MASLINA
Pustila sam korenje.Sazrevam na obali kao stoletno stablo. Obasjana Suncem, šibana vetrovima, okupana talasima , hirovitom plimom zatočena, pokunjenom osekom ostavljena da sama brojim sate duge kao godine čekajući tebe da prodješ makar još jednom, dok me život ne saseče i ne utonem u večni mrak.
Čekam noć, da opustim grane ,njišem se slobodna i svoja, bez ljubopitljivih pogleda ljudi, koji zure, ne verujući da jedna maslina, tik uz obalu, odoleva i prkosi moru. Opet brojim sazveždja, radujem se Mesecu i pogled puštam do pučine nepregledne da te potraži u modrini mraka.Pevam pesmu za pesmom kao sirena, ne bi li te dozvala kapetane da svratiš, da ubereš pregršt ljubavi što je iz mene nicala svih ovih godina i iznikla u plod zreli, sav ispucao od silne želje da me probaš bar jednom. Nadam se, valjda već priviknuta da mi je život čekanje a nada jedini smisao, da ću ugledati jedra kako vetru u inat plove i čuti glas koji me gromko doziva, najavljujući dolazak.
Uzalud ...ladja kojom ti pobedjuješ gnev podivljalog mora, prevelika je za krhku obalu na kojoj usamljena čamim. Ali ipak, ako jednom zajedriš ovom stranom sna, približi se koliko možeš, da ti mahnem bar...Jer moje korenje je preduboko zašlo u samoću da joj se otrgnem.
Najda M.
