portret ovog posvećenika otkrivanju zle kobi čoveka, i tragaoca za protivlekom. Izbor priloga, od kritika romana, delova iz intervjua i tekstova o njegovom delu do dramatizacija za pozorište i film, otkriva ono što ga je krasilo, a što je suština umetnika. To je jednom i predočio Borhesu: „Umetnici su buntovnici par exellence. Umetnik može da stvara veliku umetnost samo u apsolutnoj slobodi, sve drugo je pokoravanje, konvencionalna, i zato lažna umetnost. I, zato ne služi čoveku.“

Anđelka Cvijić
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Niniva – zaboravljeni grad
.

Legenda govori da je Ninivu, kao i neke druge gradove, osnovao Nimrod, praunuk biblijskog Noe i “prvi i silni vladar na zemlji”. Niniva je jedan od najstarijih gradova svijeta. Dugo vremena bila je malo mjesto u kojem se njegovao kult božice Ištar, dok je glavni grad moćnog Asirskog Carstva bio veličanstveni Ašur. Postat će značajna tek u vrijeme zalaska Carstva, budući da ju je u VII. st. pr.Kr. asirski kralj Sanherib učinio svojom prijestolnicom.

Niniva je postala veličanstven grad nepravilnog četverokutnog oblika, smještena na dva brežuljka, s jedne strane zaštićena rijekom, a s druge močvarnim područjem. Nekada na samoj obali Tigrisa, čije su vode oplakivale zidine grada, kroz Ninivu je prolazila rječica Khosr i utjecala u Tigris tik izvan grada. Vladari Sanherib, Asarhadon i Asurbanipal su Ninivu u vrlo kratkom razdoblju pretvorili u predivan grad širokih popločanih ulica, velikih palača, trgova, parkova i vrtova. Grad je imao vodovodni i kanalizacijski sustav.



Na svom vrhuncu Niniva je zauzimala površinu od 7 km2 i bila okružena 12 km dugim dvostrukim zidinama, postavljenim na velike kamene blokove duboko u zemlji. Drevni dokumenti zidine opisuju “visokima poput planine”, a Sanherib ih je nazvao sumerskim imenom Bad-Imgallabi-Lu-Susu (“Zid čija slava odbija neprijatelja”). Imale su petnaest velikih vrata, a svaka od njih nosila su ime jednog asirskog božanstva. Glavna su vrata nosila prikaz dva krilata bika i nalazila se na sjeverozapadnoj strani zidina, dok su ostala bila usmjerena prema glavnim trgovačkim putovima. Geografski položaj je od grada učinio važno trgovačko središte koje je spajalo Mediteran i Indijski ocean, Zapad i Istok, te je stoga u njega neprestano pritjecalo bogatstvo iz mnogih izvora, čineći ga jednim od najveličanstvenijih gradova drevnih vremena. Strani trgovci zaustavljali su se i okupljali u Ninivi, donoseći sa sobom najdragocjenije proizvode svojih zemalja; zlato i mirise iz južne Arabije i s Kaldejskog mora; platno i proizvode od stakla, obrađeni emajl, zlatarske proizvode, kositar i srebro iz Egipta; porfir iz Fenicije; cedrovinu iz Libanona; krzno i željezo iz Male Azije i Armenije…



Grad je imao 174 000 stanovnika i bio je “grad od tri dana hoda”, kako navodi Biblija. Pedeset kilometara dugi akvedukti i kanali dovodili su iz planina vodu kojom su se napajala polja i mnogi gradski vrtovi. Uzgajali su pamuk i masline, a iznad i ispod grada bile su smještene plantaže slatkomirisnog bilja iz Palestine i Fenicije. Rijeka Khosr bila je usporena branama te je tako nastala močvara koju su napučile divlje ptice, divlje svinje i mnoge druge životinje.

Ime drevnog grada Ninive spominje se u mnogim tekstovima pa i u Bibliji. Jahve je, navodi se u Bibliji, poslao proroka Jonu u Ninivu: “Ustani, reče mu, idi u Ninivu, grad veliki, i propovjedaj u njemu, jer se zloća njihova popela do mene.” Jona nije želio poslušati i pobjegao je od Jahvea, ali Jahve učini da Jonu proguta riba. U ribljoj se utrobi on pokajao i obećao da će učiniti ono što mu je naloženo. “Jona ustade i ode u Ninivu, kako mu Jahve zapovjedi. Niniva bijaše grad velik do Boga – tri dana hoda. Jona prođe gradom dan hoda, propovijedajući: ´Još četrdeset dana i Niniva će biti razorena.´ Ninivljani povjerovaše Bogu; oglasiše post i obukoše se u kostrijet, svi od najvećega do najmanjega.” Tako je, kaže Biblija, Niniva bila spašena.
Unutar samih zidina nalazile su se Sanheribova i Asurbanipalova palača, od kojih je ona prva nazvana “palačom bez premca” jer je pokrivala površinu od 210 x 200 metara i imala preko osamdeset soba ukrašenih mnogobroj-nim skulpturama i reljefima. Obje su palače podignute na umjetnim platformama, građenim od pečene opeke ili od zemlje obzidane opekom, do kojih je vodilo dugo stepenište. Hodnici i dugačke prostorije bili su orijentirani oko središnjeg dvorišta te popločani kamenim pločama. Zidovi su bili puni bogatih reljefa visokog umjetničkog dosega na kojima su prikazani božanski likovi, religijske svečanosti, ratni pohodi, lov, itd.

Sjaj Ninive je, međutim, bio kratkog vijeka. Nepunih stotinu godina od svog uspona već je ležala u ruševinama. Godine 612. pr.Kr. do temelja je uništena vatrom i vodom kada je Asirsko Carstvo palo u ruke Babilonaca i Medijaca. Grad je postupno gubio na važnosti i tijekom idućih stoljeća nestao sa zemljopisnih karata i iz sjećanja ljudi. Ostale su samo legende o jednom veličanstvenom gradu iz doba Asirskog Carstva.



Otkriće Ninive

Asirsko carstvo u doba Asurbanipala (VII. st. pr.Kr.).
Prva iskapanja na području gdje je nekada bila Niniva, na brežuljcima u blizini grada Mosula u današnjem Iraku, započeo je francuski konzul Paul-Émile Botta. Tako je 1843. g. na brežuljku kod današnjeg sela Khor-sabad otkrio ostatke palače asirskog kralja Sargona II., uvjeren da se radi o Ninivi. Međutim, ispostavilo se da je Niniva smještena nekih 20 km dalje, a otkrio ju je 1849. g. britanski pravnik i entuzijast Austen Henry Layard. Danas se brežuljak na kojem se nalaze ostaci Ninive naziva njegovim turskim imenom Kuyunjik – “mnogo ovaca”, jer tu se u rano proljeće napasaju velika stada ovaca. Nabi Yunis je drugi brežuljak na kojem se unutar zidina protezao grad; kažu da je s tog mjesta propovijedao biblijski Jona i tu se, po lokalnoj tradiciji, nalazi njegov grob.


Kraljevski lov na lavove. Sjeverna palača u Ninivi, 645. – 635. g. pr.Kr.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Knjižnica u ruševinama
Ali, puno dublje ispod suvremenih naziva ležala je povijest koja će tek biti otkrivena. Layard je u više navrata nastavljao s iskapanjima na ovom području te je sa svojim pomoćnikom H. Rassamom otkrio ruševine palača dvojice asirskih kraljeva, Sanheriba i Asurbanipala. U jednom su dijelu Sanheribove palače 1852. godine pronašli dvije prostorije koje je Layard nazvao “sobama zapisa” ili “kućom svitaka”. Nadjenuo im je takvo ime jer su im podovi bili potpuno prekriveni mnogobrojnim, što čitavim, što razbijenim glinenim pločicama ispisanim neobičnim znakovima. Bilo ih je nekoliko tisuća – ravne i glatke na jednoj strani, lagano ispupčene na drugoj, veličine od 23×15 cm pa do onih s površinom od samo 3 cm2.

Nakon ove dvije sobe pronađeno je mnoštvo pločica i u drugim dijelovima palača. Još neprepoznatljivo i nerazumljivo blago nalazilo se u njihovim rukama – otkrili su takozvanu Asurbanipalovu knjižnicu, koja će se pokazati najvažnijom zbirkom dokumenata babilonsko-asirskog kulturnog područja.


Pogled na rekonstruirana Maškijeva ulazna vrata s istočne strane
Trojac najzaslužniji za dešifriranje klinastog pisma, Englez Sir Henry Creswicke Rawlinson, Irac Edward Hincks i njemački Židov Julius Oppert, koji su se nekoliko godina bavili zago-netnim znakovima na pločicama iz Ninive, počeli su odgonetavati stari asirski jezik zapisan ovim pismom. Pred njima su se otvarali zapisi o događajima, vjerovanjima, znanjima i umjetnosti davno nestalog svijeta, progovorila su davno utihnula usta i ispričala cijelu priču o životu jednog zaboravljenog naroda. Tvrde glinene pločice, dijelom izlomljene, odjednom su postale neprocjenjivo blago.

No, iskapanja su otkrila ne samo jednu, već dvije knjižnice. Jedna je prvotno bila knjižnica hrama posve-ćenog bogu Nabuu, koji je bio božanski pisar te gospodar pisma i umijeća pisanja, sveznajući i sve-mudar, bog izumitelj umjetnosti i znanosti, izvor inspiracije mudrim i učenim ljudima. Vjeruje se da je ova hram-knjižnica, poznata pod nazivom Ezida, osnovana za vrijeme Sargona II. i kasnije baštinjena i nadopunjavana za vladavine njegovih nasljednika Sanheriba i Asurbanipala.


Niniva – plan zidina i ulaznih vratiju.
Druga je knjižnica bila privatna knjižnica kralja Asurbanipala. U Babilonskom su Carstvu još od davnih vremena postojale knjižnice, a Asirci, čija je kultura i civilizacija jednim dijelom nastavak one babilonske, preuzeli su od njih dobar primjer iz knjižničarstva.

