MA...ŠTA KO MARI ?!
Proćerdan dan,
za sve novce u ništa.
Od razvigora u zoru,
do oluje pred suton,
smrsih sve misli,
spetljah korake.
Ne odoh nikuda,
ne stigoh nigde.
Osta tu ispod Neba,
piljeći u rojeve zvezda,
tražeći vodilju kroz bespuća.
Ni kompasa kroz vreme,
ni putokaza na raskršću.
Samo pitanja bez odgovora,
ćutanja u samoći.
Mesec se naherio,
srmu baca medju skrivalice.
Lice sklanjam,
otužno bez osmeha.
Davno sam ogledalo
od keženja iskrivila.
Zar je sve u lepoti ?
Kroz žaluzine virim u noć.
Možda otkrijem Svemira deo
za neko sutra.
Kad Svet sklopi oči,
pronadjem se.
Po duši prebiram
paperje neostvarenih želja.
U kovčežić slažem,
da ih pustim,
kad dobar vetar zamiriše.
Pakujem uspomene u sećanja.
One loše gužvam,
u zaborav bacam.
Dobrima se ponekad vratim,
malo radosti prošlosti ukradem.
Zviždućem tromo,
lenju pesmu.
Tek da sebe čujem da sam živa.
Tiho, da ne probudim noć.
Ma šta ko mari ...
Tuga moja do veka je moja.
I koga briga što me nesanica ispija.
Moja sreća se skriva,
na tamnoj strani Sveta,
gde Svetlost isijava
u senkama snova.
Najda M.
divno napisano.