Secate li ga se ...
...Montana, 29. decembar 1868: Na tragu ubicama svog sedamnaestogodisnjeg brata Viliama, koji su pobegli u utvrdjenje Fort Smit i pristupili vojsci, jedan lovac po imenu Ken Parker, prijavljuje se u vojsku kao izvidjac. Njegova humanost i smisao za pravdu ubrzo se suprotstavljaju logici vojne institucije i on shvata ogorcenost Mandana, poglavice Cejena smestenih u blizini tvrdjave. Ipak, u jednom trenutku biva primoran (da bi sacuvao svoju glavu) da se bori protiv njih, ali kasnije staje u njihovu odbranu i rizikuje zivot kako Mandan, koji je u bekstvu sa sincicem na ledjima, ne bi bio pogodjen. Njegovo ponasanje, inspirisano solidarnoscu i pravdom, obezbedjuje mu ugled kod Indijanaca. Ken Parker ce spasiti i sina poglavice Dakota. U septembru 1870. Ken stize i u Vasington gde se bori za pravdu Dakota, zajedno sa Irokezom Eli Donehogavom, komesarom indijanskih poslova.
Ovo je pocetak price o jednom heroju koji je zauvek promenio vestern "Made in Italy". O kultnom strip junaku Kenu Parkeru, u narodu poznatijem po nadimku "Duga Puška"
Kažu ljudi da je bio cudna sorta. Bas tako. Sigurno mu znamo mesto i datum rodjenja - Bufalo, jedno seoce u Vajomingu, 20. novembar 1844. Jedan ekspert (Djani di Pijetro) daje portret naseg junaka naglasavajuci da u "Gradu rudara" (naslov epizode) jedna poseta berberinu otkriva njegove crte lice. "Podseca na Roberta Redforda, ali ima vise koscato lice i kukast nos. Visok je, vitak, zivahan, mrsavog i misicavog tela. Koristi staru pusku sa samo jednim metkom (strogo odbrambeno oruzje) koju je nasledio od dede. Jedini ustupak vremenu "vincestera" je zamena mehanizma za pucanje kad u San Francisku daje pusku da joj se modifikuje sistem za opaljivanje". Ovo je i strip sa jakim socijalnim i politickim nabojem dirigovan instinktom samoodrzanja. U vojsku se i zaposljava bas zato sto tadasnji Zapad nudi malo prilika za afirmaciju nekome ko ima Kenov senzibiliet.
"Medjutim, logika na kojoj se zasniva vojna institucija i uloga koju vojska SAD ima u genocidu crvenog naroda, ubrzo dolaze u sukob sa njegovim ubedjenjima i sistemom vrednosti. Nesposoban za bilo kakvu vrstu rasizma, cak ni verbalnu, ima veliki ugled kod crvenog naroda". Ken je bio i nemocni svedok pokolja na bojnom polju Litl Big Horna.
Parker je jedna od poslednjih karika stripovanih vestern mitologema: Cisko Kid, Porucnik Bluberi, Dzeri Spring, Badi Longvej, Teks Viler. Stvorio ga je 1974. fantasticni italijanski tandem: scenarista Djankarlo Berardi i crtac Ivo Milaco. U svom eseju o Parkeru, Tjeri Grenstin ovog junaka karakterise kao "Zapad sa ljudskim licem": On nije usamljeni osvetnik kao Talicni Tom (Lucky Luke), niti traper kao Badi Longvej, a jos manje vojnik (makar i dezerter), kao Bluberi. On ne zauzima nijedno mesto naznaceno u tradicionalnom kastingu. Buduci da je heroj bez odredjene uloge, on ih igra sve neizmenicno: upoznajemo ga i kao lovca, drvosecu, istrazivaca, sluzbenika detektivske agencije "Pinkerton", gonica stoke ("drover" u zargonu Divljeg zapada), glumca.