Danas su ove dvije knjižnice spojene u jednu koja se naziva Asurbanipalovom knjižnicom. Ona nipošto nije bila prva knjižnica u ljudskoj povijesti, ali je jedna od najvećih i jedna od rijetkih koje su sačuvane do današnjeg dana. Iako je razorena nekoliko stoljeća prije osnivanja velike aleksandrijske knjižnice, bila je prva koja je imala gotovo sve karakteristike moderne knjižnice.

Na samom ulazu u knjižnicu sa svake strane nalazio se prikaz Ee, boga zaštitnika kulture. Zidovi su bili ukrašeni reljefima. Jedan od njih prikazivao je grad na morskoj obali i more puno galija. Prostorije su bile ispunjene policama na kojima su redom bile poslagane pločice-knjige. Neke od njih bile su veće, neke manje, a neke su imale i glinenu omotnicu radi boljeg čuvanja. Budući da je bilo i vrlo malih pločica sa sitnim tekst-om, za čitanje se ponekad koristilo i povećalo. Jedno, napravljeno od kristala, pronađeno je i u ovoj knjižnici.


Pogled na ulazna vrata sa sjeverne strane. Posvećena su Adadu, božanstvu groma i vjetra. Rekonstrukcija nije dovršena, a veći dio postojećeg zida dio je originalne strukture.
Zbirka knjiga bila je smještena u više soba, ovisno o sadržaju, a pokraj ulaza u svaku prostoriju nalazila se pločica koja je navodila knjižni sadržaj sobe. Neke su prostorije bile posvećene povijesti, neke umijeću vladanja, druge religiji i magiji, pa geografiji, znanosti, poeziji, itd., a knjižnica je čuvala i povjerljive vladine dokumente. Sve su pločice bile katalogizirane i numerirane te vrlo jednostavno i dosjetljivo organizirane na policama. Nije u potpunosti poznat način katalogiziranja, ali djela su sigurno bila podijeljena u grupe, a neke su pločice bile posebno označavane. Pločice koje su pripadale istom djelu bile su raspoređene u numeriranim serijama i imale su takozvane “pomoćne retke” – na kraju svake pločice bio je ispisan i prvi redak sljedeće pločice. Ovaj način katalogiziranja koji nalazimo u Asurbanipalovoj knjižnici još stoljećima nije bio nadmašen. Knjižničari su se stoga vrlo lako snalazili i pronalazili traženu knjigu, što je bilo vrlo važno jer knjižnica je po svemu sudeći bila javnoga tipa.



Asurbanipal
Kralj Asurbanipal (otprilike 668. – 626./7. g. pr.Kr.) je vladavinu Asirskim Carstvom naslijedio od oca Asarhadona i najviše ga teritorijalno proširio – osvojio je Babilon, Perziju, Egipat i Siriju. Zato ga se naziva posljednjim velikim asirskim vladarom. Osim toga, sagradio je nekoliko raskošnih palača i prijestolnicu Ninivu utvrdio snažnim bedemima. U grčkim je izvorima poznat i kao Sardanapalus, te kao Asnappeer ili Osnapper u Bibliji.

Asurbanipal je bio ne samo kralj i ratnik, nego i visoki svećenik boga Asura. U vrlo ranom razdoblju svoje vladavine, pored kraljevskih poslova, posvetio se proučavanju povijesti svoje zemlje i stvaranju velike knjižnice, te bio velikodušan donator hrama-knjižnice boga Nabua. Bio je ljubitelj učenosti i, s obzirom na svoj položaj, neobično obrazovan, vičan matematici i stranim jezicima. Bio je jedan od rijetkih vladara koji je znao čitati i pisati, ali i izrađivati glinene pločice i peći ih nakon pisanja. O vlastitom obrazovanju piše: “Ja, Asurbanipal, razumijem Nabuovu mudrost, svu umjetnost pisanja i svakog zanata, svake vrste; učinio sam sebe gospodarom svih njih.” (Britanski Muzej, No 91,026, Col. I,11. 31-33). Ovo je tim vrednije jer je asirski sustav pisanja izuzetno zamršen.



Odlučivši oformiti knjižnicu, krenuo je sustavno prikupljati pisana djela. Svoje pisare je slao u sva stara središta učenosti – Ašur, Babilon, Cuthah, Nippur, Akad, Erek, kako bi prepisali tamo sačuvane drevne tekstove. Kada bi kopije stigle u Ninivu, njegovi pisari, ili on sam, bi ih prevodili. U svakom slučaju, sam je pregledavao tekstove prije njihovog stavljanja u knjižnicu.

Izgleda da je kralj organizirao i radionicu u kojoj se pročišćavalo i mijesilo glinu te peklo glinene pločice, jer gotovo su sve pločice bile dobro obrađene i oblikovane te međusobno vrlo slične. Zadivljuje jednolikost u pisanju klinastih znakova i vrlo rijetko pojavljivanje pogrešaka. A sve to govori o važnosti koju su kralj Asurbanipal, ali i njegovi prethodnici, pridavali znanju i njegovom dosljednom prenošenju.

Na nekim pločicama bilo je zapisano kojoj knjižnici pripadaju (“Palača Asurbanipala, kralja vojski, kralja zemlje Asirije” ili “Nebu, dobročinitelj-ski sin, upravljač nebeskih i zemaljskih vojski”). Djela bez takvog navoda nažalost su, zbog lošeg transporta i organizacije pri skladištenju nakon njihovog iskapanja, nepovratno izmiješana. Stoga su danas sva djela objedinjena pod zajedničkim nazivom “Asurbanipalova knjižnica”.

Velik trud je bio ulagan u obogaćivanje knjižnice novim knjigama te su prepisivači imali pune ruke posla. Sveukupan broj registriranih pločica i fragmenata tekstova iznosi oko 26 000, od toga je oko 10 000 čitavih pločica.


Friz s prikazom vojnika Ninive.
Pločice su sadržavale tekstove i znanje iz svih do tada poznatih područja.

Filološka djela. Sumerani, od kojih potječe klinasto pismo, su govorili sumerskim jezikom i velik dio rane mezopotamske literature zapisan je na ovom jeziku. Međutim, kasniji došljaci, Babilonci i Asirci, nisu ga poznavali; njima je sumerski jezik bio poput latinskog nama. Zbog toga su izrađeni rječnici i gramatike sumerskog i asirskog jezika, a neki važni sumerski tekstovi čak su pisani paralelno na oba jezika. Pronađen je i popis znakova klinastog pisma s njihovom fonetskom i grafičkom vrijednošću (izgovor i slovo) u oba jezika te asirskim sinonimima (listom riječi istog ili sličnog značenja). Ponekad su upisivali i opširne napomene o etimologiji pojedine riječi: npr. sabbath (subota), dolazi od sumerskih riječi “sa” (srce) i “bat” (završiti, kraj), te se navodi izvorno značenje riječi, “dan odmora za srce”.

Astronomija, odnosno astrologija, je zauzimala važno mjesto u asirskoj kulturi. Babilonce se naziva utemeljiteljima astronomije: oni su dali imena znakovima zodijaka, sustavno su bilježili gibanje nebeskih tijela, a i prvi su koji su znali izračunati kad će nastupiti pomrčina Sunca ili Mjeseca. U Asurbanipalovoj knjižnici pronađena su izvješća kraljevske zvjezdarnice o praćenju kretanja pojedinih planeta. Svoje je mjesto u ovoj knjižnici pronašla i pločica s brojem oko kojeg su moderni znanstvenici dugo razbijali glavu – radi se o tzv. “Velikoj godini“ ili “Velikoj konstanti“, periodu nakon kojeg se svi planeti, Mjesec i Sunce vraćaju u početni položaj na zvjezdanom nebu. Ovaj ciklus iznosi 195 955 200 000 ili gotovo 200 milijardi godina. To znači da su prije dvjesto milijardi godina svi planeti, Sunce i Mjesec bili u istom položaju u kojem su danas, i da će svakih dvjesto milijardi godina zauzimati taj isti položaj. Podatak je tim neobičniji što znanost smatra da je od Velikog Praska, tj. od postanka ovog svemira, prošlo tek petnaestak milijardi godina.


Dio alabasternog reljefa iz Sjeverne palače kralja Asurbanipala u Ninivi, oko 645. g. pr.Kr.
Velik dio religijskih tekstova potječe od Sumerana te je većina takvih tekstova pronađena s paralelnim asirskim prijevodom. Neki od njih su himne bogovima te opisi obreda u različitim hramovima. Pronađena je i zbirka psalama i velik broj mitoloških tekstova.

Pravna literatura vrlo je brojna. Najraniji zakonici bili su na sumerskom jeziku, ali veliki Hamurabijev zakonik je na babilonskom jeziku. Asirsko-babilonski zakoni su se donosili po potrebi, kada bi to pojedini slučaj zahtijevao. Asurbanipalova knjižnica puna je odluka sudaca u novim slučajevima.

Među znanstvenim djelima možemo navesti dugačke liste životinja (ptica, riba…), biljaka i kamenja te geografskih rasprava i predznanstve-nih proricanja. Mnoge pločice sadrže tumačenja snova i slične tekstove. Asurbanipal se izuzetno zanimao za ove teme te njegova knjižnica obiluje njima. Tu spadaju i mnogobrojna djela iz medicine i matematike.

Književno-umjetnička djela bila su dobro zastupljena. Uglavnom su to poeme o mitološkim, religij-skim i povijesnim temama. Tu spada i najpoznatiji herojski ep – Ep o Gilgamešu na dvanaest pločica, babilonski mit o potopu, te mit o stvaranju svijeta, o velikoj borbi između boga Marduka i sila kaosa Tiamat.


Brončana glava vladara pronađena na području Ninive, oko 2200. g. pr.Kr.
Što se povijesti tiče, Asirci su bili poznati po svom istančanom smislu za bilježenje važnih događaja i protoka vremena. Obje su kraljevske palače prepune povijesnih podataka i prikaza pohoda, pobjeda i velikih građevinskih poduhvata. Datumi koji prate svaki događaj i opis, i pažnja kojom su upisivali imena i najmanjih prinčeva i država vrlo dobro govore o povijesnoj preciznosti kojoj su Asirci težili. Pored povijesnih tekstova pronađene su i kronološke tablice i dugačke liste kraljeva i dinastija te godine njihovih vladavina.

