Kineska kriza: Cena promena
Strahuje se da bi značajne ekonomske reforme bez čvrse političke kontrole vodile ka ponavljaju sovjetskog iskustva – kolapsu Komunističke partije i možda čak države, piše Rodžer Bejker (Rodger Baker) u „Stratforu“.
Prošle sedmice se mnogo toga značajnog dešavalo u Kini.
Prvo, Centralna banka je šokirala finansijski svet devalvirajući vrednost juana za dva odsto u odnosu na dolar, što je izazvalo mnoštvo spekulacija, uključujući i da će to podstaći obaranje valuta ostalih azijskih zemalja.
Zvanični Peking ističe da je cilj ovog prilagođavanja da se više uzima u obzir ponuda i tražnja, što znači da će kurs u većoj meri određivati tržište, ali da nisu verovatne veće oscilacije. Međunarodni monetarni fond (MMF) je istakao da to može voditi slobodnijoj fluktuaciji juana, što je ova institucija tražila od Kine pre nego što ga uključi u korpu valuta sa specijalnim pravima vučenja. MMF takođe ističe da vrednost juana nije potcenjena, uprkos devalvaciji.
Kineski državni mediji su, takođe, prošle sedmice objavili upozorenje penzionisanim zvaničnicima da ostani izvan politike i ne zloupotrebljavaju svoje bivše kontakte i prestiž. Ovo upozorenje je usledilo nakon informacija da je otkazan godišnji nezvanični sastanak sadašnjih i bivših zvaničnika Komunističke partije, kao i da se ovaj tradicionalni skup neće više održavati.
U izveštajima državnih medija se ističe da su partijski zvaničnici već održali nekoliko sastanaka u Pekingu i da su odluke donete javno a ne na nekim tajnim susretima starih i penzionisanih komunističkih funkcionera. U drugim izveštajima se ukazuje da su pojedini bivši partijski i vojni zvaničnici bili uključeni u špekulacije sa nekretninama kao i druge zloupotrebe i da se takva praksa mora prekinuti.
Na kraju, Kina se suočila prošle sedmice sa jednim od najtežih industrijskih nesreća u poslednjih nekoliko godina – serijom eksplozija u luci Tjanđin u kojoj je poginulo više od 100 lica. Vlasti su pokrenule istragu zbog nelegalnog skladištenja i neodgovarajućih bezbednostni procedura ne samo u Tjanđinu nego i u mnogim drugim postrojenjima širom zemlje.
Građani su počeli proteste u Tjanđinu tražeći od vlasti odštetu. Reagujući na nezadovoljstvo stanovništva, Peking je pojačao kampanju protiv glasina, koristeći državne medije da podseti javnost da su optuženi čak i pojedini članovi Politbiroa, tako da može verovati vlastima da će otkriti a ne skrivati zloupotrebe u slučaju eksplozije u Tjanđinu.
U svim ovim događajima, zvanični Peking naglašava otvorenost u donošenju odluka. To je poruka koja je više namenjena za unutrašnje nego spoljnopolitičke potrebe, ali koja u svakom slučaju priznaje činjenicu da ni u zemlji niti u inostranstvu nema poverenja da Komunistička partija i kineska vlada vode transparentnu politiku.
Nasleđe korupcije i nepotizma i dalje je veliko, a antikorupcijaska kampanja koju vode vlasti, zapravo, samo osnažuje uverenje građana o rasprostranjenosti te pojave.
Stari sistem iz vremena Denga prevaziđen
Kina se nalazi možda u najvećoj krizi od reformi koje je pokrenuo Deng Sijao Ping. Tip vlade i ekonomije koji je on ustanovio više nije efikasan za upravljanje Kinom a još manje za njeno preusmeravanje na novi put.
Nakon okončanja haotične ere kada je vladao Mao Ce Tung, Deng je inicirao reforme početkom 1980-ih fokusirajući se na tri tačke. Prvo, dozvolio je veće ekonomske slobode, tako što će se pojedine grane razvijati brže od drugih sa idejom da će “taj rastući talas podići sve brodove”.
Drugo, sprečiti bilo kog pojedinca da dominira kineskom politikom. Nijedna ličnost nije mogla da ima takav uticaj kao Deng, jer bi to po njegovoj proceni, vodilo zemlju u turbulentno političko i ekonomsko stanje.
Umesto toga, kineski lideri su dovedeni u situaciju da o svim pitanjima odlučuju konsesualno što je ograničavalo bilo koji pojedinačni izvor moći i eliminisao frakcije zarad stvaranja raširene mreže uticaja koja se preplitala i pokrivala mnoge segmente društva, čime su sprečavane unutrašnje podele u rukokvodstvu.
Treće, voditi opreznu spoljnu politiku. Nedvosmisleno ukazivati na politiku nemešanja Kine i izbegavati demonstriranje vojne snage. Cilj je bio da se ojača unutrašnja ekonomska i društvena kohezija zemlje, istovremeno izbegavajući skretanje nepotrebne pažnje armija zemalja u susedstvu i SAD.
Dengov model je veoma dobro funkcionisao u Kini, u najmanju ruku na površini. Dok se Sovjetski Savez raspao, Komunistička partija Kine je opstala, čak i nakon grube i neadkvatne reakcije na zbivanja na trgu Tjenamen.
Mada su reagovali sporo na izazove, odnosno proaktivno inicirali promene, kineski lideri su uspeli da podstaknu brz i snažan ekonomski rast, izbegavajući pri tom ekstremnu socijalnu i političku destabilizaciju. Bez potresa je obavljan prenos vlasti, po modelu koji je zamislio Deng, sve do stupanja na scenu sadašnjeg lidera Si Đipinga.
