SUŠA
U purpur obojena noć,
taktom mojih vena pulsira.
Vrelina čudna septembarska
obojena čežnjom.
Razgolićenih ramena,
bestidno gorda,
mirisom sedefne ruže
omamljujem te.
Prizivam pesmom ptice zlosrećnice.
Habam od dozivanja
promukli glas.
Sebe zavaravam
da sam tvoja slabost.
Samo ćeš odškrinuti
prašnjave žaluzine.
Proviriti u mrak,
aromom moje duše omamljen.
Zasijaće ti iskra u oku,
tako slična suzi bisernoj.
Odaće te uzdah,
dubok, gotovo oštar kao krik.
Al' izaći nećeš iz sobe,
u kojoj drobiš godine
ustajalih navika.
Loše su moje čini,
magija prokleto nemoćna
da te očara.
Strah od slobode,
teži je od okova svakodnevnice.
Spustićeš žaluzine,
kao zavesu posle još jednog
svršenog čina.
Maestro !
Bez aplauza,
da nju ne probudim,
otići ću osmeha punog gorčine.
Jer ugledah
sazveždje u tvom urokljivom pogledu.
Nema mi leka,do pijanstva
za vjek i vjekova.
Malo koktela radosti i bola
za laku noć,
za nesanice utopljene u dert golemi.
Ali ne mari.
Pesnici umiru sami.
Ma sve je dobro kad ništa ne košta!
Vazda je tuga bila džaba,
a sreća tako skupa.
I žignuće nas oboje,
kao pred nevreme,
ožiljak na srcima,
mnogo dublji od tetovaže,
što je za tvoje oči
neko urezao.
Ruža nezalivana ne miriše,
vene u pesku vremena,
zadojena slutnjom
da sve je uzalud.
I nema kiše,
u ovoj vreloj noći.
Ni kap iz tvojih izvora,
da me usahlu u život vrati.
Čudna neka suša septembarska.
Najda M.