Knjižnica je također sadržavala raznovrsne trgovačke dokumente, pogotovo ugovore o prodaji, vlasništvu i sl. Pronađeni su i tlocrti kuća te fiskalni dokumenti o plaćenim porezima kraljevskoj riznici.

Čitav jedan odjel knjižnice posvećen je privatnoj i diplomatskoj korespondenciji. Neka pisma su privatna, a druga naslovljena na kralja ili visoke službenike. Dosad je obrađeno, prevedeno i objavljeno oko tisuću ovih pisama.

Knjižnica iz Ninive najvažnija je zbirka dokumenata o kulturi babilonskog i asirskog razdoblja. Ona je dragocjeni izvor spoznaja o načinu života, znanjima i karakteristikama naroda koji su nekada davno živjeli na području današnjeg Bliskog Istoka.

Asurbanipalovi vojni uspjesi jedva da su ga nadživjeli, jer Asirsko je Carstvo već bilo na svom zalasku, no njegova biblioteka, djelomično u vrlo dobrom stanju, preživjela je sve do danas i visoko izdigla njegovo ime u povijesti čovječanstva.

Autor: Vedrana Novović
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
“Tirza”, roman o tome kako su strašni i odvratni svi ti mirni, tihi i dobri ljudi
Zašto ovaj roman nisam pročitao 2017, onda kada je u prijevodu na hrvatski i objavljen? Jedan je banalni odgovor, koji o čitatelju dobro ne govori: odbijale su me teme braka i očinstva, a onda i način na koji je autor, naš dragi gost, predstavljan u ovdašnjim glasilima. Zaboravio sam da tema ne govori ništa, ili gotovo ništa, o nekoj knjizi. Postoji i drugi, nimalo banalan odgovor: osim Božidara Alajbegovića nitko nije bio u stanju objaviti ni dvije suvisle rečenice o “Tirzi” Arnona Grunberga, u izdanju male, meni vrlo drage riječke nakladničke kuće Lector, i u savršenom prijevodu Gioia-Ane Ulrich Knežević. U Božidarev sud sam vjerovao, ali nije bilo dovoljno da me nagovori. Možda ni sad, u nekoliko dana sredinom srpnja 2020, ne bih čitao “Tirzu” da nisam, kao i svake subote, kupio beogradsku Politiku i u njezinu tjednom kulturnom dodatku (da, da, u civilizaciji, na žalost izvan Hrvatske, sve novine, osim tabloida, imaju kulturne i književne podlistke) pročitao Grunbergov esej “Ne”, posvećen nacionalnom Danu sjećanja na žrtve Drugoga svjetskog rata. Netko tko ovako piše o Holokaustu, pomislio sam, ne može drukčije pisati ni o braku i očinstvu, i posegnuo sam za “Tirzom”.
“Do you want company, sir?” vjerojatno će zadugo ostati najstrašnija rečenica koju sam pročitao u nekom romanu, rečenica koja me potresla i uznemirila, tako snažna i beznadna da je usred tog koronarnog ljeta prešla tu nesigurnu granicu, što se ne prelazi iz razloga epidemioloških, koja dijeli književnu od životne stvarnosti. Rečenicu izgovara, i kroz mučno, somnabulno, izbezumno finale romana ponavlja Kaisa, namibijska djevojčica od devet-deset godina, koja je Jörgena Hofmeestera, urednika za istočne književnosti u amsterdamskoj izdavačkoj kući, kojeg su upravo zatjerali u prijevremenu mirovinu, spopala negdje na prašnjavoj cesti Windhoeka. Na tih završnih pedesetak stranica knjige događa se takvo pustošenje duše, kakvo se rijetko u književnosti sreće, a koje se usporedo odvija na više motivskih planova: egzistencijalnom, duhovnom, obiteljskom, erotskom… Strah čitateljev pred mogućim pedofilnim bezdanom, koji je jedan prethodni događaj učinio mogućim, pa možda i vjerojatnim, takav je da “Tirzu” ne mogu zaklopiti sve do posljednje rečenice. A ta posljednja rečenica, ustvari nekoliko njih, otvara novi bezdan, novi pakao za Jörgena Hofmeestera i za njegove čitatelje, naročito one koji su mu generacijski i intelektualno, a možda i klasno bliski.
Grunberg vlada onim iznimnim majstorstvom, kakvo je u književnosti, u kratkim pričama, crticama i humoreskama, te na drugi način u dramama, patentirao Anton Pavlovič Čehov, a u romanesknoj ga je prozi do kraja razvio Saul Bellow, koje se zasniva na stvaranju tipskoga lika, tipičnog građanina i protagonista epohe, koji se zatim kroz kratku priču ili kroz roman razvije u jedinstvenog pojedinca, tragične i neponovljive sudbine. Pisac nas na takav način uvuče u svojevrsni narativni vir – jer smo i sami, bijeli muškarci, sredovječni pedesetogodišnjaci, obuhvaćeni njegovim tipom – u kojem ćemo se utopiti, sve u uzaludnom pokušaju da izbjegnemo sudbinu Jörgena Hofmeestera. On je nizozemski, europski jedermann, europski svatković, oprezni građanin, bez prevelikih ambicija, kojeg je, zajedno s njihove dvije kćeri, ostavila žena, odlazeći s ljubavlju svog života, i više se nije javljala, a kad ju je ta ljubav istrošila, ili kad su se međusobno istrošili, ona jednoga dana nanovo bane u zajednički dom. Hofmeester je vrijeđa, i trpi njene uvrede, i to prelazi granice podnošljivoga, ili onoga što bi jedan partner tolerirao drugom, ali kako među njima nema ljubavi i nema zajednice, premda ponovo zajedno žive, dopušteno je reći i ono što je neizrecivo.
Ona je u osnovi gadura, on je gad. Ili je on obični građanin, diplomirani germanist s nesvršenim studijem kriminalistike, uobičajeno plitkih intelektualnih i duhovnih interesa, koji se razočarao u vlastite talente i sposobnosti, onako kako se razočara većina iole inteligentnih pedeseto, šezdesetogodišnjaka, kao što je i ona obična građanka, koja, nakon što je rodila dvoje djece, čijem je rastu i sazrijevanju bezuspješno asistirala, poželi da ode od muža u kojeg se razočarala skoro onoliko koliko se on razočarao u samoga sebe. Oboje su pitome hulje, dobre ništarije, ljudi onakvi kakvi na početku dvadeset i prvog stoljeća već jesu.
U profesionalnom smislu, Jörgen Hofeester je, zapravo, neupotrebljiv. Ali za razliku od ranokapitalističke Hrvatske, u kojoj je privatnom poslodavcu dopušteno baš svako iživljavanje nad uposlenicima i ugovorno angažiranima, u Nizozemskoj mu zbog godina ne mogu dati otkaz, nego mu odjednom isplaćuju sve plaće do mirovine u koju je trebao otići u relativno dalekoj budućnosti. Riješe ga se kao zadnjeg nikogovića, uz pitanje, postavljeno kroz smijeh: “Jörgene, kojeg si značajnog autora otkrio, tijekom svih ovih godina koliko radiš ovdje?” A prije toga mu održe predavanje, kakvih smo se naslušali i mi, koju tisuću kilometara od Holandije, od nekih neusporedivo primitivnijih i sirovijih menadžera. Grunberg kao da ih je slušao: “Moramo raditi knjige za ljude koji nemaju vremena za čitanje. Da, Jörgene, čeka nas ništa manje nego revolucija. Digitalna po prirodi, bez ideologije, ili bolje rečeno, s jednom ideologijom koja će nas nadživjeti: kupac je kralj. Kupac je kralj, Jörgene. To smo bili zaboravili, jer smo se izolirali, jer smo dozvolili da nas zbog naših uvjerenja marginaliziraju. Ti ćeš sve to pratiti, pretpostavljam s distance. A sad isprazni svoj radni stol i uroni u vlastitu slobodu. Bio si hrabar vojnik. Drugi će to sad preuzeti od tebe. S novim oružjem.”
I tako Jörgen Hofmeester odlazi iz kompanije, potpuno poražen, egzistencijalno unižen, ali punih džepova novca. U tim punim džepovima jedina je, zapravo, razlika. I premda se nama čini da je ta razlika supstancijalna, i da bismo skakali od sreće i ljubili asfalt po kojem hodamo da smo na Hofmeesterovom mjestu, zapravo nije tako.
Ali bračni slom i gubitak posla nisu prave teme “Tirze”. To su samo kolateralna zbivanja unutar jedne dublje, veće i strašnije čovjekove priče. I nije Hofmeester gad, jer je takav u privatnom, u bračnom i porodičnom životu, niti je gad jer je radio posao prema kojem je bio indiferentan i jer je dopustio da ga formatiraju tipovi koji bi proizvodili knjige za ljude koji ne čitaju, to jest nemaju vremena za čitanje. Hofmeester je gad, jer iz njegove ljubazne građanske egzistencije proizlaze sva zla ovoga svijeta. On je politički korektan rasist, koji **** kućnu pomoćnicu iz Gane, ali tako da uživa u erotskom činu ponižavanja. Svaki seks je ponižavanje, negdje tu govori Hofeester. A kada njegova mlađa kći Tirza, čuvena Tirza po kojoj je roman ponio svoj naslov, nađe dečka Marokanca, njega taj mladić podsjeća na Muhameda Atu. On je njemu, zapravo, Muhamed Ata. I on to Tirzi kaže, pa se oni svađaju. Ali je li i za čitatelja taj mladić samo Muhamed Ata? To će pitanje, na vrlo ozbiljan način, ostati otvoreno nakon što zaklopimo ovaj roman. Što se dogodilo na kraju? Od odgovora zavisi tko smo i što smo na ovom strašnom svijetu, početkom dvadeset i prvog vijeka, u vrijeme dok se oko nas u prah sasipa civilizacija od koje smo tisućama godina stvarani i po kojoj su nas naši roditelji začeli. Pročitajte “Tirzu” da biste mogli razumjeti njezin kraj. Knjiga je ovo o kojoj nećete prestati da mislite.
Kao što su Hofmeester i njegova žena moralno i emocionalno ambivalentni likovi, i dobri i zli, tako su ambivalentni i svi drugi, tako je ambivalentna i Tirza, jedno od onih milenijačkih mladih čudovišta, koja usisavaju tuđe emocije, a svojih zapravo nemaju, i koja više ne vladaju tabuima, pa tako ni tabuom incesta, na kojima smo antropološki utemeljeni. Za razliku od svog oca, ona nije politički korektan rasist, ona doista ne razumije što to njenog dečka čini Muhamedom Atom, nje se ne tiču razlozi ni povodi Hofmeesterove islamofobije, ali Tirza nije dobra, nije ispravna, jer nije odrasla u svijetu u kojem bi mogla biti ispravna.
Ovo je veliki roman, Arnon Grunberg je veliki pisac. Jedna od onih knjiga koje spašavaju svijet, premda, naravno, nisu pisane s takvom ambicijom.