Grenstin skrece paznju da Berardi koristi dosta izandjali narativni postupak, a to je obaveza da heroj uvek pobegne od "pravde" institucija sistema i to bas u trenutku kad treba da ga uhvate. Ali, moramo se sloziti sa Grenstinom, i Zan Misel Sarlije odrzavao je nase interesovanje prilican niz godina u Bluberijevim albumima, koristeci isti postupak, s tom razlikom sto Bluberi ne uspeva da se ispetlja ni iz jedne jedine pustolovine koju feljtonski zapleti cine sve vise nerazmrsivom. Taj stil crteza stvarno bi mogao da se definise kao "pohvala nedovrsenom".
U vizuelnom i narativnom savrsenstvu gotovo "egal" sa Hugom Pratom. Italija je tu samo koincidencija. Usputni toponim dva vagabunda. "Milacov istinski talenat nema niceg egzibicionistickog. Ako se izuzmu retki crtezi u kojima se ispoljava tendencija ka estetiziranju. Formiran u skoli dzepnog stripa koji tera crtaca na produktivnost, Milaco je naucio brzo da crta. Ekonomicnost i djavolski izrazajni grafizam, predstavljaju nasledje tih godina intenzivnog rada", pise Grenstin. Te krhke slike sa odlikama impresionizma ostavljaju, ne samo njemu, utisak da ce se svakog casa istopiti u ponovo pronadjenoj belini. A, ta "krhkost" se uklapa u Berardijev narativni projekat "koji se sastojao uglavnom u tome da se pod maskom svakog hvalisavca pronadje ranjivo bice zeljno utehe". Ili sto neko rece, ova serija nije nista drugo do povod za lutanje po unutrasnjosti nasih mitova.
Pomalo luzersko i melanholicno.
...Par clanaka - koje sam nasao iz prve ruke su posluzili cisto radi podsecanja na lik i delo "Duge puske"...U obilju tadasnjih izdanja "Lunov Magnus Stripa" i "Zlatne Serije" prohujala je citava plejada junaka "bez mane i straha" Zagor-te-nej aka "Duha koji hoda"; Bleka Stene; Komandant Marka i njegovih "Vukova s` Ontarija"; Kita Telera; Teksa Vilera; Kapetana Mikija ...sve to bejahu uglavnom Italijanske impresije o divljem zapadu tzv "granici" u raznim vremenskim epohama - sa svojim stereotipima - losih (obicno indijanaca,vojnika britanske imperije tzv "crvenih mundira",razbojnika sa "crnim" sesirima,revolverasa) i dobrih (anglo-saksonskih doseljenika,rendzera i pripadnika federalne vojske tj usamljenih jahaca sa "belim" sesirima) momaka ... - naravno gutali smo epizodu za epizodom,u pravilnim dvonedeljnim dozama.
...ali onda se pojavio strip koji nije odgovarao nasoj uveliko stvorenoj slici o epskom vremenu i zemlji "hrabrih i slobodnih" u kome nije sve bilo crno - belo,a glavni junak ne bese heroj vec obican covek sa svojim manama - skitnica koji je bivao i zedan i gladan i bolestan,koji je imao dete sa indijankom,koji se borio podjednako i protiv i sa "dobrima" i "losima" - kao da je jedina pravda u koju je verovao bila ona u njegovom rasudjivanju...a i sijajucu sliku junacke "granice" umrlja blatom,krvlju,bedom...nije nam se to svidjalo - previse je podsecalo na realan svet koji smo tek naslucivali - tako da smo sveske u kojima se pojavljivao ovaj junak kupovali cisto zbog kolekcionarstva, ali one nisu imale nikakvu vrednost u nasim "trgovinama" -a ponekad i fizickim razracunavanjima oko stripova,tako da je Ken strpljivo cekao,zaboravljen na policama - skupljajuci prasinu...
Prosle su godine,detinjstvo sa njima i svet je sve manje izgledao sjajan i crno-beo a sve vise je pocinjao da lici na neke zaboravljene i do tada nerazumljive slike...i tada, polako Ken izroni iz prasine a njegove price pocese da dobijaju smisao...
- Bese to davno pre ozvanicavanja tzv "Grafickih novela" ali za mene su on i "Korto" ne prapocetci vec sjajni predstavnici istih koji su na svoj nacin - bez danasnjih brutalnih i napadno "osvescujucih" efekata pricali svoje price ...
