MESEČINA
Senka dugokosa,rasčupana,
u ogledalu vremena
zaviruje u prošlost.
Drhtava ruka po papiru
nakvašenom gorkim suzama piše.
Testament ili amanet,
nek odaberu oni kojima ostavljam
trag duše.
Ni preteške,ni lake reči.
One što ravnodušnost ubijaju
pri prvom dodiru sa spoznajom.
Čitava vreća osećaja,
koktel od pelina i meda.
Pomračenih tugom,
razgaljenih srećom na mahove,
slučajno naletelom u život.
Na zidu obrisi tela zgrčenog od bola.
Osmeh, nesiguran, straha pun.
Kao da će me progutati savest
što se smešim nadolazećem jutru.
Navikla na vreme kao breme,
drobim sate, osvajam dane
previše moćne u svetlosti
za moje misli protkane melanholijom.
Suton dočekujem u radosti,
pesmu pevušim,blagodarim noć.
Dolazi lagano meni nestrpljivoj.
Pod mesečinom dušu otvaram.
Pretvaram se u dugokosu vilu,
na mahove u samog demona.
Jer ta sam i takva sam.
Žena, veštica i vila.
Nevina devojčica, kao otrov zla,
želje u čaroliju pretvaram.
Svakom po zasluzi - život me nauči tako !
Drugačije činiti, jadno je.
Jer onda čovek nisi,od krvi i mesa,
već jadnik izgubljenu vrtlogu bivstvovanja.
Bez imalo laži i prevare.
Pred oltarom istine
okajavam grehe počinjene i zamišljene,
molim se Bogu za sebe i moje urtobe plod.
Jer da ne bejah ja, ni njih bilo ne bi.
U tišini polumračne sobe,
hram gradim i auru da me štiti u samoći.
Luna mi jedini svedok.
Najda M.