Miljenko Jergović
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Šest hodanja i roman o vremenu koje se opire da ode u prošlost
Miroslav Mandić, pjesnik i avangardni umjetnik, postao je u ona posljednja vremena Jugoslavije šire poznat po svom poduhvatu hodanja za književnost. Pješačio je do Goetheovog i Njegoševog groba, svojim je koracima spajao Wittgensteina, svetoga Franju Asiškog, Platona, Isusa Krista, Budu, Gertrudu Stein, Arthura Rimbauda, a u vrijeme kada se s ratom zajednički informativni prostor već bio raspao, a s njim, makar zakratko, i iluzija zajedničkog kulturnog prostora (kažem iluzija, ne zato što je iluzija zajednički, nego zato što je iluzija svaki kulturni prostor; dobra i ispravna iluzija, na kojoj se zasniva svaka kultura i civilizacija), Mandić je osmislio i proveo svoj životni projekt i nazvao ga “Ruža lutanja”, u sklopu kojeg je prepješačio nešto više od četrdeset tisuća kilometara, i tako svojim hodom, svojim korakom, zagrlio Zemaljsku kuglu.
Mandić jedan je od zanimljivijih južnoslavenskih avangardista i konceptualaca, čiji značaj i utjecaj, paradoksalno, rastu s vremenom koje protječe od kraja njegove hodnje. Meni osobno postao je važan, tako da često o njemu mislim, otkako sam posljednjih nekoliko godina pješačeći počeo shvaćati kako hodanje nije samo kretanje kroz prostor, nego i kroz vrijeme, ono stvarno i ono povijesno i metaforično, ali i kako se prehodani svijet ne može upoznati ni povezati biciklom, autom, vlakom niti avionom.
Milenko Bodirogić (1964.) novosadski je knjiški urednik, vlasnik Orfelin izdavaštva, raskošnog, za naše prilike neobičnog nakladnika, koji uglavnom objavljuje visokoestetizirane knjige i slikovnice za djecu i odrasle, uglavnom iz oblasti književne fantastike i mitologije. Autor je niza maštovitih, sjajno načinjenih slikovnica o srpskoj narodnoj mitologiji, na kojima surađuje s nekoliko odličnih crtača i ilustratora, i koje svakako spadaju među najljepše i najzanimljivije knjige ove vrste objavljene na našim jezicima. Bodirogićeve vile, zmajevi, čudovišta i kojekakva šumska i vodena stvorenja sabrani su, uglavnom, iz knjiga ozbiljnih istraživača, etnologa i antropologa, a zatim ponovo vraćeni u maštu. Te knjige, koje na Orfelinovom štandu prelistavam za svakoga Beogradskog sajma knjiga, i ponekad ih, iz čiste žudnje, kupujem, jednako su namijenjene djeci i odraslima. Ili su, kao i svako doista vrijedno umjetničko djelo, namijenjene upravo onom tko ih je zamislio i stvarao.
Ali nije ovdje riječ o prognanim bićima i o iščezlima, o alama, karakondžulama, zmajevima i šumskim vilama, nego o romanu Milenka Bodirogića, zapravo i prvom koji je napisao, naslova “Po šumama i gorama”. Osim što u njemu nema bića iz mašte, niti se romaneskna priča razvija po mitološkim modelima, beskonačno je daleko od književne fantastike, u najširem smislu riječi. Ako bismo ovom Bodirogiću tražili srodnike, ili ako bismo u svom čitateljskom svijetu tražili ono što će mjerom i vrstom užitka u tekstu biti najbliže njegovu romanu, našli bismo ga u Bernhardu i Sebaldu. A postoji li išta što je udaljenije od vila i zmajeva od Bernharda i Sebalda?
“Po šumama i gorama” roman je sačinjen od šest hodanja. Na ta hodanja pripovjedačev lik odlazi s Rajićem. A Rajić je bugojanski Srbin, naseljen u Novom Sadu, sa selidbenim i životnim iskustvima u različitim dijelovima bivše Jugoslavije. Njegovu životnu priču postepeno ćemo saznavati kroz roman, ali nekako usputno. Ona će se rastvarati više kao slučajna posljedica onoga drugog i naizgled važnijeg, sve dok se s vremenom ne uzdigne do saznanja da je u Rajićevom karakteru i njegova sudbina, i da pred sobom imamo na vrlo neobičan i neočekivan način ispripovijedanu tragediju naših dana. Naravno, kao svaka istinska tragedija, i Rajićeva je jedinstvena, neponovljiva i samo njegova. Ali kao u svakoj istinskoj tragediji, u njoj se ogleda iskustvo epohe i cijeloga jednog naraštaja. “Po šumama i gorama” generacijska je knjiga onih koji su, kao i Bodirogić, rođeni šezdesetih, pa im se život prelomio negdje oko 1991. godine.
Njih dvojica odlaze na pješačenja. U prva dva hodanja na Frušku goru, pa na Kalin pokraj Bugojna, na Crepoljsko kod Sarajeva, na Kalničku goru blizu Varaždina, i na kraju na Triglav. Nije tu riječ o alegoriji, ali jest o Jugoslaviji. Ona je, ta Jugoslavija, upisana u živote obojice junaka, naročito Rajića, Jugoslavijom su tetovirane njihove sudbine, i oni sad hodajući obilaze prostor i vrijeme, pješačeći po šumama i gorama oni zalaze sebi pod kožu. Što je cilj i što je konačni rezultat? Cilja nema, ako on nije upravo u tome da čovjek svoj karakter proizvede u sudbinu, a konačni rezultat je kraj, konačni rezultat je smrt.
Ono čime Milenko Bodirogić osvaja ovog čitatelja su, međutim, njegov način i stil. Roman je napisan tako da doista pomišljate na Bernharda i Sebalda, i da vas, doista, kao kod Bernharda i Sebalda, sustižu suze ganuća, jer je nešto tako lijepo napisano. Ili još tačnije i istinitije: jer je nešto tako dobro viđeno i opaženo. Recimo, riječne obale, grane golog drveća, ograde, telekomunikacijski tornjevi, a po svemu bezbroj neuništivih, besmrtnih najlonskih vrećica: “Kada bi njega pitali, kazao je Rajić, on bi za zajedničku zastavu svih zemalja nastalih iz bivše Jugoslavije proglasio razderane najlon kese koje plešu na vetru, u tišini, bez zvuka.” Ili natrule jabuke ostavljene na grobovima grobalja u etnički očišćenim krajevima, koje živi izdaljine obilaze i rede. Ili Crkva Svete Obitelji u Kupresu, možda najveća crkva u Bosni, “čija je gradnja počela krajem devedesetih, a koja je tamo, uz bok grada sasvim neprimereno stajala sa dva svoja tornja, kao nasukana nezgrapna lađa divova, kao džinovska, džinovska prapotopska riba, kao sakralni avionski hangar, kao Moloh koji se hrani dušama majušnog grada”.
Bodirogić varaka svog čitatelja da piše putopis, da esejizira o svojim i Rajićevim hodnjama, i pomalo reminiscira o vremenu narodnooslobodilačke borbe i Drugoga svjetskog rata, a zapravo za to vrijeme u pozadini on razvija svoju veliku romanesknu priču. I u tom prikrivanju naracije, u diskretnom bolu vremena, opet je nešto sebaldovsko. I, naravno, mandićevsko. Teško je zamisliti da bi ovaj roman ikad bio napisan da na svijetu nije bilo Miroslava Mandića i njegove “Ruže lutanja”.
Moto romana je od Oskara Danona: “Sarajevo nije više ono moje, ni Beograd, ni Zagreb…” Ali ima Danon važniju ulogu u romanu. Bodirogić tokom hodnje na Crepoljsko opisuje kako su Oskar Danon i njegovi drugovi lipnja 1941. taksijem otišli u partizane – koji tad, istina, još nisu postojali, i kako su negdje gore, na nekom proplanku, u nekoj šumi, zakopali svoja građanska odijela, knjige što ih je Danon ponio, i osobne dokumente, i izmislili, svaki za sebe, nova, konspirativna imena. To je istina, stvarno se tako dogodilo. A Bodirogić dalje fikcionalizira o tom odricanju od sebe, svoje građanske biografije i imena, iz kojeg je, povijesno gledano, nastao Romanijski partizanski odred. Pa slijedi epizoda o riječko-vinodolskom inžinjeru Slaviši Vajneru, romanijskom Čiči, o čijem identitetu narod nije znao ništa, ali su ga uzdizali u poluboga, da bi zatim, nakon njegove pogibije, masovno prelazili u četnike. I o Mustafi Dovadžiji, koji je održavao vezu s gradom, i koji im je prethodno, možda, bio suborac, kojega su kao četnici živog nabili na kolac.
Ali ne, ne pripovijeda Milenko Bodirogić priče iz Drugoga svjetskog rata. On priča o sadašnjem vremenu i o prošloj sadašnjosti, koja, međutim, nikada nije postala – prošlost. Neobično važna tema, kojom su se malobrojni bavili.
Roman “Po šumama i gorama” našao se u finalu Ninove nagrade, koju je izgubio za jedan glas. Ali i to je manje važno. Riječ je o knjizi koje se malo gdje i rijetko kad nagrađuju. Njezinu ljepotu tek će malobrojni osvijestiti. Kao i njezinu temu, uostalom. Ali njih će, tih malobrojnih, biti u vrlo širokom polju Bodirogićevih i naših jezika. Napisana i objavljena u Novom Sadu, ova je knjiga mogla nastati na bilo kojem mjestu koje obuhvaća šest njezinih hodnji. Jedan od onih romana čije je mjesto između nacionalnih književnosti, negdje između dvije police.
Miljenko Jergović
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Роман Хетерос или прича о Насушном Другом
.

