Ukrstiću ove Bogojavljenske noći
tugu iz oka i mesečinu.
Rasuću kristale niz obraze promrzle,
nek zveče kao praporci
u tišini nepodnošljivoj
dok mraz steže srce željno tvojih dlanova.
Noć bez vetra i pucketanja ogolelog granja,
sva osveštana i tiha,
neće da mi te nanese u san pomešan s javom
gde svaki šušanj po opalom lišću
na tvoj dolazak sluti...
Najda M.