Kišjuhas: Jugoslavija živi! Jugosloveni svih zemalja, ujedinimo se! Jugoslavija još diše!

Smorisha

Smorisha

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.772
Prvo ubacujem slike njegovih tvitova, a onda ću i ceo tekst u novinama...

1664789363681.png
1664789416696.png
 

Ceo tekst je ovde https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/jugoslavija-zivi/​

​

Jugoslavija živi!​

Aleksej-Kisjuhas_Website_Photo_by_Luca_Marziale_Danas-scaled-e1631889812116-150x150.jpg
Aleksej Kišjuhas04.07.2021. 07:57
Jugoslavija živi! 1
Foto: Luca Marziale / Danas
Pre tačno trideset godina, 25. juna 1991, Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost od SFR Jugoslavije.

Sutradan je počeo rat.
Trideset godina kasnije, rečima filozofa Momčila Bajagića – Jesmo li srećniji, jesmo pametniji?

Jugoslavija živi i kao metafizički simbol, kulturni prežitak, vrednosna etiketa, politička subverzija, te kao nostalgija ili kolektivno sećanje na bolju prošlost.
Međutim, Jugoslavija živi i kao društvena realnost.
U smislu statističkih podataka ili tvrdih brojki i socioistorijskih činjenica, a čije dugo trajanje osećamo i mislimo i danas.
Jugoslavija živi kao stvarnost opismenjavanja, obrazovanja, elektrifikacije, industrijalizacije, urbanizacije, putne i stambene infrastrukture, zdravstva i socijalnog osiguranja, masovnog turizma, popularne kulture i konzumerizma – tog realnog, fizičkog, i temeljnog nasleđa Jugoslavije, a koje danas uzimamo zdravo za gotovo.

Neoliberalna i aistorijska varka je stav da smo isključivo mi sami tvorci svoje sudbine, bez uticaja onih strukturnih, istorijskih i socioloških procesa.
Dok zapravo treba da zahvalimo i socijalističkoj Jugoslaviji ako živimo u gradu, kupujemo u samoposluzi, imamo fakultetsku diplomu i plaćeni godišnji odmor.
I leta Titovog 2021. se kotrljamo autoputevima izgrađenim u Jugoslaviji, ka hotelima i plažama na Jadranu koji su izgrađeni u, opet, Jugoslaviji. Upravo zato Jugoslavija i realno – živi.
Prvo i pre svega, opismenjavanje. Godine 1921, čak 51,5 odsto stanovništva Kraljevine SHS bilo je nepismeno, a udeo nepismenih u SFR Jugoslaviji već 1981. iznosi samo 9,5 odsto.
Jugoslavija je ta koja je organizovala masovne kurseve opismenjavanja u trajanju od 30 radnih dana, pa su se stariji muškarci i žene dirljivo gurali u drvenim klupama seoskih škola, čitajući i pišući svoja prva slova.
Otvarane su i gradske i seoske biblioteke, te su i knjige i novine postale dostupne svim ljudima, uz specijalizovana dečja odeljenja – a koja i danas postoje i žive.

Drugo, obrazovanje i vaspitanje.
Upravo u SFR Jugoslaviji uvedeno je obavezno osmogodišnje obrazovanje, a koje nam je sada posve normalno.
U Jugoslaviji je izgrađen i najveći broj osnovnih škola, koje postoje i danas.
Uvedena je i danas živa praksa školskih ekskurzija (u gradove u drugim republikama, odnosno mesta vezana za NOB), a deca su nakon stoleća poljskih radova i drugih prečih obaveza imala da se posvete jedino obrazovanju.
Odjednom se pojavljuje i – detinjstvo, pa u novo, autonomno i slobodno vreme dece ulaze i klikeri, markice, značke, salvete, stripovi, sličice fudbalera, spomenari i leksikoni.
U Jugoslaviji 1945. bilo je tri univerziteta i dve visoke škole.

