- Poruka
- 4.442
Zbližavanje predsednika Buša sa kineskim rukovodiocima tokom njegovog prvog predsedničkog mandata, moralo je u njemu da pobudi pomešana osećanja.
Rečeno nam je čak da su Kinezi pomogli borbi protiv terorizma, što je uzrok za zadovoljstvo. Sa druge strane, CIA je nedavno iznela procenu razvoja kineske vojne moći, što je povod za brigu.
Pažljivo proučivši šta Kina jeste i šta može da bude, gospodin Buš je mogao odbiti raširenu sugestiju da je Narodna Republika nešto sasvim jedinstveno i stoga veoma teško za razumevanje.
Kina nije, kako se jednoglasno tvrdi, u tranziciji od komunizma ka slobodnijoj demokratskoj državi. Umesto toga radi se o nečemu što do sada nismo imali prilike da vidimo, potpuno razvijeni fašistički režim. Ovaj novi fenomen je teško shvatiti, kako zbog toga što kineski rukovodioci i dalje sebe nazivaju komunistima, tako i zbog toga što su fašističke države prve polovine XX veka bile mlade države, vođene od strane harizmatičnih i revolucionarnih vođa, a uništene u II Svetskom ratu. Kina je sve samo ne mlada država, na njenom čelu je III ili IV generacija lidera koji su sve samo ne harizmatični. Moguće da je sadašnja i prošla generacija kineskih vođa, od Deng Ksiaopinga do Đijan Cemina, odbacila komunistički ekonomski sistem, ali oni nisu prihtvatili kapitalizam.
Država zaista više nije vlasnik “sredstava za proizvodnju”. Sada postoji privatna svojina, a juna 2001, biznismeni su formalno primljeni u Komunističku partiju. Profit više nije tabu, on se podstiče na svim nivoima, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru.
Država je u potpunosti angažovana u preduzetničkom poslovanju, od velikih korporacija koje su u potpunosti ili delimično u vlasništvu vojske, do onih sa profesionalnim upravljačkim kadrom i velikim brojem deoničara, koji istovremeno zadržavaju poslove u državnim firmama.
To nije ni socijalizam ni kapitalizam, već neslavni “treći put” korporativne države, koji je prvi put institucionalizovan od strane osnivača fašizma 1920-tih, Benita Musolinija a potom kopiran od strane drugih fašista u Evropi.
Kao i pređašnji fašistički režimi, Kina ljubomorno čuva jednopartijsku diktaturu; iako postoji veća raznovrsnost u mišljenju, mnogo više nego što je bilo samo generaciju pre, još uvek je skučen prostor za kritiku sistema, a zagovaranje zapadnjačke slobode i demokratije se ne toleriše. Kao i raniji fašistički režimi, kineski lideri koriste nacionalizam – a ne standardne komunističke slogane "proleterskog internacionalizma" – da bi okupili mase.
Kao i u ranijim verzijama fašizma rukovodioci Narodne Republike naglašavaju da je vrlina u poređivanju individualnog interesa interesima nacije. I zaista, kao što nam govori nedavni primer zastrašivanja Kineza koji ne žive u Kini, režim prisvaja pravo da vlada svim Kinezima, bilo gde da se oni nalaze. Kineski rukovodioci veruju da upravljaju ljudima a ne geografskim entitetom.
Komunističke vođe više ne odbacuju tradicionalnu kulturu da bi je zamenili marksizmom-lenjinizmom. Kinezi sa entuzijazmom koriste milenijumski kontinuitet kineske misli da bi obezbedili legitimnost vlastitom delovanju. Ovde nema ni traga socijalističkom realizmu! Zbilja, sadržaj drevne kineske kulture je jedna od stvari koja je najpristupačnija zapadnim posmatračima. Mnogi veruju da će zemlja sa ovako drevnim korenima neminovno demonstrirati svoju potpunu humanost u društvenoj i političkoj praksi. Pa ipak, fašistički lideri 1920-tih I 1930-tih su radili to isto. Musolini je prizivao obnovu Rima da bi pružio dramatični vizuelni podstenik stare slave, a Hitlerov omiljeni arhitekta je širom III Rajha gradio zdanja u neoklasičnom stilu.
