Rukav bez kraja
Ona , zatvarajući oči okrenu glavu , za ceo jedan krug , i zamesti je meć paperje levog krila – pa se tako okameni u njegovoj svesti . Kao da je htela da kaže : sve je to viđeno kroz ovaj prozor !
On nije gledao kroz prozor , verujući da je ona plod njegove mašte u kojoj stoji uzdudučena , na toj brezovoj grani - koju vetar lagano njiše tik uz prozor .
Blaga škripa drveta o staklo , remetila je tišinu u sobi i nagoveštavala neopozivu realnost ! Nema nikakve sumnje , breza je postojala , pa i ona na njoj ! Naravno , ako gledaš kroz prozor ! Bez tog gledanja , sve je to uobrazilja – izmišljena mentalna slika !
Iz promišljanja , koje je više bilo unutrašnja borba nego saznajna analiza , prenu ga oštar glas , koji je više bio komandno oficirski , nego li misionarsko humani :
- Sa leve strane imate ekran i na njemu pojaviće se slika ! Razmislite i recite nešto o njoj ! Nemoj opet da zabrljate , kao prošli put !
Bila mu je poznata ta igra pogleda , preko ramena . Pa i taj govor množine ! Ćutke pređe preko svega !
Zato prvo baci kratak pogled preko desnog ramena , da proveri , ima li i tu kakvog god ekrana !
Tamo je stajalo nešto , što bi moglo da bude ekran , prekriven belim čaršafom ! I tako poluokrenutog , prenu ga ogromna figura iza njegovih leđa , na koju je zaboravio - strese se od straha i brže bolje , kao da ništa nije bilo , baci pogled preko levog ramena .
Tamo , na ekranu bi slika !
Ukoči se !
Slika je bezumno vrištala , arlaukala i režala na njega !?
A kad se otrgnu od tog ekrana - stade da mu ujeda sećanje ; da grize i komada pamćenje , da proždire dušu !
Bespomoćan , vrišteći u sebi od bola, nestade na trenutak za spoljni svet – ili mu se tako bar činilo !
Stravičnu tišinu prekunu jedno veliko : I !?
Šta , I ? - jedva izusti , dolazeći do daha .
Pa će opet : Ništa ! Ništa ! Zar vi ne vidite da ta slika reži , ujeda – hoće da rastrgne svaku misao nevine duše !
Glasan smeh ispuni sobu , a za njim , za tim smehom , pođe neko kikotanje kroz zube , one gromade od čoveka , uvek spremne da skoči – uzgred , koje je više ličilo na režanje doge , kroz iskolačene čeljusti , nego na zdrav smeh čoveka !
Pa dobro – nastavi ! Mislim da je ovo ovde , slika ubijene prirode – kao nekakva anđeoska intervencija čoveka u njoj . Sve je sprženo , zbrisano !
Posle kratke pauze dodade : Da to je slika velikih dela zemaljskih anđela !
Vodite ga ! Vodite !
Čovek doga skoči , oduva ga u tren iz prostorije , kao kakvu krpu !
Za njima odjekuje : Duplirana terapija !
Suva brezova grana nastavila tupo da tare o prozor .
Na njoj više ničeg nije bilo !
Ona , zatvarajući oči okrenu glavu , za ceo jedan krug , i zamesti je meć paperje levog krila – pa se tako okameni u njegovoj svesti . Kao da je htela da kaže : sve je to viđeno kroz ovaj prozor !
On nije gledao kroz prozor , verujući da je ona plod njegove mašte u kojoj stoji uzdudučena , na toj brezovoj grani - koju vetar lagano njiše tik uz prozor .
Blaga škripa drveta o staklo , remetila je tišinu u sobi i nagoveštavala neopozivu realnost ! Nema nikakve sumnje , breza je postojala , pa i ona na njoj ! Naravno , ako gledaš kroz prozor ! Bez tog gledanja , sve je to uobrazilja – izmišljena mentalna slika !
Iz promišljanja , koje je više bilo unutrašnja borba nego saznajna analiza , prenu ga oštar glas , koji je više bio komandno oficirski , nego li misionarsko humani :
- Sa leve strane imate ekran i na njemu pojaviće se slika ! Razmislite i recite nešto o njoj ! Nemoj opet da zabrljate , kao prošli put !
Bila mu je poznata ta igra pogleda , preko ramena . Pa i taj govor množine ! Ćutke pređe preko svega !
Zato prvo baci kratak pogled preko desnog ramena , da proveri , ima li i tu kakvog god ekrana !
Tamo je stajalo nešto , što bi moglo da bude ekran , prekriven belim čaršafom ! I tako poluokrenutog , prenu ga ogromna figura iza njegovih leđa , na koju je zaboravio - strese se od straha i brže bolje , kao da ništa nije bilo , baci pogled preko levog ramena .
Tamo , na ekranu bi slika !
Ukoči se !
Slika je bezumno vrištala , arlaukala i režala na njega !?
A kad se otrgnu od tog ekrana - stade da mu ujeda sećanje ; da grize i komada pamćenje , da proždire dušu !
Bespomoćan , vrišteći u sebi od bola, nestade na trenutak za spoljni svet – ili mu se tako bar činilo !
Stravičnu tišinu prekunu jedno veliko : I !?
Šta , I ? - jedva izusti , dolazeći do daha .
Pa će opet : Ništa ! Ništa ! Zar vi ne vidite da ta slika reži , ujeda – hoće da rastrgne svaku misao nevine duše !
Glasan smeh ispuni sobu , a za njim , za tim smehom , pođe neko kikotanje kroz zube , one gromade od čoveka , uvek spremne da skoči – uzgred , koje je više ličilo na režanje doge , kroz iskolačene čeljusti , nego na zdrav smeh čoveka !
Pa dobro – nastavi ! Mislim da je ovo ovde , slika ubijene prirode – kao nekakva anđeoska intervencija čoveka u njoj . Sve je sprženo , zbrisano !
Posle kratke pauze dodade : Da to je slika velikih dela zemaljskih anđela !
Vodite ga ! Vodite !
Čovek doga skoči , oduva ga u tren iz prostorije , kao kakvu krpu !
Za njima odjekuje : Duplirana terapija !
Suva brezova grana nastavila tupo da tare o prozor .
Na njoj više ničeg nije bilo !