Поред несумњивог квалитета њеног дела, постоје „спољашњи“ разлози из којих бисмо баш у овом тренутку морали да осетимо потребу да проговоримо о стваралачкој појави Јадранке Миленковић (1969). Иако до 2019. године није објавила ниједан рукопис, њено име било је увелико познато у круговима људи који припадају књижевноуметничком миљеу, пре свега захваљујући оснивању „Прејаке речи“, вероватно најистакнутијег књижвног клуба у Србији, и веома запажене активности на књижевним блоговима и на друштвеној мрежи Фејзбук, путем којих је до читалаца стизала њена писана реч, у виду кратких и дужих прича, песама, есејско-философских текстова и полемика. 2019. година је, међутим, означила сензационалан почетак њене каријере романескног писца, какав најчешће немају ни аутори који, сасвим супротно њој, писање прилагођавају захтевима тржишта. Три године након што је ушао у најужи избор за награду Дерета те био предат на штампу, Хетерос је напокон угледао светлост дана, а само месец дана касније рукопис романа Соба 427, потпуно независно од Хетероса, проглашава се победником Арете конкурса године, те и он бива публикован. Коинциденција готово истовременог пласирања двају првих романа, и то у педесетој години живота, занимљиво је већ само по себи.

Издвојмо, најпре, једну мисао из Хетероса, јер се на њој суштински темеље све његове жанровске, стилске, композиционе и сижејне одлике:

Моја је прича бунт против времена које хоће да се све претвори у радњу.
Одмах је јасно да ћемо имати посла са књижевном метафикцијом. Како историју савременог романа одликују перманентне метаморфозе у форми, веома је незахвално вршити строге жанровске класификације, али је сигурно да постоји низ сижејних поступака који доприносе дефабуларизацији Хетероса. Рецимо да се овај хибридни роман добрим делом базира на поетици постмодерног романа, романа тока свести и романа-есеја, што све – и појединачно и скупа – подразумева опирање радњи. Међутим, упркос мозаичној текстуалној структури, сложеној и широкој интертекстуалној мрежи, скретањима са фабуларног тока интроспекцијом, и форми отежаној хетероглосијом (обратити пажњу на лексичку копчу Бахтиновог термина са насловом романа) – Хетерос се чита хронолошки. Упркос аморфности, његова структура је чврста и јасно задана.

Дакле, прича ипак постоји, али је распоређена у више дискурзивних целина, којих има онолико колико је приповедача међу ликовима. Како је све у Хетеросу у знаку симбиозе, односно, броја два, и свет његових јунака бисмо могли да поделимо на „стварносни“ свет изграђен око Сенке – главне јунакиње и приповедача, и онај „митски“, у ком се глас предаје Еуридики, Пенелопи, Аријадни, Антигони, Орфеју и Одисеју.

Сенка је јунакиња која у слободно време прекраја митове и бајке како би исправила књижевне „неправде“. Текстови који настају њеним прекрајањем заправо су посредници у преношењу приповедачке моћи са ње на митске јунаке. Зато други јунаци романа нису равноправни приповедачи са Сенком, већ њени унутрашњи гласови оубличени у идентитете преузете из митологије и књижевности. Сенкини текстови су величанствена метафора Дијалога, у којој је садржана основна замисао романа. Еуридика је потребна Сенки (читајмо: Јадранки Миленковић) као форма кроз коју ће да се изрази; Сенка (Јадранка Миленковић) је потребна Еуридики како би се реконтекстуализовао и тиме променио њен запечаћени књижевни статус – статус безгласног бића – у миту директно условљен статусом оног ко је за њу био Други (Орфеј):

Песници певају о Орфеју, сабрату, оживљавају га својом песмом, или својим болом (јесу ли песма и бол само два различита начина да се одживи пораз?). Остављају му унутар себе довољно простора, острво где ће неометан, али и сам, пребивати уз песму. Еуридика је повод за песму, за нарицаљку, али она сама нема глас. Она је нема, безгласна. Ко зна шта би рекла, како би звучала њена нарицаљка? У одсуству Орфеја[1], започињем причу којом ћу га, кад дође, дочекати: Еуридика: (…)Чему песма у празнини, у соби са затвореним вратима и прозорима, песма коју нико не чује и ником није намењена? (…) Они су слушали песму са осмехом, занесени као и ја, али су је без жаљења испраћали кад је одлазила, знајући да се песма не може ухватити и задржати. Ја то, изгледа, нисам пристајала да поверујем; пружала сам руку за одлазећом песмом као за лептиром, прикована за земљу тешким мртвачким увијачима. (…) Смучило ми се да га чекам да се врати са путовања пун утисака и наврле снаге. Свуда уоколо буја живот, све се креће, мења, преображава, и он учествује у том кретању са радошћу; ја чекам. Само ти буди ту и чекај, да имам коме да се вратим, ваљда мисли. Ти си лепи додатак мом богатом животу, огледало моје душе, моја тиха, заклоњена колиба, предах, знам да ме волиш и да волиш да ме чекаш и да ти дођем. Јер ја увек дођем, зар не? Тако мисли, и умиљава се. А онда некад дође пун мрака. Просипа олује и разочарења (…)

Треба уочити и маркирати језичке недоследности у говору митских јунака. Израз „смучило ми се“ је нека врста ексцеса у Еуридикином дискурсу. Он не приличи нимфи из античког доба, већ савременој јунакињи. Он, заправо, припада Сенки, којој такво име није додељено само како би одговарало карактерологији лика који живи сâм на периферији и ког прожима „осећај одељености од света само танком опном, као што је замућено, тамно стакло (ја-вас-видим-а-ви-мене-не)“, већ и како би сугерисало да је сваки глас у роману, заправо, њен глас, да је она сенка сваког јунака. Дискурзивна одступања нису одраз недовољно марљиве карактеризације ликова, већ, напротив, стваралачког перфекционизма. Из истог разлога у Антигонином обраћању Едипу, њеном оцу и њеном Другом, искрсава прозаично „тата“:

Не знадох друго, него да урадим и ја оно што сам мислила да би ти урадио. Да ли проносимо неку поруку, да ли је неком предајемо? Не знам, тата. Али, надам се, неко ће је чути.
Вратимо се на причу као бунт против времена које све претвара у радњу. Рекли бисмо да је Хетерос прича која је и бунт против времена уопште, схваћеног у духу линеарног низања узрочно-последичних феномена. У Хетеросу све постоји истовремено, једни кроз друге проговарају ликови који су удаљени читавим цивилизацијама, епохама, вековима. Као што Сенка своја осећања уобличава у већ постојеће митске јунаке, ти јунаци се при изражавању себе служе текстовима савремених песника и кантаутора. Тако античка нимфа изговара стихове Азрине песме, коју чује: „Чује се песма кроз корење дрвећа, долази одозго, али не теши: ‘Путуј, путуј кроз живот. Путуј кроз живот с великом главом. Живот обичног темпа и осамнаесткаратног разочарања’“, а у Пенелопином навођењу Одисејевих речи изговорених при растанку препознајемо стихове Константина Симонова:

Рекао ми је – чекај и ја ћу сигурно доћи. И још – немој сести с њима и немој пити ништа. И ја чекам. Безброј сам пута распарала покров и опет га јутром наставила ткати.
Поглавље „Орфеј“, у ком се приповедачка моћ преноси на овог митског јунака, компоновано је као јединствени мозаик састављен од делова из текстова Бранка Миљковића, В. П. Диса, Ивана В. Лалића, Шарла Бодлера, Ј. В. Гетеа, Ђакома Леопардија, Алфреда де Винјија, Ђозуа Кардучија, А. С. Пушкина, Х. Р. Хименеса, П. Б. Шелиа, Виктора Игоа, Е. А. Поа, Пабла Неруде. У том субверзивном односу према линеарности и каузалности, у поигравању категоријама будућности и прошости, као да је садржано суптилно пародирање историје књижевности, што је један у низу постмодернистичких гестова. Књижевна уметност схваћена је као једно ванвремено, или – свевремено – општечовечанско стабло чије се све гране бесконачно преплићу.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Nalog – Rejmond Karver


Čehov. Uveče 22. marta 1897, u Moskvi je otišao na večeru sa Aleksejem Suvorinom, prijateljem i čovekom od poverenja. Taj Suvorin je bio veoma bogat izdavač novina i knjiga, reakcionar, čovek koji se sam probio u životu, čiji je otac bio redov u Borodinskoj bici. I on je, kao i Čehov, bio unuk kmeta. To je ono što im je bilo zajedničko: obojici im je u venama tekla seljačka krv. Inače su, po političkim stavovima i temperamentu, bili sasvim različiti. I pored toga, Suvorin je bio jedan od retkih Čehovljevih intimnih prijatelja, i Čehov je uživao u njegovom društvu.