Kao i njihovi evropski predhodnici, Kinezi zahtevaju lidersku ulogu u svetu zbog njihove istorije i kulture, a ne zbog njihove stvarne moći, naucnih ili kulturnih postignuća. Baš kao Nemačka i Italija u međuratnom periodu, Kina se oseća izdanom i poniženom, i traži način da zaceli istorijske rane. Kina koketira sa jednim od najbizarnijih koncepata ranijeg fašizama, kao što je program samodovoljnosti u pšeničnoj proizvodnji – istim zahtevom za autarhijom kojim su bili obuzeti Hitler i Musolini.
Zato je pogrešno o današnjoj Kini razmišljati kao o zemlji sa jako nestabilnim sistemom, koja je sa jedne strane vođena kapitalističkim interesima, a sa druge strane represivnim uticajima komunizma. Fašizam bi mogao postati potencijalno stabilan sistem, uprkos predstavi mahnite siline Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije. Napokin pad fašizma nije bio rezultat unutrašnje krize, on je uništen snagom nadmoćnijeg oružja. Fašizam je uznemiravajuće popularan; Hitler i Musolini su se dokopali moći predvodeći pokrete koje su imali poreklo u masama, a Nemci i Italijani nisu pružili više od verbalnog otpora, sve dok nisu počeli da gube rat.
Pošto je klasični fašizam bio kratkovečan, teško je znati da li bi stabilna trajna fašistička država bila moguća. Ekonomski korporativna država se može pokazati fleksibilnijom i prilagodljivijom od centralnog planiranja, koje je dominiralo komunizmom u sovjetskoj imperiji i drugde. (Slučaj Japana, koji je takođe pokušao da kombinuje kapitalističko preduzetništvo sa društvenim upravljanjem, može da nam pokaže koju vrstu problema Kinezi imaju i s kojima će se verovatno suočiti). I naše kratkotrajno iskustvo sa fašizmom takođe nam otežava da procenimo mogućnosti političke evolucije.
Iako je Hitler voleo sebe da naziva prvim među jednakima (primus inter pares), on ne bi pasivno posmatrao demokratizaciju Trećeg rajha, niti bi Musolini svoju moć prepustio slobodno izrazenoj volji italijanskog naroda. Čini se malo verovatnim da će rukovodioci Narodne Republike biti voljni da naprave takve promene. Da jesu, ne bi bili tako zabrinuti da će kineski narod tražiti demokratske promene po ugledu na Tajvan.
Prošlost nije pouzdan pokazatelj za budućnost. Kina je već zapanjila svet svojom sposobnošću transformacije u rekordno kratkom vremenu. Mnogi su verovali da će ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju doneti dalje dramatične promene, budući da Kinezi sada moraju da se izbore sa slobodnom konkurencijom i da u velikoj meri prihvate strano prisustvo. Možda su u pravu, ali ja sumnjam u to! U najvećem broju slučajeva politika odnosi prevagu nad ekonomijom kada je opstanak postojećeg režima doveden u pitanje. Kineski rukovodioci često ponavljaju da im ne pada na pamet da slede primer Mihaila Gorbačova.
U međuvremenu, Buš mora da se suoči sa sadašnjim stanjem stvari i mora da proceni rizike i izazove savremene Kine.
Klasični fašizam je bio proizvod rata, a njihove vođe su cenile vojne vrline i bile posvećene projektu vojnog proširenja. Kineski rukovodioci su često izlazili sa mirovnim predlozima, ali ipak su se očigledno pripremali za rat, a to će činiti i kroz mnogo godina. Optimisti insistiraju da Kina nije ekspazionisticka, ali optimisti su potcenjivali i Hitlerove imperijalisaticke govore; u kineskoj retorici, takođe, postoji puno toga kroz kroz šta se provlači istorijska uloga Pekinga, što je deo njenog pokušaja za ostvarenjem statusa supersile.
Prema tome, klasični fašizam bi trebalo da bude polazna tačka našeg pokušaja da razumemo Narodnu Republiku. Zamislite Italiju 50. godina posle fašističke revolucije: Musolini je odavno mrtav i sahranjen, korporativna država je ostala netaknuta, partija još uvek sve drži pod jakom kontrolom, nacijom vladaju profesionalni političari i korumpirana elita, a ne pravi vernici. Nema više sistema zasnovanog na harizmi, već na političkom ugnjetavanju; on je ciničan a ne idealističan, a formalna pozivanja na uzvišenost “velikog italijanskog naroda” na kraju krajeva se svode na slavljenje veličine njihovih predaka.
Takva je Kina danas, i takva bi mogla da ostane sa nama još neko vreme!
