Knez Pavle Karađorđević - dobra ili loša ličnost za srpski narod

Он је сменио Горана Стојадиновића који то није прихватио најнепознстијом личношћу Цветковићем који је пристао потписати тако нешто.

Ако је неко краљ или кнез Југослсвије не могу га историјски посматрати као песника и сликара којем су елите уништиле живот и одвеле га у самоизолсцију.

Што ниси дао оставку ? Успротивио се тој идеји или било шта?

Дакле производ политике нема никакве везе са краљем?

Што критикујемо онда краљеве уопште?

Михајло Петровић Његош доведен да прихвати круну Албаније и Црне Горе одбија са ружним речима почашћава нацисте и зеленаше .
Дакле види се да се може ако се хоће!
Милана!!!
 
Па заиста што би западу сметала спољна трговина и споразум између Мусолинија и Павла кад њему није сметало што су муслинијеви фашисти извршили покушај атентата на његовог брата који га је првог звао да му се повери.
 
На данашњи дан 27. марта 1941. године, изведен је пуч (овдје) који је извела завјереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Војни завјереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредсједника владе академик Слободан Јовановић.

Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антињемачких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Њемачком.

Мартовски пуч​


Мартовски пуч
представља војни пуч од 27. марта 1941. године, који је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић.

Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинемачких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.

Стицајем околности се овај догађај десио на 32. годишњицу абдикације краљевића Ђорђа Карађорђевића у корист свог млађег брата Александра.

Британска улога
Пошто су Британци закључили да се од кнеза Павла Карађорђевића „ништа више не може очекивати“, британска влада издала је налог да се „предузму мере за промену владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Управа за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.

Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Бранко Чубриловић, Срђан Будисављевић и Михаило Константиновић поднели су оставке 20. марта. Константиновић је сутрадан повукао оставку. Али онда пред њим појавио се Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду. Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства армијском генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва. То упозорење није схваћено озбиљно. Влатко Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.

Британска употреба српског патриотизма
У изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за непатриотизам Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.

У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.

Пуч​


Ваздухопловни армијски генерал Душан Симовић, који је 27. марта 1941. државним ударом збацио владу кнеза Павла Карађорђевића и постао председник владе Краљевине Југославије.

За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривоје Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби. Пред поноћ 26-тог на 27-ми издао је наређење да се почне. Ваздухопловни пуковник Драгутин Савић је преузео контролу над земунским аеродромом, армијски пуковник Димић над савским мостовима. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; ваздухопловни пуковник Стјепан Буразовић преузео је градску управу, управу полиције и београдску радио-станицу; гардијски мајор Живан Кнежевић преузео је део града у којем су била смештена разна министарства и Главни ђенералштаб и ухапсио Цветковића, његове министре и генерала Петра Косића, гардијски пуковник Стојан Здравковић преузео је краљевски двор; потпуковник Миодраг Лозић преузео је контролу главне поште у Београду, а неки други официри преузели су контролу гардијске касарне и аутокоманде. Око 3 сата све је било готово и власт кнеза Павла окончана. Изгубљен је само један живот и то несретним случајем.[2] Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље. Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.

Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолетства, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете Јаков Јововић.[3] У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.

Демонстрације​


Демонстрације 27. марта 1941. Београд

Демонстрације 27. марта 1941. Панчево
Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Главне пароле биле су Живео Краљ Петар II и Доле влада. Остале пароле су биле Живела Југославија, Живела војска, Пакт са Русијом, Пакт са Америком.

Пароле које су биле намештене према енглеском схватању српске историје су: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „гробом икад, робом никад“.

У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена.

Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“. Око 10 сати међу демонстрантима су се појавили комунисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Тада су на том скупу говорили Светозар Вукмановић и Милован Ђилас а једна зграда на тргу Славија била је искићена црвеним заставама.
Мартовски пуч ће бити увод у драматичне догађаје који ће услиједити, агресију Њемачке на краљевину Југославију која ће имати епилог у априлском слому, окупацији и комадању краљевине Југославије, а на простору успостављене монструм творевине ендехазије над српским народом спроведен је геноцид у којем је од око 2,2 милона Срба који су битисали на том простору 700.000 Срба и Српкиња смрт нашло у неком од бројних стратишта те монструм творевине. И геноцид по монструозности егзекуција никад забиљежен у свјетској историји.
 