Trideset godina kasnije, bilo ih je 158. Godine 1980, na univerzitetima u Jugoslaviji studira pola miliona studenata, što je značilo jednog studenta na 50 stanovnika (u Kraljevini Jugoslaviji, odnos je bio 1 : 1.000).
Po broju studenata, SFR Jugoslavija je tada bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i Sovjetskog Saveza.
A ovaj sociolog i kolumnista i danas radi na fakultetu i univerzitetu koji su osnovani u socijalističkoj Jugoslaviji.
Treće, infrastruktura i industrijalizacija. Već 1947. dolazi do ogromnih državnih investicija u elektrifikaciju, metalurgiju, rudarstvo i saobraćaj, a zatim i stanogradnju, laku industriju i uslužni sektor.
U periodu 1953-1960, industrijska proizvodnja rasla je za 13,83 odsto godišnje, što je bio svetski rekord, ispred Japana.
Izgrađene su fabrike, pruge i autoputevi, probijani tuneli, te desetine hiljada stanova, bolnica, domova zdravlja, škola, vrtića i fakulteta.

Stotinu mu petogodišnjih planova, mi danas električnu struju uzimamo zdravo za gotovo, ali živo nasleđe Jugoslavije jeste i – elektrifikacija.
Šezdesetih godina, jugoslovenska sela masovno dobijaju struju i prve električne uređaje.
Dakle, naše društvo je tek u SFR Jugoslaviji postalo industrijsko društvo, i time je definitivno iskoračilo u modernost.
Udeo zaposlenih u poljoprivredi 1981. bio je samo 29 odsto, a u industriji 35 odsto i sektoru usluga 36 odsto.
Bilo je to i društvo odvažne i intenzivne urbanizacije (već između 1945. i 1953, milion i po ljudi napušta selo), odnosno visoke prostorne pokretljivosti (1981. čak 41 odsto Jugoslovena nije živelo u svom mestu rođenja).
Jugoslovenska industrijalizacija i urbanizacija bespovratno su transformisale zaostale i zabite balkanske prostore, pa i danas živimo u modernističkim soliterima i organizujemo se po mesnim zajednicama.
Masovna stanogradnja i urbanizacija značila je i poboljšanje životnih uslova i potrebu za novim uređenjem stana.
Jugoslovenski fabrički nameštaj – kultni trosed, dvosed i fotelja, masivni tepisi i zavese, te golemi regal sa televizorom, kompletima knjiga i kristalnim čašama – nesumnjivo žive i danas, bar u stanovima naših roditelja.
Četvrto, zdravstvo i socijalno osiguranje.
Zaboravljamo da su tek u SFR Jugoslaviji iskorenjeni tifus, malarija, tuberkuloza, difterija i dizenterija i visoka smrtnost dece, zahvaljujući vakcinaciji, javnom zdravlju i prosvećivanju stanovništva.
Do SFR Jugoslavije, zarazne bolesti su odnosile na hiljade života, zbog manjka lekara, loših životnih uslova bez vodovoda i kanalizacije, posteljine, rublja i posuđa, slabih higijenskih navika i tradicionalnih verovanja i seoskih običaja.
Domovi zdravlja, te osnovne jedinice u organizaciji zdravstvene službe u SFR Jugoslaviji, takođe su veoma živi i danas.
A na osnovu Zakona o socijalnom osiguranju iz 1946, Južni Sloveni su najzad dobili pravo na primanja za vreme bolesti i trudnoće, kao i pravo na penziju.
Peto, turizam i plaćeni godišnji odmor, a koji se prvi put uvode isto 1946, u trajanju od 14-30 dana.
Letovanje na moru vremenom postaje nezaobilazni sadržaj ličnog kalendara za sve Jugoslovene, a što danas takođe uzimamo zdravo za gotovo.
Naime, turistički razvoj jadranske obale je započeo u Austrougarskoj krajem 19. veka, ali kao rezervisan za društvenu elitu.