Otišli su, naravno, u najbolji restoran u gradu, bivšu gradsku kuću zvanu Ermitaž – mesto gde su se provodili sati, ponekad čak i po pola noći, dok se ne izreda desetak jela, uz razna vina, likere i kafu. Čehov je, kao i uvek, bio besprekorno odeven – tamno odelo i prsluk, uobičajeni pincenez. Te večeri je izgledao kao i na fotografijama iz tog perioda. Bio je opušten, raspoložen. Rukovao se sa maitre d’, i odmah je sproveden u veliku salu za ručavanje. Sala je bila bleštavo osvetljena kitnjastim kandelabrima, a za stolovima su sedeli elegantno odeveni muškarci i žene. Konobari su neprestano ulazili i izlazili. Tek što je seo za sto preko puta Suvorina, odjednom mu je, bez ikakvog nagoveštaja, iz usta šiknula krv. Suvorin i dvojica konobara pomogli su mu da ode do toaleta, i oblogama od leda pokušali su da zaustave krvarenje.

Suvorin ga je otpratio do svog hotela i naložio da se za Čehova namesti krevet u jednoj od soba njegovog apartmana. Kasnije, posle još jednog krvarenja, Čehov je pristao da ga premeste na kliniku, specijalizovanu za lečenje tuberkuloze i srodnih infekcija disajnih puteva. Kada ga je Suvorin posetio tamo, Čehov se izvinjavao zbog „skandala” od pre tri večeri u restoranu, ali je i dalje insistirao da to nije ništa ozbiljno.

„Smejao se i šalio kao i obično”, zapisao je Suvorin u svom dnevniku, „dok je u veliku činiju pljuvao krv. “
Marija Čehov, mlada Čehovljeva sestra, posetila ga je na klinici tokom poslednjih dana marta. Vreme je bilo loše; olujna susnežica se pojačavala, i svuda su ležale gomile zaleđenog snega. Jedva je zaustavila kočiju da je preveze do bolnice. Kad je stigla, bila je puna straha i teskobe.

„Anton Pavlovič je ležao na leđima”, zapisala je Marija u svojim Memoarima. „Nije mu bilo dozvoljeno da govori. Kada smo se pozdravili, otišla sam do stola da sakrijem svoja osećanja.”
Tamo, među bocama šampanjca, teglicama kavijara, buketima cveća od onih koji su mu želeli sve najbolje, ugledala je nešto što ju je užasnulo: rukom urađen crtež Čehovljevih pluća, koji je očigledno nacrtao neki lekar specijalista. To je bila ona vrsta skice koju lekari često prave da bi pacijentu pokazali šta se, po njihovom mišljenju, dešava. Pluća su bila nacrtana plavom bojom, ali su gornji delovi bili obojeni crveno.

„Shvatila sam da su obolela”, napisala je Marija.
Jedan od posetilaca bio je Lav Tolstoj. Bolničko osoblje bilo je puno strahopoštovanja pred najvećim piscem u zemlji. Najslavniji čovek u Rusiji? Naravno da su morali da ga puste da vidi Čehova, mada je bio zabranjen pristup posetiocima koji „nisu neophodni”. Uz mnogo snishodljivosti bolničarki i dežurnih lekara, bradati starac plahovitog izgleda odveden je do Čehovljeve sobe. Mada nije imao visoko mišljenje o Čehovu kao dramskom piscu (Tolstoj je smatrao da su mu komadi statični i bez ikakve moralne vizije. „Kuda te tvoji likovi vode? “ jednom je rekao Čehovu. „Od kauča do ostave i natrag.”), Tolstoj je voleo Čehovljeve kratke priče. Osim toga, jednostavno ga je voleo kao čoveka. Rekao je Gorkom: „Kakav divan čovek: skroman i tih kao devojka. Čak i hoda kao devojka. On je prosto čudesan. “ I Tolstoj je zapisao u dnevnik (svako je u to vreme vodio dnevnik, ili beleške): „Drago mi je što volim… Čehova. “



Tolstoj je skinuo vuneni šal i medveđu bundu, a onda seo na stolicu pored Čehovljevog kreveta. Očigledno mu nije bilo važno što je Čehov pod lekovima i što nije smeo da govori. Morao je da sluša, u čudu, kako grof izlaže teorije o besmrtnosti duše. Povodom te posete, Čehov je kasnije zapisao: „Tolstoj polazi od toga da svi mi (kako ljudi, tako i životinje) nastavljamo da živimo po nekom načelu (razuma ili ljubavi) čija nam je suština i svrha apsolutna tajna… Ne znam šta bih s takvom besmrtnosću. Ne razumem je, i Lav Nikolajevič je bio zaprepašćen zbog toga.”

Čehova je svejedno dirnula briga koju je Tolstoj pokazao svojom posetom. Ali, za razliku od Tolstoja, Čehov nikada, pa ni tada, nije verovao u zagrobni život. Nije verovao ni u šta što se ne može dokučiti nekim od pet čula. A što se tiče stavova u odnosu na život i pisanje, jednom je nekom rekao da mu nedostaje „politički, religiozni I filozofski pogled na svet. Svakog meseca ga menjam, pa moram da se ograničim na opisivanje načina na koji se moji likovi zaljubljuju, venčavaju, rađaju decu, umiru, i načina na koji govore”.

Ranije, pre nego što mu je ustanovljena tuberkuloza, Čehov je primetio: „Kada mužik dobije sušicu, on kaže: ‘Ništa ja tu ne mogu. Odneće me u proleće kad počne da se topi sneg.’“ (Sam Čehov umro je u leto, tokom talasa vrućine.) Međutim, kada je njegova tuberkuloza otkrivena, Čehov je stalno pokušavao da minimalizuje ozbiljnost svog stanja. Po svemu sudeći, bilo je kao da je do samog kraja osećao da će ipak moći da se otarasi bolesti, kao što bi se otarasio bronhitisa. Sve do poslednjih dana govorio je, naizgled uverljivo, o mogućnosti oporavka. Čak je u pismu koje je napisao pred sam kraj otišao tako daleko da je rekao sestri kako je počeo „da se goji”, i da se oseća mnogo bolje otkako je u Badenvajleru.

Badenvajler je banja i odmaralište u zapadnom delu Švarcvalda, nedaleko od Bazela. Sa skoro svakog mesta u gradu vide se Vogezi, a vazduh je u to vreme bio čist i okrepljujuć. Rusi su godinama odlazili tamo na kupke u vrućim mineralnim vodama i šetnju bulevarima. U junu 1904. Čehov je otišao tamo da umre.

Ranije toga meseca krenuo je na naporno putovanje vozom od Moskve do Berlina. Putovao je sa ženom, glumicom Olgom Kniper, koju je upoznao 1898. na probama Galeba. Njeni savremenici opisuju je kao izvanrednu glumicu. Bila je talentovana, lepa i skoro deset godina mlađa od dramskog pisca. Odmah je privukla Čehova, ali je on prikrivao svoja osećanja. Kao i uvek, više je voleo flert od braka. Na kraju, posle tri godine udvaranja, uz mnoge razlaze, pisma i neizbežne nesporazume, njih dvoje su se venčali na privatnoj proslavi u Moskvi, 25. maja 1901. Čehov je bio neizmerno srećan. Zvao je Olgu „moj konjić”, a ponekad „moje kučence” ili „štene”. Voleo je i da joj govori „ćurkice”, ili jednostavno „radosti moja”.

U Berlinu, Čehov se posavetovao sa poznatim specijalistom za plućne bolesti, dr Karlom Evaldom. Ali, po jednom očevicu, kada je doktor pregledao Čehova, samo je digao ruke i bez reči napustio sobu.

Bolest je predaleko otišla da bi Čehovu moglo da se pomogne: taj doktor Evald je bio besan na samog sebe što nije u stanju da napravi čudo, ali i na Čehova što je toliko bolestan.

Desilo se da je neki ruski novinar posetio bračni par Čehov u njihovom hotelu i poslao ovakvu depešu svom uredniku: „Čehovu su dani odbrojani. Izgleda smrtno bolestan, užasno je mršav, stalno kašlje, pri najmanjem pokretu bori se za dah, ima visoku temperaturu.” Isti novinar video je Čehova i njegovu ženu na stanici Potsdam, kada se ukrcali na voz za Badenvajler. Po njegovom izveštaju: „Čehov se jedva popeo uz malo stepenište na stanici. Morao je da sedne nekoliko minuta da bi došao do daha.” U stvari, Čehovu je samo kretanje zadavalo veliku patnju: noge i utroba boleli su ga bez prestanka. Bolest mu je napala creva i kičmenu moždinu. Tada mu je preostalo manje od mesec dana života. Kada je Čehov u to vreme govorio o svom stanju, radio je to, po Olginim rečima, „sa skoro bezbrižnom ravnodušnošću”.



Doktor Šverer je bio jedan od mnogih lekara u Badenvajleru koji su dobro zarađivali lečenjem imućnih gostiju. Neki od njegovih pacijenata bili su bolesni i nepomični, drugi samo stari i hipohondrični. Ali Čehov je bio poseban slučaj: jasno je bilo da mu nema spasa, i da živi poslednje dane. A bio je i veoma slavan. Čak je i doktor Šverer čuo za njega: pročitao je neke od Čehovljevih priča u jednom nemačkom časopisu. Kada je početkom juna pregledao pisca, izrazio je poštovanje za Čehovljevu umetnost, ali je medicinsko mišljenje zadržao za sebe.

Umesto toga je prepisao dijetu: kakao, ovsenu kašu na puteru i čaj od jagoda. Ovo poslednje trebalo je da pomogne Čehovu da noću bolje spava.

Dana 13. juna, manje od tri nedelje pred smrt, Čehov je napisao pismo majci da mu se zdravlje popravlja. U pismu je rekao: „Izgleda da ću biti potpuno izlečen za nedelju dana.” Ko zna zašto je to rekao? O čemu li je mislio? I sam je bio lekar, znao je kako stoje stvari. Umirao je, to je bilo tako jasno i neizbežno. Ali je svejedno sedeo na balkonu hotelske sobe i čitao vozni red železnice. Hteo je da zna kada plove brodovi iz Marseja za Odesu. Ali znao je. U tom stadijumu je već morao da zna. Ipak, u jednom od poslednjih pisama rekao je sestri da je iz dana u dan sve snažniji.

