Ja, čuvena brbljivica, smeško, dežurni pajac ...ponovo sam upala u zamku sopstvene duše. Potpetljala me, baš kad sam mislila da sam uhvatila dobar vetar i poletela medju zvezde, da srmom posutom niz put pevušeći ostavim još po neki trag.
Al' ne vredi, baš kad pomisliš da si najjači, kad ti se učini da u šakama držiš čvrsto sreću, na dlanovima Svet, nešto te trgne , ustukneš. Povučeš dizgine, zaustaviš onog belog vranca što te vukao napred svom snagom, a ti se osećala kao kraljica.
Tako je i noćas...čini mi se, do oblaka sam stigla, samo da dunem i oteram ih, jer mi nije do kiše noćas...Kad...eto je tuga...kopa, rije, tu duboko u meni. Kao kamen oko vrata vuče u bezdan. Probam da šapnem makar, ime od kog mi se zrno radosti zametne u srcu, pa nekako nikne sreća do zore. Teško, ali iščupam taj komadić veselja, da savladam dan.
Ali ne vredi...noćas pritiska nešto, teško, melanholičo. Obuzima me strah od nesanice, košmarnog sna...Pritiska kao stena, davi kao pobesnela plima, osećaj da je ovo još jedna od onih noći...Daleko je obala, još dalje zora...
Lek za dušu je samo jedan...Pustiti tišinu, ušuškati se u ćutanje i moliti se Andjelima, da ono najdraže bude tu i kad sam nema...
Najda M.