Kad su 1974. crtač Ivo Milazzo i scenarista Giancarlo Berardi doneli Sergio Bonelliju na sto prvu epizodu Ken Parkera nisu ni sanjali koliki će trag njihov junak ostaviti u istoriji talijanskog i svetskog stripa. Ali, nije sve išlo tako lako. Berardi i Milazzo su bili nerazdvojni prijatelji i kolege sa fakulteta gde ih je spojila ljubav prema stripu i kako Ivo jednostavno kaže: "...video sam da Giancarlo obožava da pise, ja sam obožavao da crtam i tako smo odlučili da pokušamo da napravimo nešto zajedno ..."
...Posle par godina odvojenog rada za razne francuske, engleske i američke izdavačke kuće na raznoraznim likovima, autori su odlučili da okušaju sreću na domaćem tlu zajedničkim snagama. U to vreme autori nisu hteli da radeWestern seriju smatrajući da je u klasičnom westernu već sve rečeno, ali na narudžbinu magazina Giornalino napravili su skicu jedne western priče, koju su nesretnici odbili ( i verovatno godinama poslie čupali kosu zbog toga), a da bi je Bonelli oberučke prihvatio. Prvobitno je bilo zamišljeno da to bude "standalone" priča koja bi izašla u sklopu edicije "Collana Rodeo". Međutim, upravo u to vreme se pojavio slavni western film reditelja Sidneya Pollacka - "Jeremiah Johnson"
...... ili kako je preveden u Italiji "Corvo Rosso non avrai il mio scalpo" ("Crveni Gavran neće uzeti moj skalp") koji ih je obojicu oduševio tako da su prepravili originalni scenario ponuđen Bonelliju i kreirali lik koji neodoljivo podsjeća na slavnog Roberta Redforda iz filma, lik western heroja koji neće biti klasičan revolveraš nego lovac i vodič koji se oružjem služi samo u samoodbrani. Nakon što je video tri četvrtine prvog broja Bonelli je oduševljeno zatražio nove nastavke prepoznajući potencijal u onome što je video i imajući na umu otvaranje nove serije. Međutim zahtevao je da redizajniraju lik tako da bude bez brade (Milazzo je u jednom intervjuu duhovito primetio : "...Zašto? Zato što u Italiji nijedan bradati junak nije postigao nikakv uspeh!...") i da promene ime Jebediah Baker koje je Berardi bio odabrao. Rečeno - učinjeno. U drugoj epizodi Ken je, kao što znamo otišao kod brijača (i postao Robert Redford ), a ime je promenjeno tako da se Milazzu svidjelo ime Ken, a Berardi je odabrao Parker po svojoj omiljenoj hemijskoj olovci . I tako je 3 godine nakon nastanka prvog broja, 1977. objavljen prvi broj Ken Parkera nazvan "Lungo Fucile" (Duga puška), a sve posle toga je legenda...
...Montana, 29. decembar 1868: Na tragu ubicama svog sedamnaestogodisnjeg brata Viliama, koji su pobegli u utvrdjenje Fort Smit i pristupili vojsci, jedan lovac po imenu Ken Parker, prijavljuje se u vojsku kao izvidjac. Njegova humanost i smisao za pravdu ubrzo se suprotstavljaju logici vojne institucije i on shvata ogorcenost Mandana, poglavice Cejena smestenih u blizini tvrdjave. Ipak, u jednom trenutku biva primoran (da bi sacuvao svoju glavu) da se bori protiv njih, ali kasnije staje u njihovu odbranu i rizikuje zivot kako Mandan, koji je u bekstvu sa sincicem na ledjima, ne bi bio pogodjen. Njegovo ponasanje, inspirisano solidarnoscu i pravdom, obezbedjuje mu ugled kod Indijanaca. Ken Parker ce spasiti i sina poglavice Dakota. U septembru 1870. Ken stize i u Vasington gde se bori za pravdu Dakota, zajedno sa Irokezom Eli Donehogavom, komesarom indijanskih poslova.