Budi ljubazan pa mi napiši da li kažu da smo se silno zeznuli tad i da je Hitler nama rekao vi ćete budete tropsko ostrvo dok svet oko vas gori ?
Нисам преслушао комплетне емисије, тек на "прескакце" можда неких 15 минута. Мислим да то нису рекли, иако је примјетна тенденциозност а један од саговорника каже да је Југославија у тим догађајима била жртвом у данашњем дискурсу једног хибридног рата. Што у суштини и није нетачно.

Е сад, два су кључна питања. Да ли би да није било мартовског пуча, Југославија била поштеђена њемачке експанзије и неминовног комадања?
По ономе што знамо, што знамо и из свједочанстава важних актера тог времена, нацисти и тако предани својој доктрини "крви и тла" нису били нимамо благонаклони према Србима, напротив, у њиховим пројекцијама уопште према Словенима као нижој раси, Срби су могли очекивати временом само два наставка, поробљавање или истребљење. И ту очекивати да нацисти првом приликом неће погазити све потписане споразуме, као што су уосталом погазили и онај са Совјетским Савезом, је инфантилно.

И друго. Да није било мартовског пуча, да ли би наставак те приче био мање трагичан за српски корпус?
Сада улазимо у оно шбкб: Иако су претходних година учињене бројне грешке, српски лидери, и кнез намјесник и водећи политичари, нису били дорасли изазовима и мало шта је учињено да српска нација спремније дочека велики вртлог свјетских промјена, како знамо да су већ од краја априла 1941-е почекли масовни покољи Срба, прије свега на простору ендехазије, свако одлагање надолазеће катастрофе, сваки добијени дан би значио мање хиљаде изгубљених српских живота. Тако да је одговор по мом мишљењу, вјероватно би био мање трагичан наставак те приче.
Мада би и он и са овим расплетом након априлске катастрофе био много мање трагичан да међу српским устаницима на простору ендехазије није дошло до раздора и погубних идеолошких деоба, но то је већ друга тема.
 
Нисам преслушао комплетне емисије, тек на "прескакце" можда неких 15 минута. Мислим да то нису рекли, иако је примјетна тенденциозност а један од саговорника каже да је Југославија у тим догађајима била жртвом у данашњем дискурсу једног хибридног рата. Што у суштини и није нетачно.

Е сад, два су кључна питања. Да ли би да није било мартовског пуча, Југославија била поштеђена њемачке експанзије и неминовног комадања?
По ономе што знамо, што знамо и из свједочанстава важних актера тог времена, нацисти и тако предани својој доктрини "крви и тла" нису били нимамо благонаклони према Србима, напротив, у њиховим пројекцијама уопште према Словенима као нижој раси, Срби су могли очекивати временом само два наставка, поробљавање или истребљење. И ту очекивати да нацисти првом приликом неће погазити све потписане споразуме, као што су уосталом погазили и онај са Совјетским Савезом, је инфантилно.

И друго. Да није било мартовског пуча, да ли би наставак те приче био мање трагичан за српски корпус?
Сада улазимо у оно шбкб: Иако су претходних година учињене бројне грешке, српски лидери, и кнез намјесник и водећи политичари, нису били дорасли изазовима и мало шта је учињено да српска нација спремније дочека велики вртлог свјетских промјена, како знамо да су већ од краја априла 1941-е почекли масовни покољи Срба, прије свега на простору ендехазије, свако одлагање надолазеће катастрофе, сваки добијени дан би значио мање хиљаде изгубљених српских живота. Тако да је одговор по мом мишљењу, вјероватно би био мање трагичан наставак те приче.
Мада би и он и са овим расплетом након априлске катастрофе био много мање трагичан да међу српским устаницима на простору ендехазије није дошло до раздора и погубних идеолошких деоба, но то је већ друга тема.