Kineski lideri su čak uspeli da preduprede negavine posledice globalnog ekonomskog usporavanja i sačuvaju red iako je stopa domaćeg ekonomskog rasta znatno pala.
Međutim, taj relativni mir na površini prikriva uznemiravajuće trendove ispod, odnosno u središu sistema. Konsesualni model upravljanja, koji na prvi pogled osigurava stabilnost, u poslednjih nekoliko godina više doprinosi produžavanju velikih strukturalnih problema koji mogu da odlože ili podriju reforme.
Odsustvo radikalnih zaokreta, izbegavanje recesije i umeće odlaganja važnih ali potencijalno destabilizujućih reformi, doprineli su da Kina liči na nezaustavljivi teški kamion. Kineska ekonomija je nadmašila japansku i procenjuje se da će preteći i američku.
Ako se ekonomska snaga pretoči u nacionalnu, onda se Kina pojavljuje kao važna globalna sila. Peking je čak počeo da odstupa od Dengove zamisli, odnosno upozorenja da ne pokazuje otvoreno svoju vojnu moć. Umesto toga, kineske armija sve agresivnije demonstrira silu u Istočnom i Južnom kineskom moru – zbog procenjene nužnosti da zaštiti sve važnije pomorske pravce kojima se trasportuju sirovine iz uvoza kao i roba za izvoz. Istovremeno, kineska armija se oseća moćnije i želi da deluje u skladu sa tom snagom.
Međutim, sve ekonomije sveta ciklično se razvijaju. S obzirom da prolaze kroz različite faze, “suvo granje” treba potkresati i osigurati prostor za nove “izdanke”. Recesija, bankroti i kolaps pojedinih sektora– sve su to delovi prirodnog ekonomskog procesa, iako kratkoročno izazivaju poremećaje.
Mada Kina tvrdi da se povećava kvalitet njene proizvodnje i izvoza, ona se istovremeno ne odriče starih komponenti ekonomije i stabilnosti velikih državnih kompanija koje drže blokiran raspoloživi kapital neproporcionalno sveukupnom broju zaposlenih u zemlji.
Parohijalni interesi lokalnih i provincijalnih vlada – koje žele da izbegnu bilo kakvu primisao nestabilnosnti – doveli su do toga da su razni viškovi, počev od radne snage pa do zastarele opreme, ostali netaknuti, pre svega u teškoj industriji koja je činila kičmu ranog ekonomskog rasta Kine.
Politika konsenzusa omogućila je uspon Kine ali ne na zdrav način.
Nužnost političke kontrole zarad ekonomskih reformi
Poslednja tranzicija vlasti, odnosno dolazak Si Đipinga na čelo države i partije 2012, takođe nije bilo glatka kao što je izgledalo na prvi pogled. To se dešavalo usred skandala sa Bo Silajem, bivšim sekretarom partije Čungćinga i članom najviših tela zemlje, koji je nastojao ne samo da promeni smer kineske politike već i da iskoristi Đipingov dolazak na vlast za svoje ambicije.
Antikorupcijska kampanja, koja je u toku, pokazuje da su izazovi mnogo veći nego što je izgledalo, uključujući i navodni pokušaj atentata na Si Đipinga.
Nedavno saopštenje u kome se bivši partijski lideri i zvaničnici upozoravaju da ostanu van politike, ukazuje na izazove sa kojima se aktuleni lider suočava.
Odluka Si Đipinga da formira nacionalni savet za bezbednost i savetodavno telo za ekonomska pitanja, čiji je član, izazvalo je protivljenje bivših zvaničnika koji su imali ulogu u kreiranju politike. Javno otkazivanje nezvaničnog samita je otvoreni udar na bivše zvaničnike.
Dok Kini predstoje najteži ekonomski izazovi - a kampanja u Južnom kineskom moru i ostalim međunarodnim vojnim pitanjima se vodi na način nakon koga se nije lako povući – ona se istovremeno suočava sa unutrašnjim unutarpartijskim sukobima i disidenstvom.
Si Đipingovo nastojanje da konsoliduje vlast, što je tesno povezano sa antikorupcijskom kampanjom, ima za cilj da omogući bržu promenu politike, prilagođavanje trendova na nacionalnom planu na lokalni nivo i ubrza odgovor Komunističke partije i državnih institucija na promenjene okolnosti. Međutim, u tim nastojanjima suočava se sa izazovoma višedecenijske tradicije i ukopanih interesa i moći, što je dovelo do protivrečnosti: ekonomija se liberalizuje ali se politika Kine kreće ka autokratiji.
Da bi sproveo sledeću fazu ekonomskog otvaranja i reformi, Si Điping istovremeno pojačava kontrolu nad medijima, slobodama i samom Komunističkom partijom. Strahuje se da bi značajne ekonomske reforme bez čvrse političke kontrole vodile ka ponavljaju sovjetskog iskustva – kolapsu Komunističke partije i možda čak države.
http://www.slobodnaevropa.org/content/kineska-kriza-cena-promena/27195973.html
Имамо тему о економском стању у Русији. Требало би да имамо теме и о економском стању у Чемерици, ЕУрупи, а и у Народној Републици Кини.
Овом приликом отварам расправу о економском стању у сталној чланици СБ, Народној Републици Кини, првој или другој економији света (зависи ко посматра).
Ovo sto im se danas desilo je surovo.
