MAHOVINA
Nemoj traziti da u vetar raspem
sve tisine,
kisama prokapljem svaku suzu
od bola otrgnutu.
Odem kao ptica selica,
do proleca nestanem
u daljinama vremena.
Krila mi klonula.
Ostacu u kavezu, tobom zatvorena.
Jesen je...
Vreme osluskivanja kosave,
talasanja Dunava dok Savu grli siroko.
Sustanja lisca pod skitaljkama
dok te kroz izmaglice trazim
negde na severnoj strani Sveta.
Zasao si u mene duboko,
ispod svake kosti.
Srastam uz tebe kao mahovina
uz stoletni hrast.
Jedino i samo tako ziva.
Jos mi samo dah tvoj treba.
Hladno je.
Umiri se nocas,
dok tminom sobe vatra iz kamina
sene baca po zidu.
Pogledaj,
zar ne lici ta zivahna igra
na ples samo za tvoje oci.
Slusaj pazljivo.
U zvucima jesenje sonate,
prepoznaces zov.
Priznaj,
lagano te obuzima slutnja,
da je pokora usud tvoj.
Nikada moj biti neces,
to znam i ne hajem bas!
Al drzni se vec jednom da me pokrijes
plavim satenskim pokrivacem
tvog neodoljivog pogleda
kad ti u san doletim drhtava i promrzla.
Jesen je...
Hladno je.
I ako nisam ptica selica,
kad jutro svane otici cu
na severnu stranu Sveta,
da zatvorena tobom
uz stari hrast prezivim.
Najda M.