Rečeno nam je čak da su Kinezi pomogli borbi protiv terorizma, što je uzrok za zadovoljstvo. Sa druge strane, CIA je nedavno iznela procenu razvoja kineske vojne moći, što je povod za brigu.
Pažljivo proučivši šta Kina jeste i šta može da bude, gospodin Buš je mogao odbiti raširenu sugestiju da je Narodna Republika nešto sasvim jedinstveno i stoga veoma teško za razumevanje.
Kina nije, kako se jednoglasno tvrdi, u tranziciji od komunizma ka slobodnijoj demokratskoj državi. Umesto toga radi se o nečemu što do sada nismo imali prilike da vidimo, potpuno razvijeni fašistički režim. Ovaj novi fenomen je teško shvatiti, kako zbog toga što kineski rukovodioci i dalje sebe nazivaju komunistima, tako i zbog toga što su fašističke države prve polovine XX veka bile mlade države, vođene od strane harizmatičnih i revolucionarnih vođa, a uništene u II Svetskom ratu. Kina je sve samo ne mlada država, na njenom čelu je III ili IV generacija lidera koji su sve samo ne harizmatični. Moguće da je sadašnja i prošla generacija kineskih vođa, od Deng Ksiaopinga do Đijan Cemina, odbacila komunistički ekonomski sistem, ali oni nisu prihtvatili kapitalizam.
Država zaista više nije vlasnik “sredstava za proizvodnju”. Sada postoji privatna svojina, a juna 2001, biznismeni su formalno primljeni u Komunističku partiju. Profit više nije tabu, on se podstiče na svim nivoima, kako u privatnom, tako i u javnom sektoru.
Država je u potpunosti angažovana u preduzetničkom poslovanju, od velikih korporacija koje su u potpunosti ili delimično u vlasništvu vojske, do onih sa profesionalnim upravljačkim kadrom i velikim brojem deoničara, koji istovremeno zadržavaju poslove u državnim firmama.
To nije ni socijalizam ni kapitalizam, već neslavni “treći put” korporativne države, koji je prvi put institucionalizovan od strane osnivača fašizma 1920-tih, Benita Musolinija a potom kopiran od strane drugih fašista u Evropi.
Kao i pređašnji fašistički režimi, Kina ljubomorno čuva jednopartijsku diktaturu; iako postoji veća raznovrsnost u mišljenju, mnogo više nego što je bilo samo generaciju pre, još uvek je skučen prostor za kritiku sistema, a zagovaranje zapadnjačke slobode i demokratije se ne toleriše. Kao i raniji fašistički režimi, kineski lideri koriste nacionalizam – a ne standardne komunističke slogane "proleterskog internacionalizma" – da bi okupili mase.
Kao i u ranijim verzijama fašizma rukovodioci Narodne Republike naglašavaju da je vrlina u poređivanju individualnog interesa interesima nacije. I zaista, kao što nam govori nedavni primer zastrašivanja Kineza koji ne žive u Kini, režim prisvaja pravo da vlada svim Kinezima, bilo gde da se oni nalaze. Kineski rukovodioci veruju da upravljaju ljudima a ne geografskim entitetom.
Komunističke vođe više ne odbacuju tradicionalnu kulturu da bi je zamenili marksizmom-lenjinizmom. Kinezi sa entuzijazmom koriste milenijumski kontinuitet kineske misli da bi obezbedili legitimnost vlastitom delovanju. Ovde nema ni traga socijalističkom realizmu! Zbilja, sadržaj drevne kineske kulture je jedna od stvari koja je najpristupačnija zapadnim posmatračima. Mnogi veruju da će zemlja sa ovako drevnim korenima neminovno demonstrirati svoju potpunu humanost u društvenoj i političkoj praksi. Pa ipak, fašistički lideri 1920-tih I 1930-tih su radili to isto. Musolini je prizivao obnovu Rima da bi pružio dramatični vizuelni podstenik stare slave, a Hitlerov omiljeni arhitekta je širom III Rajha gradio zdanja u neoklasičnom stilu.
Kao i njihovi evropski predhodnici, Kinezi zahtevaju lidersku ulogu u svetu zbog njihove istorije i kulture, a ne zbog njihove stvarne moći, naucnih ili kulturnih postignuća. Baš kao Nemačka i Italija u međuratnom periodu, Kina se oseća izdanom i poniženom, i traži način da zaceli istorijske rane. Kina koketira sa jednim od najbizarnijih koncepata ranijeg fašizama, kao što je program samodovoljnosti u pšeničnoj proizvodnji – istim zahtevom za autarhijom kojim su bili obuzeti Hitler i Musolini.