Nije više imao nikakve volje za književni rad, i to već odavno. U stvari je godinu dana ranije jedva završio Višnjik. Pisanje te drame bilo mu je nešto najteže u životu. Pred kraj, uspevao je da napiše samo šest-sedam redaka dnevno. „Postajem malodušan”, pisao je Olgi.

„Osećam da sam gotov kao pisac, i svaka rečenica izgleda mi se bezvredna i besmislena. “ Ali nije prestajao. Završio je komad u oktobru 1903. To je bilo poslednje što je napisao, ako se izuzmu pisma i nekoliko zapisa u notesu.
Nešto iza ponoći, 2. jula 1904, Olga je poslala nekog po doktora Šverera. Bilo je hitno: Čehov je pao u delirijum. Desilo se da su dva mlada Rusa na odmoru bila u susednoj sobi, i Olga je pohitala do njihovih vrata da im objasni šta se događa. Jedan od mladića je spavao, ali je drugi još bio budan, pušio je i čitao. On je otrčao iz hotela po doktora Šverera. „Još uvek čujem škripu šljunka pod njegovim cipelama, u tišini te zagušljive julske noći”, napisala je Olga kasnije u memoarima. Čehov je halucinirao, govorio je o mornarima, i na mahove nešto o Japancima.

„Ne ide led na prazan stomak”, rekao je kad je pokušala da mu na grudi stavi oblogu sa ledom.
Doktor Šverer je stigao i raspakovao torbu, gledajući sve vreme u Čehova, koji je ležao na krevetu i borio se za dah. Bolesnikove zenice bile su raširene, a slepoočnice su se sijale od znoja. Na licu doktora Šverera nije bilo nikakvog izraza. On nije bio emotivan čovek, ali znao je da se Čehovu bliži kraj. Ipak, bio je lekar, pod zakletvom da čini sve što je u njegovoj moći, a i Čehov se, koliko god slabašno, još držao u životu. Doktor Šverer je napunio špric i dao mu injekciju kamfora, što je trebalo da ubrza rad srca. Ali injekcija nije pomogla – ništa, naravno, nije moglo da pomogne. I pored toga, lekar je saopštio Olgi svoju nameru da pošalje po kiseonik. Iznenada, Čehov se pridigao, došao svesti, i tiho rekao:

„Čemu to? Biću leš pre nego što stigne.”
Doktor Šverer je povukao svoj dugi brk, zagledan u Čehova. Piščevi obrazi bili su sivi i upali, koža mu je bila voštana; hrapavo je disao.



Doktor Šverer je znao da su u pitanju minuti. Bez reči, ne savetujući se sa Olgom, prešao je do niše, gde je na zidu stajao telefon. Pročitao je uputstvo za upotrebu aparata. Ako ga aktivira držeći prst na dugmetu i okrene ručicu sa strane, mogao je da dobije donje delove hotela – kuhinju. Podigao je slušalicu, prineo je uhu, i postupio po uputstvu.

Kada se neko konačno odazvao, doktor Šverer je naručio bocu najboljeg hotelskog šampanjca.

„Koliko čaša? “ upitali su. „Tri čaše! “ viknuo je doktor u slušalicu. „I požurite, čujete li?”
Bio je to jedan od onih retkih trenutaka nadahnuća koji kasnije lako prođe nezapaženo, jer je postupak do te mere primeren da izgleda neizbežan.

Šampanjac je doneo momak umornog izgleda, nakostrešene plave kose. Pantalone njegove uniforme bile su izgužvane, ispeglane falte su se izgubile, a u žurbi je zaboravio da zakopča jedno dugme na sakou. Delovao je kao neko ko se odmarao (dremao, recimo, zavaljen na stolici), kada je u ranim jutarnjim satima negde iz daljine zagalamio telefon – blagi bože na nebesima! – a onda ga je šef prodrmusao da ga razbudi, i rekao mu da odnese bocu Moëta u sobu 211. „I požuri, čuješ li?”

Momak je ušao u sobu noseći srebrnu posudu sa bocom šampanjca i srebrnu tacnu na kojoj su bile tri čaše od brušenog kristala. Našao je mesto na stolu za posudu i čaše, i sve vreme krivio vrat da bi zavirio u drugu sobu, gde je neko žestoko hripao boreći se za dah. Bio je to jeziv zvuk koji je parao srce, i momak je zavukao bradu u kragnu i okrenuo se, dok se teško disanje pogoršavalo. Zaboravivši se, gledao je kroz otvoreni prozor ka gradu utonulom u mrak. Onda mu je taj krupni čovek impozantnog držanja i gustih brkova tutnuo nekoliko srebrnjaka u šaku – pozamašnu napojnicu, koliko je mogao da oseti – i momak je najednom ugledao otvorena vrata. Posle nekoliko koraka zastao je na odmorištu, gde je otvorio šaku i zapanjeno pogledao u novac.

Metodično, kako je sve radio, doktor se latio vađenja čepa iz boce.

Obavio je to trudeći se da, koliko god je moguće, priguši svečani prasak. Napunio je tri čaše i, po navici, vratio čep u grlić boce. Poneo je zatim čaše sa šampanjcem do kreveta. Olga je za trenutak pustila Čehovljevu ruku – ruku, kako je kasnije rekla, koja je bila toliko vrela da joj je pekla prste. Podmetnula mu je još jedan jastuk pod glavu. Onda je prislonila hladnu čašu šampanjca na Čehovljev dlan i uverila se da su je njegovi prsti obuhvatili. Razmenili su tada poglede: Čehov, Olga i doktor Šverer. Nisu se kucnuli. Nije bilo zdravice. A čemu bi uopšte nazdravili? Smrti? Čehov je prikupio poslednje ostatke snage i rekao:

„Odavno nisam pio šampanjac. “
Prineo je čašu usnama i pio. Posle minut-dva Olga je uzela praznu čašu iz njegove ruke i spustila je na noćni ormarić. Čehov se zatim okrenuo na stranu. Sklopio je oči i uzdahnuo. Trenutak kasnije, prestao je da diše.

Doktor Šverer je podigao Čehovljevu ruku s pokrivača. Držeći ga prstima za zglob, izvadio je zlatan sat iz džepa na prsluku, usput otvorivši poklopac. Sekundara se okretala polako, veoma polako. Pustio ju je da triput obiđe brojčanik na satu, čekajući da se javi puls. Bilo je tri sata noću, i u sobi je još uvek bilo sparno. Badenvajler je bio zahvaćen toplotnim talasom kakav se godinama nije pamtio. Svi prozori u obe prostorije bili su otvoreni, ali nije bilo ni daška vetra.

Veliki noćni leptir crnih krila uleteo je kroz prozor i mahnito udarao o električnu svetlljku. Doktor Šverer je ispustio Čehovljev zglob. „Gotovo je”, rekao je. Spustio je poklopac na satu i vratio ga u džep prsluka.



Olga je najednom obrisala oči i malo se pribrala. Zahvalila je doktoru što je došao. On ju je upitao treba li joj nešto za smirenje – laudanum možda, ili nekoliko kapi valerijane. Odmahnula je glavom. Imala je, ipak, jednu molbu: pre nego što vlasti budu obaveštene i novine saznaju za smrt, pre nego što Čehov ne bude više njen, htela je da ostane malo nasamo s njim. Da li bi doktor mogao da joj pomogne? Da li bi mogao, bar nakratko, da zadrži vest o tome što se dogodilo?

Doktor Šverer je gornjom stranom prsta pogladio brk. Zašto da ne? Na kraju krajeva, šta ikome znači da li će se ovo doznati sada ili za nekoliko sati? Ostalo je samo da popuni umrlicu, a to može da obavi u ordinaciji, kasnije ujutro, kad odspava nekoliko sati. Doktor Šverer je potvrdno klimnuo glavom i pripremio se za odlazak. Promrmljao je nekoliko reči saučešća. Olga je pognula glavu. „Bila mi je čast”, rekao je doktor Šverer. Uzeo je torbu i izašao iz sobe, a samim tim iz istorije.

U tom trenutku čep je iskočio iz boce šampanjca; pena se izlila po stolu. Olga se vratila do Čehovljevog kreveta. Sela je na hoklicu, držala ga za ruku, s vremena na vreme milovala njegovo lice.

„Nije bilo ljudskih glasova, nije bilo uobičajenih zvukova”, pisala je. „Samo lepota, mir i veličanstvenost smrti. “
Ostala je uz Čehova do svitanja, kada su se odozdo iz vrta oglasili drozdovi. Onda je dopro zvuk stolova i stolica koje su pomerali dole. Ubrzo posle toga začula je glasove. Neko je kucao na vrata. Pomislila je, naravno, da je neko službeno lice – patolog, ili neko iz policije ko će joj postaviti pitanja i dati joj da popuni formulare, ili se možda, ali samo možda, doktor Šverer vratio sa pogrebnikom, da pomogne oko balsamovanja i prenošenja Čehovljevih posmrtnih ostataka u Rusiju.

Međutim, bio je to isti onaj plavokosi momak koji je nekoliko sati ranije doneo šampanjac. Ali ovog puta su mu pantalone uniforme bile uredno ispeglane, sa kruto izvučenim faltama, a svako dugme na lepo skrojenom zelenom žaketu bilo je zakopčano. Izgledao je kao sasvim druga osoba. Ne samo što je bio potpuno budan, već su mu i punački obrazi bili glatko izbrijani, kosa začešljana, i delovalo je da jedva čeka da bude na usluzi. Držao je porcelansku vazu sa tri duge žute ruže.

Pružio ih je Olgi i oštro kucnuo petama. Ona se povukla i pustila ga u sobu. Tu je, rekao je, da pokupi čaše, posudu s ledom, i da, tacnu. A hteo je i da joj saopšti da će tog jutra zbog nesnosne vrućine doručak biti serviran u vrtu. Nadao se da joj vreme ne smeta toliko; izvinjavao se zbog toga.

Žena je izgledala zbunjeno. Dok je govorio, pogledala je u stranu i zagledala se u nešto dole na tepihu. Prekrstila je ruke i držala se za laktove. U međuvremenu, držeći i dalje vazu, čekajući neki znak, momak je osmatrao sobu. Jarko sunčevo svetlo obasjavalo je prostoriju kroz otvorene prozore. Soba je bila čista, uredna, gotovo nedirnuta.



