KAD SNOVI ZASVIRAJU...
Jedna sam od onih što znaju sanjati budni i zaći duboko u svet mašte medju drvorede i paprat čudesnih oblika. Oslušnuti huk šumskog potoka i na sred proplanka zasvirati po klaviru melodiju po partiturama svog srca.
Znam biti divlja, notama umesto reči, udaranjem po dirkama istresti sav bes trenutka u kom bi da nadjačam svoju nemoć da skrojim javu makar nalik snu.
Srećom...ne drži me dugo taj osećaj da krv zveri kroz vene teče. Kao bumerangom, vratim misli medju vetrove i osluškujem šušanj lišća u dubokoj šumi gde odjek moje duše kroz misao , do reči kao nežna sonata rasipa milinu i guši moje jecaje negde ispod kapaka skrivene.
Ipak...otrgne se po neka suza...i kao kristal po dirkama zazveči...nit tugovanka, nit radosnica. Suza, moja druga u snovima koje snivam dok svet život živi ...
Vetar pustim da razlista note , da u etar ponese paperje mojih osećaja, još uvek usplahirenih u nadanjima, da negde tamo postojiš, baš onakvim kakvog sam te srela jednom...
Ostala je mala luda zabluda , koja se u meni migolji, i tera me da sviram i kad bih vrištala od bola - da li su nam se pogledi zaista sreli , plavooka reko u zelenookom jezeru ?!
Oh, Bože...pa dan je...a ja sanjam, li sanjam...Možda je ovo pogrešan sat da se sniva...
Verovatno noć i tmina kriju tren sna u kom ću naći odgovore....
Najda M.