Delimično se slažem s tim što bi ishod broja žrtava bio isti ako ne i veći
Jer je vojska u rasulu stigla i da ostavi neko oružje za odbranu, onako bi bili u rangu Jevreja
 
Нисам преслушао комплетне емисије, тек на "прескакце" можда неких 15 минута. Мислим да то нису рекли, иако је примјетна тенденциозност а један од саговорника каже да је Југославија у тим догађајима била жртвом у данашњем дискурсу једног хибридног рата. Што у суштини и није нетачно.

Е сад, два су кључна питања. Да ли би да није било мартовског пуча, Југославија била поштеђена њемачке експанзије и неминовног комадања?
По ономе што знамо, што знамо и из свједочанстава важних актера тог времена, нацисти и тако предани својој доктрини "крви и тла" нису били нимамо благонаклони према Србима, напротив, у њиховим пројекцијама уопште према Словенима као нижој раси, Срби су могли очекивати временом само два наставка, поробљавање или истребљење. И ту очекивати да нацисти првом приликом неће погазити све потписане споразуме, као што су уосталом погазили и онај са Совјетским Савезом, је инфантилно.

И друго. Да није било мартовског пуча, да ли би наставак те приче био мање трагичан за српски корпус?
Сада улазимо у оно шбкб: Иако су претходних година учињене бројне грешке, српски лидери, и кнез намјесник и водећи политичари, нису били дорасли изазовима и мало шта је учињено да српска нација спремније дочека велики вртлог свјетских промјена, како знамо да су већ од краја априла 1941-е почекли масовни покољи Срба, прије свега на простору ендехазије, свако одлагање надолазеће катастрофе, сваки добијени дан би значио мање хиљаде изгубљених српских живота. Тако да је одговор по мом мишљењу, вјероватно би био мање трагичан наставак те приче.
Мада би и он и са овим расплетом након априлске катастрофе био много мање трагичан да међу српским устаницима на простору ендехазије није дошло до раздора и погубних идеолошких деоба, но то је већ друга тема.

Po pričama moga dede na prostoru NDH do razdora između Srba nije došlo zbog ideologije već iz nužde

Kasniji revanšizam je posledica politike Kneza Pavla. Srbi su se osetili izdani i kao krivca za stradanje videli srpsku buržoaziju na čelu sa ovim ljubiteljima umetnosti
 
Jer je vojska u rasulu stigla i da ostavi neko oružje za odbranu...
У историографији свака тежња поједностављивању у правилу води на погрешан колосјек.
Po pričama moga dede na prostoru NDH do razdora između Srba nije došlo zbog ideologije već iz nužde
Прича има разних, наравно оних који су претекли и били у прилици синовима и унуцима да испричају своје искуство.
Устанак јесте био из нужде, српске устанике је покретао у тој кланици голи нагон за преживљавањм.
Касније су се десиле деобе и раздор међу српским устаницима који дај Боже да се нису десио. Сам привид разлога размимиилажења "на терену" је свакојак, бјеше и прелазака, некад и повратака, из једног антифашистичког покрета у други, но идеолошка позадина јесте одредила развој догађаја.
Такође тим српским устаницима, као и њиховим вођама без обзира којем антифашистичком покрету припадали, нема се шта приговорити, водиља бјеше одбрана живота најмилијих, и локални вође, осим оних који су били вођени нечасним наканама, су радили најбоље колико су могли да сачувају свој народ. Међутим у врху бјеше скроз друга прича, много бешчашћа и служења страним господарима и доктрини "што горе то боље", но то је све друга тема.
 
По ономе што знамо, што знамо и из свједочанстава важних актера тог времена, нацисти и тако предани својој доктрини "крви и тла" нису били нимамо благонаклони према Србима, напротив, у њиховим пројекцијама уопште према Словенима као нижој раси, Срби су могли очекивати временом само два наставка, поробљавање или истребљење.
Хитлер је био и више него обзиран према Србима и имао је поштовање за Србе од 27. марта (за које су Енглези писали да је "највећи шамар Хитлеру, прст у око Хитлеру"итд. Према свједочењу једног од нациста блиски Хитлеру (заборавио сам му име, био је и историчар) Хитлер је сматрао Србе за најбољи народ на Балкану.