Nikakva odeća nije visila sa stolica, nigde nije bilo cipela, čarapa, pojaseva ili podvezica, nigde otvorenih kofera. Sve u svemu, nije bilo nikakvog nereda, samo masivni hotelski nameštaj. A onda, kako je žena i dalje gledala naniže, i on je pogledao dole, i odmah ugledao čep pored vrha svoje cipele. Žena to nije videla – gledala je u nešto drugo. Momak je hteo da se sagne i podigne čep, ali je i dalje držao ruže i pribojavao se da ne ispadne nametljiv ako privuče još veću pažnju na sebe. Nerado je ostavio čep tamo gde je bio i pogledao ispred sebe. Sve je bilo u redu osim otvorene poluprazne boce šampanjca koja je stajala pored dve kristalne čaše na stočiću. Još jednom je pogledao naokolo. Kroz otvorena vrata video je treću čašu na noćnom ormariću u spavaćoj sobi. Ali neko je još bio u krevetu! Nije mogao da vidi lice, ali je osoba pod pokrivačem ležala savršeno tiho i nepomično. Zapazio je njene obrise i pogledao u stranu. Onda ga je, iz njemu neshvatljivog razloga, obuzela neka nelagodnost. Pročistio je grlo i premestio se s noge na nogu. Žena i dalje nije dizala glavu, niti je prekinula ćutanje.

Momak je osetio navalu vreline u obrazima. Palo mu je na pamet, mada nije promislio o tome, da bi možda mogao da predloži neko drugo rešenje umesto doručka u vrtu. Nakašljao se, u nadi da će privući njenu pažnju, ali ona nije gledala u njega. Ugledni inostrani gosti, rekao je, mogli bi da jutros doručkuju u svojim sobama ukoliko to žele.

Momak (njegovo ime nije preživelo, a sasvim je moguće da je stradao u Prvom svetskom ratu) je rekao da bi rado doneo doručak na pladnju. Na dva pladnja, dodao je, i još jednom nesigurno pogledao u pravcu spavaće sobe.

Ućutao je i prešao prstom po unutrašnjoj strani kragne. Nije shvatao. Nije čak bio siguran da li ga je žena slušala. Nije znao šta sad da uradi; i dalje je držao vazu. Slatki miris ruža ispunjavao mu je nozdrve, i na neki neobjašnjiv način izazvao osećaj žaljenja. Sve vreme dok je čekao, žena je očigledno bila izgubljena u mislima. Dok je on tu stajao, govorio, premeštao se s noge na nogu, držao cveće, ona kao da je bila na nekom drugom mestu, negde daleko od Badenvajlera. Ali sada je došla sebi, i na njenom licu se pojavio drugačiji izraz. Pogledala je u njega i zavrtela glavom, kao da se napreže da shvati šta taj mladić uopšte radi tu u sobi, s vazom u kojoj su tri žute ruže. Cveće? Ona nije naručila cveće.

Prošao je trenutak. Otišla je do torbice i izvadila iz nje nekoliko novčića. Izvadila je i nekoliko novčanica. Mladić je dodirnuo jezikom usne; stizala je još jedna velika napojnica, ali za šta? Šta ona želi od njega? Nikada ranije nije služio takve goste. Još jednom se nakašljao.

Doručak nije potreban, rekla je žena. Ne još, u svakom slučaju.

Doručak jutros nije važan. Njoj je potrebno nešto drugo. On treba da ode i dovede pogrebnika. Da li ju je razumeo? Herr Čehov je umro, vidite. Comprenez-vous? Mladiću? Anton Čehov je umro. A sad me pažljivo slušajte, rekla je. Htela je da on siđe dole i pita nekog na recepciji gde bi mogao da nađe najuglednijeg pogrebnika u gradu.

Nekog pouzdanog, posvećenog svom poslu, ko je primereno diskretan. Ukratko, pogrebnika koji je dostojan velikog umetnika. Evo, rekla je, i dala mu novac. Recite im dole da sam posebno tražila da baš vi obavite taj posao za mene. Slušate li? Razumete li šta vam govorim?

Mladić se upinjao da shvati šta mu ona govori. Nije više gledao ka drugoj sobi. Osetio je da nešto nije u redu. Postao je svestan kako mu srce ubrzano bije ispod žaketa, i kako mu znoj izbija na čelu. Nije znao u kom pravcu da gleda. Hteo je da spusti vazu.

Molim vas učinite mi to, rekla je žena. Sa zahvalnošću ću vas pamtiti. Recite im dole da insistiram. Tako im recite. Ali ne skrećite nikakvu nepotrebnu pažnju na sebe ili na situaciju. Samo recite da je to neophodno, da ja to zahtevam – i to je sve. Čujete li me? Klimnite glavom ako me razumete. Najvažnije je da ne dižete uzbunu. Sve drugo, sve ostalo, sva gužva – sve će to uskoro doći. Najgore je prošlo. Jesmo li se razumeli?
Mladić je pobledeo. Ukočeno je stajao, stežući vazu. Uspeo je da klimne glavom.

Kada dobije dozvolu da napusti hotel, treba da mirno i odlučno ode do pogrebnika, ali bez neumesne žurbe. Neka se ponaša baš kao da mu je poveren vrlo važan nalog, ništa više od toga. I jeste mu poveren važan nalog, rekla je. A ukoliko će mu pomoći da svoje pokrete učini odlučnim, neka zamisli kako ide ulicom punom sveta i nosi porcelansku vazu s ružama, koju treba da isporuči nekom važnom čoveku. (Govorila je tiho, gotovo poverljivo, kao rođaku ili prijatelju.)



Mogao je čak da kaže sebi da ga taj čovek očekuje, možda nestrpljivo čeka da on stigne sa cvećem. Ali mladić ne sme da se uzbudi i potrči, ili da na drugi način poremeti svoj korak. Neka se seti vaze koju nosi! Treba da hoda žustro, i da se sve vreme drži dostojanstveno, koliko god to može. Treba tako da hoda sve dok ne dođe do pogrebnikove kuće i stane pred vrata. Tada će podići bronzani zvekir i pustiti ga da padne, jednom, dvaput, triput. I pogrebnik će mu ubrzo lično otvoriti.

Taj pogrebnik će nesumnjivo biti čovek od preko četrdeset godina, ili možda u ranim pedesetim – ćelav, čvrste građe, s naočarima čeličnog okvira, sasvim nisko na nosu. Biće skroman, bez zahteva, čovek koji postavlja samo direktna i najnužnija pitanja. Kecelja. Verovatno će imati kecelju na sebi. Možda će čak brisati ruke o neki tamni peškir dok bude slušao šta mu se govori. S njegove odeće dopiraće slab zadah formalina. Ali sve je to u redu, i mladić ne treba da brine. Već je skoro odrastao čovek, i ne bi trebalo da se plaši ili se gadi takvih stvari.

Pogrebnik će ga saslušati. On je čovek suzdržan i strpljiv, taj pogrebnik, neko ko će da ublaži, a ne da pojača ljudski strah u takvoj situaciji. Odavno se upoznao sa smrću u svim njenim različitim pojavama i oblicima; smrt nema više čime da ga iznenadi, niti ima skrivenih tajni za njega. Takav je čovek čije su usluge jutros potrebne.

Pogrebnik uzima vazu s ružama. Samo jednom dok mladić govori, pogrebnik pokaže tračak zainteresovanosti, ili nagovesti da je čuo nešto neuobičajeno. Kada mladić pomene ime pokojnika, pogrebniku se neznatno uzdignu obrve. Čehov, kažeš? Samo trenutak, i odmah polazimo.

Razumete li o čemu govorim? rekla mu je Olga. Ostavite čaše. Ne brinite za njih. Zaboravite na kristalne vinske čaše i ostalo. Ostavite sobu takvu kakva je. Sada je sve spremno. Spremni smo. Hoćete li da krenete?

Ali mladić je u tom trenutku razmišljao o čepu koji je i dalje ležao pored vrha njegove cipele. Morao bi da se sagne da bi ga podigao, sve sa vazom u rukama. Uradiće to. Sagnuo se. Ne pogledavši dole, dohvatio ga je i stisnuo u šaci.



Rejmond Karver
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Verujem da je zahvaljujuci knjizevnosti,veliki broj istorijskih dogadjaja saznajno,u ovom vremenu.Recimo Najlepse ljubavne price u istoriji i svetskoj knjizevnosti.

Da krenemo od starog Vavilona.
Piram i Tizba - Ova priča nas vodi u stari Vavilon, gde su živeli momak i devojka koji su se znali još od detinjstva. Vremenom su se zaljubili, ali im roditelji nisu dali da sklope brak. Da bi ipak ostali zajedno, odlučili su da pobegnu. Trebalo je da se nađu izvan grada, na poljima ispod jednog duda. Tizba je otišla prva. Dok je čekala svog momka, naišao je gladni lav, krvavih zuba, devojka se uplašila i pobegla, a ispao joj je šal. Lav je uzeo šal, ali ga potom ponovo ostavio i otišao. Međutim, krv sa njegovih zuba je zaprljala šal. Kada je Piram došao i video krvav šal, pao je u očaj i ubio se svojim mačem. Tizba se vratila nešto kasnije i ugledala svog momka. Istim mačem je presudila sebi.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.962
Tristan i Izolda

Ko još ne zna priču o nesrećnoj ljubavi Tristana i Izolde? Iako se radi o legendi, otkriveno je da su Tristan i Izolda stvarno postojali, iako se nijesu tako zvali. On se zaljubio u ženu svog voljenog strica, kralja Marka. Bio je to ljubavni trougao sa međusobnim odnosima punim ljubavi i poštovanja. Ipak, Tristan i Izolda nijesu mogli da sakriju svoju strast i počeli su ljubavnu vezu. Kada je to kralj saznao, u bijesu je ubio Tristana otrovnim mačem. Saznavši za njegovu smrt i vidješi tijelo, Izolda je umrla od tuge.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.