Ovo je pocetak price o jednom heroju koji je zauvek promenio vestern "Made in Italy". O kultnom strip junaku Kenu Parkeru, u narodu poznatijem po nadimku "Duga Puška"
Kažu ljudi da je bio cudna sorta. Bas tako. Sigurno mu znamo mesto i datum rodjenja - Bufalo, jedno seoce u Vajomingu, 20. novembar 1844. Jedan ekspert (Djani di Pijetro) daje portret naseg junaka naglasavajuci da u "Gradu rudara" (naslov epizode) jedna poseta berberinu otkriva njegove crte lice. "Podseca na Roberta Redforda, ali ima vise koscato lice i kukast nos. Visok je, vitak, zivahan, mrsavog i misicavog tela. Koristi staru pusku sa samo jednim metkom (strogo odbrambeno oruzje) koju je nasledio od dede. Jedini ustupak vremenu "vincestera" je zamena mehanizma za pucanje kad u San Francisku daje pusku da joj se modifikuje sistem za opaljivanje". Ovo je i strip sa jakim socijalnim i politickim nabojem dirigovan instinktom samoodrzanja. U vojsku se i zaposljava bas zato sto tadasnji Zapad nudi malo prilika za afirmaciju nekome ko ima Kenov senzibiliet.
"Medjutim, logika na kojoj se zasniva vojna institucija i uloga koju vojska SAD ima u genocidu crvenog naroda, ubrzo dolaze u sukob sa njegovim ubedjenjima i sistemom vrednosti. Nesposoban za bilo kakvu vrstu rasizma, cak ni verbalnu, ima veliki ugled kod crvenog naroda". Ken je bio i nemocni svedok pokolja na bojnom polju Litl Big Horna.
Parker je jedna od poslednjih karika stripovanih vestern mitologema: Cisko Kid, Porucnik Bluberi, Dzeri Spring, Badi Longvej, Teks Viler. Stvorio ga je 1974. fantasticni italijanski tandem: scenarista Djankarlo Berardi i crtac Ivo Milaco. U svom eseju o Parkeru, Tjeri Grenstin ovog junaka karakterise kao "Zapad sa ljudskim licem": On nije usamljeni osvetnik kao Talicni Tom (Lucky Luke), niti traper kao Badi Longvej, a jos manje vojnik (makar i dezerter), kao Bluberi. On ne zauzima nijedno mesto naznaceno u tradicionalnom kastingu. Buduci da je heroj bez odredjene uloge, on ih igra sve neizmenicno: upoznajemo ga i kao lovca, drvosecu, istrazivaca, sluzbenika detektivske agencije "Pinkerton", gonica stoke ("drover" u zargonu Divljeg zapada), glumca.
Grenstin skrece paznju da Berardi koristi dosta izandjali narativni postupak, a to je obaveza da heroj uvek pobegne od "pravde" institucija sistema i to bas u trenutku kad treba da ga uhvate. Ali, moramo se sloziti sa Grenstinom, i Zan Misel Sarlije odrzavao je nase interesovanje prilican niz godina u Bluberijevim albumima, koristeci isti postupak, s tom razlikom sto Bluberi ne uspeva da se ispetlja ni iz jedne jedine pustolovine koju feljtonski zapleti cine sve vise nerazmrsivom. Taj stil crteza stvarno bi mogao da se definise kao "pohvala nedovrsenom".
U vizuelnom i narativnom savrsenstvu gotovo "egal" sa Hugom Pratom. Italija je tu samo koincidencija. Usputni toponim dva vagabunda. "Milacov istinski talenat nema niceg egzibicionistickog. Ako se izuzmu retki crtezi u kojima se ispoljava tendencija ka estetiziranju. Formiran u skoli dzepnog stripa koji tera crtaca na produktivnost, Milaco je naucio brzo da crta. Ekonomicnost i djavolski izrazajni grafizam, predstavljaju nasledje tih godina intenzivnog rada", pise Grenstin. Te krhke slike sa odlikama impresionizma ostavljaju, ne samo njemu, utisak da ce se svakog casa istopiti u ponovo pronadjenoj belini. A, ta "krhkost" se uklapa u Berardijev narativni projekat "koji se sastojao uglavnom u tome da se pod maskom svakog hvalisavca pronadje ranjivo bice zeljno utehe". Ili sto neko rece, ova serija nije nista drugo do povod za lutanje po unutrasnjosti nasih mitova.