Demokratizacija turizma i kultura letovanja na moru se tek u Jugoslaviji bespovratno ugradila u supstancu našeg društva.
I ona i te kako živi i dan-danas, pa i među hordama građana Srbije na putu ka nekakvoj Grčkoj i uprkos epidemiološkim izazovima.
A zaboravljamo da je čak i vikend – jugoslovenski fenomen.
Da, i dvodnevni nedeljni odmor uveden je u SFR Jugoslaviji 1965, kad je radna nedelja skraćena na 42 sata.
Tek u Jugoslaviji nastaje vikend kultura odmora i odlazaka na izlet u prirodu, uključujući tu i masovnu izgradnju kuća za odmor, tzv. vikendica.
Šesto, potrošačka i popularna kultura, koju društva Istočne Evrope upoznaju tek po rušenju Berlinskog zida.
Prva samoposluga na ovim prostorima otvorena je u SFR Jugoslaviji 1956, eksplodirala je kupovina miksera, ekspres-lonaca, sudomašina, sintetičke odeće (najlon čarapa i šuškavih trenerki), supa u kesici i sokova u praškovima, kao i automobila i televizora u našem Koka-kola socijalizmu.
Ili periodu kad Južni Sloveni nikad nisu bili sociokulturno bliže Zapadu.
Televizija modernizuje svakodnevni život i uvodi nove i još uvek žive rituale poput večernjih vesti (TV Dnevnika), jutarnjeg programa i popularnih TV serija. Pa Bolji život i danas živi na javnom servisu.
Bioskopi i diskoteke polako zamenjuju posela i igranke, nastaje tzv. zabavna muzika, i liberalizuje se seksualnost mladih.
U Jugoslaviji se slušao i stvarao kvalitetan džez i rokenrol, snimani su vrhunski filmovi, a jugoslovenski hitovi Đorđa Balaševića, Bijelog Dugmeta, Haustora, Parnog Valjka i Električnog Orgazma i danas žive na plejlistama postjugoslovenskih tezgaroša po kafićima (takođe prvi put otvorenih u Jugoslaviji).
Jugoslavija živi i u ritualnim proslavama i praznicima naših građana: Nove godine, Dana žena (Osmog marta) i Praznika rada (Prvog maja).
Jugoslavija možda jeste fikcija i veštačka tvorevina.
Ali tačno sve države na svetu su fikcija i veštačke tvorevine.
A ono što jeste stvarnost je činjenica da se i danas mahom lečimo, vakcinišemo, školujemo, studiramo, radimo, stanujemo, putujemo, letujemo i vikendašimo po ustanovama nastalim u SFR Jugoslaviji.
Samo što smo u (post)konfliktnom međuvremenu zaboravili na to.
Prošlost pre ovih institucija deluje kao strana zemlja ili inostranstvo. Zato Jugoslavija jeste bila i ostala naša zemlja.
I ona društveno živi i danas, u našim zajedničkim jezicima, ritualima, osvojenim pravima i podrazumevanim praksama svakodnevnog života.
Trideset godina kasnije, Jugoslavija još diše.
SFR Jugoslavija je proizvela jedan realan, bespovratan i duboki preobražaj društvenih odnosa koji nije mimoišao nijednu oblast ljudskog života – društvenu i privrednu strukturu, geografiju i infrastrukturu, oblike porodice, detinjstvo, pismenost, obrazovanje i zdravlje, potrošnju, kulturu i običaje.
Naprosto, naše društvo više nije bilo seljačko i tradicionalno, već postaje gradsko i (post)industrijsko.
Zato je SFR Jugoslavija bila najuspešniji projekat modernizacije na ovim ubogim prostorima, a koje sada zovemo regionom.
Bili su to i prostor i vreme najvećeg napretka i emancipacije koje pamte južnoslovenski narodi. Jednostavno rečeno, naši narodi i narodnosti, posredstvom socijalističke Jugoslavije, najzad su zakoračili u modernost. A u onoj meri u kojoj smo i danas moderni – dakle, pismeni, obrazovani, zdravi, osigurani, urbani, prosvećeni i popkulturni – Jugoslavija živi.
I živjeće vjekovma.
 
