ZOV
Pobegla od sebe,
prestala da budem Ti,
otišla tamo
gde noć nikad stizala nije.
Kroz pustinju koračala,
danom dužim od veka.
Vetar mi zatrpao tragove.
Sunce pržilo,
zrak mi probijao kosti.
I opet usahla nisam,
tebe puna.
Tako bih tačku da stavim na ovaj,
na svaki dosadan dan.
U san da uplovim,
obalu da ne nadjem.
Da me ne talasa oseka i plima.
Već da me ima tu gde su tvoje oči,
kad pobeći ne mogu zauvek.
Mesec volim.
Volela bih ga još jače,
samo da orosim stopala
srmom što je baca kroz mrak.
Magija u tami zri,
pod Zvezdama se roje snovi
od kojih živiš kad java zamre.
I ništa pomoglo nije,
opet sam postala Ti !
Čežnja vri u tišini.
Dok oazu tražiš,
da utoliš žedj.
Na vrh svih bregova stala sam,
kip čudesni, od mesa i krvi,
ne od kamena.
Opet ona ista žena,
što u begu nije pronašla spas.
I šta mi preostaje ?
Da pesmu gromku pevam,
dozovem noć.
Moć moja nije nastala
od slabosti drugih,
već od siline želje da imam ono
što svim srcem ljubim.
Kroz tamu ,
kroz osamu veću od pustinje,
vapi za tobom moj glas.
Čuješ li ?!
Najda M.