Хитлер није волио превише Хрвате али је захваљујући српској глупости окренуо се њима као јединој преосталој опцији.
Напад на СССР и ми, то је потпуно други пар опанака.
 
У историографији свака тежња поједностављивању у правилу води на погрешан колосјек.

Прича има разних, наравно оних који су претекли и били у прилици синовима и унуцима да испричају своје искуство.
Устанак јесте био из нужде, српске устанике је покретао у тој кланици голи нагон за преживљавањм.
Касније су се десиле деобе и раздор међу српским устаницима који дај Боже да се нису десио. Сам привид разлога размимиилажења "на терену" је свакојак, бјеше и прелазака, некад и повратака, из једног антифашистичког покрета у други, но идеолошка позадина јесте одредила развој догађаја.
Такође тим српским устаницима, као и њиховим вођама без обзира којем антифашистичком покрету припадали, нема се шта приговорити, водиља бјеше одбрана живота најмилијих, и локални вође, осим оних који су били вођени нечасним наканама, су радили најбоље колико су могли да сачувају свој народ. Међутим у врху бјеше скроз друга прича, много бешчашћа и служења страним господарима и доктрини "што горе то боље", но то је све друга тема.

Ne znam iz kojih su krajeva ali u kraju odakle su moji ideoloških podela nije bilo

Jedni sa jedne strane reke su bili uz jednu "vojsku" drugi uz drugu da bi se štitili i za vreme a i posle rata

Moji su se prvi put sa ideologijom susreli kada je ustanak razbijen a oni prebegli u Nedićevu Srbiju

Nakon rata ostala je podela na one preko reke četnike i one sa druge strane partizane ..oni prvi su slavili slavu, pop im je dolazio da sveti vodicu, davali priloge za crkvu ali su se o crkvenim slavama i vašarima okupljali sa obe strane reke
Komunizam se "poštovao" kao neki danak, moraš dati nekog svoga tamo da bi opstao

Imala sam u porodici svih, najmanje komunista, ali nikad nismo priznali da smo imali ljotićevaca , to je bila najveća sramota.
 
Budi ljubazan pa mi napiši da li kažu da smo se silno zeznuli tad i da je Hitler nama rekao vi ćete budete tropsko ostrvo dok svet oko vas gori ?
U raspravama ove vrste uvijek se pozovem na ovaj video i tvrdnje Vladimira Vauhnika, atašea Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Nije pitanje da li je trebalo vjerovati Hitleru, naravno da nije, pitanje je da li bi nacisti uopšte došli u priliku da napadnu Jugoslavije da smo izbjegli rat do kraja 41/ početka 42


Najtoplija preporuka za poslušat
 
Хитлер је био и више него обзиран према Србима и имао је поштовање за Србе од 27. марта (за које су Енглези писали да је "највећи шамар Хитлеру, прст у око Хитлеру"итд. Према свједочењу једног од нациста блиски Хитлеру (заборавио сам му име, био је и историчар) Хитлер је сматрао Србе за најбољи народ на Балкану.

Хитлер није волио превише Хрвате али је захваљујући српској глупости окренуо се њима као јединој преосталој опцији.
Напад на СССР и ми, то је потпуно други пар опанака.