Pomalo luzersko i melanholicno.
...Par clanaka - koje sam nasao iz prve ruke su posluzili cisto radi podsecanja na lik i delo "Duge puske"...U obilju tadasnjih izdanja "Lunov Magnus Stripa" i "Zlatne Serije" prohujala je citava plejada junaka "bez mane i straha" Zagor-te-nej aka "Duha koji hoda"; Bleka Stene; Komandant Marka i njegovih "Vukova s` Ontarija"; Kita Telera; Teksa Vilera; Kapetana Mikija ...sve to bejahu uglavnom Italijanske impresije o divljem zapadu tzv "granici" u raznim vremenskim epohama - sa svojim stereotipima - losih (obicno indijanaca,vojnika britanske imperije tzv "crvenih mundira",razbojnika sa "crnim" sesirima,revolverasa) i dobrih (anglo-saksonskih doseljenika,rendzera i pripadnika federalne vojske tj usamljenih jahaca sa "belim" sesirima) momaka ... - naravno gutali smo epizodu za epizodom,u pravilnim dvonedeljnim dozama.
...ali onda se pojavio strip koji nije odgovarao nasoj uveliko stvorenoj slici o epskom vremenu i zemlji "hrabrih i slobodnih" u kome nije sve bilo crno - belo,a glavni junak ne bese heroj vec obican covek sa svojim manama - skitnica koji je bivao i zedan i gladan i bolestan,koji je imao dete sa indijankom,koji se borio podjednako i protiv i sa "dobrima" i "losima" - kao da je jedina pravda u koju je verovao bila ona u njegovom rasudjivanju...a i sijajucu sliku junacke "granice" umrlja blatom,krvlju,bedom...nije nam se to svidjalo - previse je podsecalo na realan svet koji smo tek naslucivali - tako da smo sveske u kojima se pojavljivao ovaj junak kupovali cisto zbog kolekcionarstva, ali one nisu imale nikakvu vrednost u nasim "trgovinama" -a ponekad i fizickim razracunavanjima oko stripova,tako da je Ken strpljivo cekao,zaboravljen na policama - skupljajuci prasinu...
Prosle su godine,detinjstvo sa njima i svet je sve manje izgledao sjajan i crno-beo a sve vise je pocinjao da lici na neke zaboravljene i do tada nerazumljive slike...i tada, polako Ken izroni iz prasine a njegove price pocese da dobijaju smisao...
- Bese to davno pre ozvanicavanja tzv "Grafickih novela" ali za mene su on i "Korto" ne prapocetci vec sjajni predstavnici istih koji su na svoj nacin - bez danasnjih brutalnih i napadno "osvescujucih" efekata pricali svoje price ...
Kad su 1974. crtač Ivo Milazzo i scenarista Giancarlo Berardi doneli Sergio Bonelliju na sto prvu epizodu Ken Parkera nisu ni sanjali koliki će trag njihov junak ostaviti u istoriji talijanskog i svetskog stripa. Ali, nije sve išlo tako lako. Berardi i Milazzo su bili nerazdvojni prijatelji i kolege sa fakulteta gde ih je spojila ljubav prema stripu i kako Ivo jednostavno kaže: "...video sam da Giancarlo obožava da pise, ja sam obožavao da crtam i tako smo odlučili da pokušamo da napravimo nešto zajedno ..."
...Posle par godina odvojenog rada za razne francuske, engleske i američke izdavačke kuće na raznoraznim likovima, autori su odlučili da okušaju sreću na domaćem tlu zajedničkim snagama. U to vreme autori nisu hteli da radeWestern seriju smatrajući da je u klasičnom westernu već sve rečeno, ali na narudžbinu magazina Giornalino napravili su skicu jedne western priče, koju su nesretnici odbili ( i verovatno godinama poslie čupali kosu zbog toga), a da bi je Bonelli oberučke prihvatio. Prvobitno je bilo zamišljeno da to bude "standalone" priča koja bi izašla u sklopu edicije "Collana Rodeo". Međutim, upravo u to vreme se pojavio slavni western film reditelja Sidneya Pollacka - "Jeremiah Johnson"