Zato je pogrešno o današnjoj Kini razmišljati kao o zemlji sa jako nestabilnim sistemom, koja je sa jedne strane vođena kapitalističkim interesima, a sa druge strane represivnim uticajima komunizma. Fašizam bi mogao postati potencijalno stabilan sistem, uprkos predstavi mahnite siline Hitlerove Nemačke i Musolinijeve Italije. Napokin pad fašizma nije bio rezultat unutrašnje krize, on je uništen snagom nadmoćnijeg oružja. Fašizam je uznemiravajuće popularan; Hitler i Musolini su se dokopali moći predvodeći pokrete koje su imali poreklo u masama, a Nemci i Italijani nisu pružili više od verbalnog otpora, sve dok nisu počeli da gube rat.
Pošto je klasični fašizam bio kratkovečan, teško je znati da li bi stabilna trajna fašistička država bila moguća. Ekonomski korporativna država se može pokazati fleksibilnijom i prilagodljivijom od centralnog planiranja, koje je dominiralo komunizmom u sovjetskoj imperiji i drugde. (Slučaj Japana, koji je takođe pokušao da kombinuje kapitalističko preduzetništvo sa društvenim upravljanjem, može da nam pokaže koju vrstu problema Kinezi imaju i s kojima će se verovatno suočiti). I naše kratkotrajno iskustvo sa fašizmom takođe nam otežava da procenimo mogućnosti političke evolucije.
Iako je Hitler voleo sebe da naziva prvim među jednakima (primus inter pares), on ne bi pasivno posmatrao demokratizaciju Trećeg rajha, niti bi Musolini svoju moć prepustio slobodno izrazenoj volji italijanskog naroda. Čini se malo verovatnim da će rukovodioci Narodne Republike biti voljni da naprave takve promene. Da jesu, ne bi bili tako zabrinuti da će kineski narod tražiti demokratske promene po ugledu na Tajvan.
Prošlost nije pouzdan pokazatelj za budućnost. Kina je već zapanjila svet svojom sposobnošću transformacije u rekordno kratkom vremenu. Mnogi su verovali da će ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju doneti dalje dramatične promene, budući da Kinezi sada moraju da se izbore sa slobodnom konkurencijom i da u velikoj meri prihvate strano prisustvo. Možda su u pravu, ali ja sumnjam u to! U najvećem broju slučajeva politika odnosi prevagu nad ekonomijom kada je opstanak postojećeg režima doveden u pitanje. Kineski rukovodioci često ponavljaju da im ne pada na pamet da slede primer Mihaila Gorbačova.
U međuvremenu, Buš mora da se suoči sa sadašnjim stanjem stvari i mora da proceni rizike i izazove savremene Kine.
Klasični fašizam je bio proizvod rata, a njihove vođe su cenile vojne vrline i bile posvećene projektu vojnog proširenja. Kineski rukovodioci su često izlazili sa mirovnim predlozima, ali ipak su se očigledno pripremali za rat, a to će činiti i kroz mnogo godina. Optimisti insistiraju da Kina nije ekspazionisticka, ali optimisti su potcenjivali i Hitlerove imperijalisaticke govore; u kineskoj retorici, takođe, postoji puno toga kroz kroz šta se provlači istorijska uloga Pekinga, što je deo njenog pokušaja za ostvarenjem statusa supersile.
Prema tome, klasični fašizam bi trebalo da bude polazna tačka našeg pokušaja da razumemo Narodnu Republiku. Zamislite Italiju 50. godina posle fašističke revolucije: Musolini je odavno mrtav i sahranjen, korporativna država je ostala netaknuta, partija još uvek sve drži pod jakom kontrolom, nacijom vladaju profesionalni političari i korumpirana elita, a ne pravi vernici. Nema više sistema zasnovanog na harizmi, već na političkom ugnjetavanju; on je ciničan a ne idealističan, a formalna pozivanja na uzvišenost “velikog italijanskog naroda” na kraju krajeva se svode na slavljenje veličine njihovih predaka.
Takva je Kina danas, i takva bi mogla da ostane sa nama još neko vreme!
jel si bio u Kini? Samo to... 