Нека нам је овај Кишјухас и нека својим сећањима живи у СФРЈ, док у реалности живи у Србији. Има доста тога тачног што је рекао, али као и сваки пут када неко покушава да доказује недоказиво, користи само получињенице, односно само оне делове који му иду у прилог, док занемарује све друго. Суштина је та, да је СФРЈ била успешан пројекат, она би и данас живела. Али она је упокојена где су се сви, осим шачице југоносталгичара, испи.шали и пос.рали на њен гроб.

Када се говори о фамозној индустрији, тачно је да је СФРЈ, као и све друге комунистичке земље, кренула путем индустријализације. Али заборавио је да помене да већ почетком 60их година ми губимо корак са западом. Да наше фабрике већ тада заостају у модернизацији, да драстично пада продуктивност, да имају више запослених него што је потребно, да служе као социјалне установе, а не место стварања нове вредности. Да све то доводи да постају губиташи, да губитке покрива држава која се задужује итд... У то име и фамозно високо школство. Комунизму може да се да признање да је отворило образовање да буде приступачно и за сиротињу. У капиталистичким системима је то најчешће луксуз, овде је било отворено за све, то нико не може да спори. Такође ни масовно описмењавање, што је иначе била једна од основних политика свих комунистичких држава, које су за кратко време описмениле огроман број становништва. Али сви ти кадрови који су излазили из наших универзитета, улазили су у један, пре свега привредни систем, који је пропадао. Ни са свим знањем, они нису успели да успоре или преокрену тај процес.

Истина је и да је југословенски систем створио нашу аутентичну поп-културу која је бујала 80их све до почетка рата и да смо били отворени према западу. Истина је да су нас учили добрим стварима, да смо летовали на мору, зимовали на планини, бесоплатно се лечили, студирали итд.. Као што је истина да је било довољно само пар година тровања да се читав тај систем уруши. Као и многе друге утопија и југословенска утопија је пала прво на економском плану, а онда када је тај стуб пао, повукао је све са собом. Све оне старе мржње које су постојале вратиле су се и даљи крвави развој догађаја је свима познат.

Само луд човек може да види да једноставно не иде прављење вишенационалних творевина на Балкану. Није успела капиталистичка Краљевина Југославија, није успела комунистичка СФРЈ, обе су имале катастрофалан исход. Највише смо ми ту страдали. Тако да ово плакање за СФРЈ најбоље да остане у мозгу оваквих носталгичара и да нам се више никада таква нека творевина не врати у било каквом облику. Да будемо мало само Србија.
 
pasuljsko rebarce:
decko, zivis u prolsosti
tocak istorije se nikad ne vraca u istoj formi na istom mestu i u istom obimu.

ako se i ponovi, desice se kod anglosaksonaca, a o tome su crveni pevali decenijama da ce usa i engleska biti zemlja proleterska.
Kliknite za proširenje...
Ako meni kažeš ja sam protiv YU mitova, ali sam za Zapad i kapitalizam.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Belgradeboy
Prodat hotel Jugoslavija
Odgovora
8
Pregleda
212
Stojkov Menidjer
Stojkov Menidjer
комшија
Југославија: Пет ствари које треба да знате о Уставу СФРЈ из 1974. године.
Odgovora
11
Pregleda
292
Beli Gibson
Beli Gibson
Etaernal
Fridom haus: Demokratija u Srbiji u najvećem padu od svih zemalja u tranziciji
2
Odgovora
25
Pregleda
374
mario80
mario80

Back
Top