Klasje (Feeling Dream-Hop)

Feelin Dream-Hop
RAF - Oct 16, 2002 10:28(*.netcologne.de)

Feelin Dream-Hop

Klasje se njihalo oko nas.
Bilo je radioaktivno, ali Mila i ja smo se nalazili na tacki podjednako udaljenoj od svih smrtonosnih zona. To je matematicka borba za zivot.
Nismo morali nista da radimo.
Nismo morali vise ni da jedemo.
Bas zato, mogli smo da radimo sta smo hteli.
Oko nas je pucao prostor, maglovit rodopski vazduh, zakrivljen prema sneznim vrhovima na horizontu.
Pod nasim nogama, osecalo se nervozno skripanje celika koji se spremao da zbaci svoj poslednji svlak zemlje. Koju smo toliko voleli.
U meni je protinjao instinkt poslednjeg vremena.
Zagledan u Milu, shvatao sam da je najbesmislenije od svega to sto jos nikada nisam zabio glavu u njen veliki, prelepi stomak.
Siguran sam da je znala sta mislim. Prvi put je to sigurno znala. Nisam imao snage da je pitam sta je mislila ranije, a ni odgovor me verovatno ne bi usrecio.
Zamolio sam je da sedne, da se izuje, i da mi veruje.
Pristala je, prelomivsi u sebi citavo ono beskonacno vreme nepoverenja.
Imala je cvrste, mesnate i upitno istegnute prstice.
Pustila je da se davim njenim stopalima.
Na kraju sam joj gurnuo pod stomak sve cime sam mogao da mrdam i samo sam jos na zgrcenoj kicmi osecao severac.
Nesto je govorila dok su na horizontu nicale pecurke. Video sam ih i z n j e , zamisljajuci da ih sanja.
Grmljavina i sistanje su stizali do nas kao tihi talasi nekog novog zivota. Svetlost nam nije smetala i odbijala se od nasih beonjaca, noseci napokon sa sobom u bozju mater svo djubre kojim smo se dotle hranili.
Rodopi su trpeli sve.
Kasnije je pocela kisa. Topla, lepljiva, stvorena da podmazuje celik od koga nas je delio samo tanak sloj humusa.
Dugo smo rovarili po tom humusu. Posle smo sacekali i zalazak sunca.
Dok smo se vracali u grad, ne znajuci sta je od njega ostalo, drzali smo se za ruke.
Svet je mogao da propadne da bih ja pobedio stid. Dok sam je gledao kako bezbrizno hoda, sa majicom zadignutom na grudi, znao sam kolika sam budala mogao da ostanem.
A do srece me je delio samo korak, mali korak, tako reci iskorak.
Visoravni koje smo jos imali da prepesacimo su se sklapale, pred nasim ocima, u novi raspored.
U klasju su se stvarale nove sare. Pevusili smo: Feelin Dream-Hop.
Uvek cu se rado secati tog romanticnog dana.

I - Oct 16, 2002 11:37(209.151.*)
Osmeh mi ne silazi sa lica Sjajno!!! Pa jos sci-fi, koju jako volim.

Plus sam dobila ideju. Uticaj finih prica na kreativnost. Sta mislite o jednom malom, sasvim neorganizovanom, festivalu erotike?
eFEST? (mada mi je to nesto poznato). Dolazi zima i meni je vec hladno.

majstor - Oct 16, 2002 16:33(*.dsl-verizon.net)
prava kulinarska

RAF - Oct 17, 2002 02:25(*.dwelle.de)
Hvala ti, I, i veliki pozdrav! I tebi, majstore s mora!

RAF - Oct 17, 2002 02:59(*.dwelle.de)
P.S. naravno, o "malom festivalu" mislim sve najbolje. dovoljno je da se izdvoji stosta sto je ovde objavljeno u poslednje vreme.

Wish - Oct 17, 2002 04:07(*.ac.yu)
Standardno dobro Raf-e (the fetish man)
da ne polemisem dalje...zao mi je sto ne mogu da cujem mjuzu (na poslu sam...zurim)
Dobra vam ja ta ideja o eFestu.

mnogo pozdraWa.

Konj na belom princu - Oct 17, 2002 07:50(*.telekom.yu)
Posto je.. "ufur"? ))

R - Oct 17, 2002 09:59(*.videotron.ca)
Koncentricni krugovi.
Krug radiokativnog klasja.
Krug besposlice.
Krug gladi.

Srdjan ih je definisao drugacije, dodao krug slobode kao rezultat sazimanja prethodnih, iz njegove perspektive je sve to bilo tako logicno, pominjao je matematicku borbu za zivot, a ja, ne znam vise, secam se samo koncentricnih krugova. Tu, oko nas. Mi smo bili centar oko koga ustvari nista nije gravitiralo, centar oko koga se sve raspadalo, nestajalo. Prostor se raspadao, humus nestajao.

Onda se setio. Znao. Prvi put sigurno znao. I nije pitao za pre, nije mislio na posle. Skinuo mi je cipele, carape. Trazio da mu verujem. I dalje se sve rusilo. I nepoverenje, koje se mozda zvalo zebnja, se srusilo. I on, Srdjan, se srusio. Na mene. Tada se sve zaustavilo. Taj raspad vremena, prostora se zaustavio. Koncentricni krugovi su nestajali. Postali smo centar oko koga se svet -ono sto je ostalo od njega- okretao. A ja sam pricala. Izbacivala sve ono sto se gomilalo mesecima. Verovatno i o tome kako to izgleda kad, konacno, nakon svega, postajemo jedan pokret ili mozda jedan uzdah, jedan vrisak. Njegov je pogled bio zamagljen, siv, mislim da nijedna rec nije stigla do njega. Kao da je trebalo.