Ne lupaj gluposti, molim te
 
U raspravama ove vrste uvijek se pozovem na ovaj video i tvrdnje Vladimira Vauhnika, atašea Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Nije pitanje da li je trebalo vjerovati Hitleru, naravno da nije, pitanje je da li bi nacisti uopšte došli u priliku da napadnu Jugoslavije da smo izbjegli rat do kraja 41/ početka 42


Najtoplija preporuka za poslušat

Ovuda je vodio najbliži i najlakši put za snabdevanje nemačke vojske u Africi

Nemačka je smatrala Versaj ništavnim a Jugoslavija je bila versajski tvorevina

Nama nisu garantovali nepovredivost granica

Uostalom 1991 su opet isto prekrojili ovaj prostor a rata u Evropi nije bilo

Kad tad bi nas pregazili
 
Ovuda je vodio najbliži i najlakši put za snabdevanje nemačke vojske u Africi
...
Pa dozvoliš im prevoz, naplatiš ga, daš 50% posto popusta, svima dobro, šta je trebalo da se sekiramo za GB, USA, SSSR

Nemačka je smatrala Versaj ništavnim a Jugoslavija je bila versajski tvorevina

Nama nisu garantovali nepovredivost granica
Ovdje si u pravu, ovo je glavni razlog odbijanja pakta po mom mišljenju, vrlo ozbiljan. Opet, gledajući s današnje tačke, dali bi Medjumurje i Baranju Madjarima, dio ist. Makedonije Bugarima, dio Dalmacije Italijanima, Slovenije Švabama, gdje su te zemlje danas...

...
Uostalom 1991 su opet isto prekrojili ovaj prostor a rata u Evropi nije bilo

Kad tad bi nas pregazili
Te 1991 u toku svih pregovora sa EU, SAD ni u jednom momentu nismo dobili papir sa ovako povoljnim uslovima, ni u jednom momentu a da ja znam za njega

Opet, ovo je sve jedan veeliki ŠBBKBB
 
Pa dozvoliš im prevoz, naplatiš ga, daš 50% posto popusta, svima dobro, šta je trebalo da se sekiramo za GB, USA, SSSR
Nacisti da su hteli da uredno plaćaju sirovine i usluge ne bi ni započinjali rat
Ovdje si u pravu, ovo je glavni razlog odbijanja pakta po mom mišljenju, vrlo ozbiljan. Opet, gledajući s današnje tačke, dali bi Medjumurje i Baranju Madjarima, dio ist. Makedonije Bugarima, dio Dalmacije Italijanima, Slovenije Švabama, gdje su te zemlje danas...
Kao nas bi pitali šta bi im mi dali a o i bi rekli ok

Mi smo bili pečena kokoš na stolu a znaš šta bude sa njom na kraju ručka
Te 1991 u toku svih pregovora sa EU, SAD ni u jednom momentu nismo dobili papir sa ovako povoljnim uslovima, ni u jednom momentu a da ja znam za njega



Opet, ovo je sve jedan veeliki ŠBBKBB
Uslovi uopšte nisu bili povoljni i ništa nisu garantovali
 
po mom mišljenju nije knez Pavle kao anglofil i intelektualac pristao na trojni pakt zato što je voleo Nemce i podržavao njihovu ekspanziju na istok nego zato što je bio svestan da vojno možemo da im se odupremo tek desetak dana. Da li bi Hitler pogazio ugovor? možda..ko će znati šta je u umu jednog ludaka...negde je poštovao ugovore negde ih je gazio...

Banovinu Hrvatsku nije trebao da pravi umesto toga mogao je da ponudi Hrvatima mesto premijera i da nađe druge načine da počnu da osećaju Jugoslaviju kao svoju domovinu...u krajnjem slučaju mogao je da amputira Hrvatsku...da im podari nezavisnost u nekim realnim granicama i tako odvoji njihovu sudbinu od naše...
 
Nacisti da su hteli da uredno plaćaju sirovine i usluge ne bi ni započinjali rat

Kao nas bi pitali šta bi im mi dali a o i bi rekli ok

Mi smo bili pečena kokoš na stolu a znaš šta bude sa njom na kraju ručka

Uslovi uopšte nisu bili povoljni i ništa nisu garantovali
Pa onda im čitava šarada sa potpisivanjem pakta nije ni trebala, mogli su nas napasti bez svega toga i završiti posao. Plus, prilično sam siguran da su npr plaćali gvožđe Švedskoj...
Sigurno bi jeftinije prošli kad uzmeš troškove rata i držanja okupacionih trupa
 

Back
Top