Kasnije je pocela kisa. Topla, lepljiva. Sacekali smo i zalazak sunca.

Gledao me je cudno kad smo se vracali u grad. Nije nagovestio da mu je sve nesto znacilo, da se ista promenilo. Opet, po nacinu na koji me drzao za ruku, sigurna sam da se i dalje, kao i ja, dobro seca svakog trenutka tog dana. Visoravni koje su se, pred nasim ocima, sklapale u novi raspored. Klasja koje se punilo novim sarama. Melodije koju smo pevusili. Feelin' dream-hop-a.

I - Oct 17, 2002 11:22(209.151.*)
R!? Zivotno, toplo, lepljivo, k'o kisa.

Evo jos par ideja o eFEST-u:

Raspisati konkurs, znaci objaviti kao zasebnu temu, do nekog datuma, recimo 1-og novembra. eventualno ponoviti obavestenje par puta, ako je nekome promaklo. Tekstove slati na izvesnu adresu (mozda bi Jelena Eva htela/mogla da uvestvuje), moze necija hotmail ili yahoo i nakon zavrsetka konkursa, objaviti sve pod jednim naslovom, jednu za drugom, abecednim redom po imenu autora, ili kako su pristizale...sve ovo radi efekta, naravno Vec objavljeni tekstovi ili novi, nije vazno, svi ce biti postirani u okviru eFEST-a.

Mozda auditorijum moze da ucestvuje javnim glasanjem za najpopularniju...do nagrade nisam stigla

Jos koji predlog?

Konj na belom princu - Oct 17, 2002 13:17(*.telekom.yu)

Ja sam klasje.

Ne sećam se baš najbolje od kad sam spoznao da sam klasje.. ali znam da sam klasje! Osećam to u svom korenu, u svojem biću, u beskonačnom prostoru po kojem je maglovit rodopski vazduh prizivao kisele kiše. U današnje vreme mogao sam biti bilo šta. Radioaktivnost je pokrila zemlju i prostori su pucali smrtonosnim zonama. Ljudi su prestali da rade. Ljudi su prestali da jedu. Mogli su da rade šta im je volja. Sve što im je dozvoljavao instinkt posljednjeg vremena..

Ljudi..

Ljudi su veoma neobična bića. Nisam ih sretao u velikom broju jer je zemlja sve više bila podložna nervoznim škripanjima čelika, laganom odumiranju, ali reću ću vam..
I ljudi znaju da se njišu!
Pitate me kako to znam? Reći ću vam..
Juče u ovo doba, u sred mojeg razgovora sa susednim poljem, ušetala su se dva primerka i ja sam se kao i svako učtivo klasje uljudno izvinuo mom sagovorniku na prekidu konverzacije i sa pažnjom dostojnom svakog klasja koje skoro po prvi put vidi nova bića nastavio da zainteresovano proučavam njihove karakteristike svim svojim porama. Po ulasku u mene odmah sam osetio komplesknost njihovih osećaja ali mi je takva mešavina predstavljala veliki problem da razumem kava su im bila nastojanja. Mi klasja zračimo samo jednom vrstom energije. No bilo kako bilo, jedan primerak je izgleda naslutio moj pokušaj skeniranja i reagovalo je njegovim spuštanjem na zemlju. Drugi je pratio prvi.
Ispuštali su potom dugom različit spektar što tihih što jakih zvukova, ali nisam uspeo da demodulišem ni jedan. Pokušao sam da im objasnim da sam ja klasje i da ću se truditi da budem dobar domaćin mojim neočekivanim gostima ali čini mi se da je kontakt propao..
Moram priznati da sam duže vremena bio razočaran obostranim nerazumevanjem sve dok se prvi primerak nije stopio sa drugim. Osetio sam to po stepenu manje konfuznosti njihovih osećaja. Dvoje-koji-behu-jedno ubrzo počeše da se njišu u ritmu sličnom mom u kojem sam se najviše pronalazio kad je kiša padala po meni.. Srećan, zbog prvog kontakta iz sebe izvukao sam najlepše šare koje sam mogao u tom trenutku da smislim..i tako uvijen poklon dao im na dar.
Ali avaj.. sigurno sam nešto loše učinio jer su iznenda ustali i otišli.. i ako mi se na trenutak učinilo da su pevušili poznate zvuke pesme Feelin' Dream Hop.. nesumljivo je da sam nešto zgrešio.. Danas ih nema.. Ali se ja i dalje nadam da će kad tad ponovo doći. Sad znam kako da započnem razgovor..I ako s njima nikad nije načisto..

Ljudi su čudna bića..

Ja sam klasje..

Ne sećam se baš najbolje od kad sam spoznao da sam klasje, ali znam. Ja sam klasje..
Jer niko ne ume da se njiše kao ja!

R - Oct 17, 2002 13:26(*.videotron.ca)
Wow!
Super, k_n_b_p!

RAF - Oct 18, 2002 03:46(*.dwelle.de)
Mnogo fino kada se nesto zajednicki istripuje.
Hvala draga R, i dragi KnbP, voleo bih da ostane ovo kao zajednicko delo, divno je (dobro, neka "joj" je "Srdjan" skinuo i carape) kao multivarijacija lepote jedne kataklizmicne situacije. Hvala draga I, i draga Wish!
Vas odani-

I - Oct 18, 2002 07:54(209.151.*)
Vrlo lepo, KNBP. Bas fino iznenadjenje.
Pozdrav svima,

Poslednja izmena: 04.12.2022.

Kliknite za proširenje...

Klasje (Feeling Dream-Hop)

Duki Lu

Buduća legenda