Pogled kroz prozor u gustu maglu i kandelabre koji liče na odsjaj mesečine. Mala šansa da me sve to podigne iz tišine koju posvećujem pokajanju što sebi ne posvetih više vremena, da osetim glas srca i dodirnem rane duše. I okajavanje svega onoga što na greh liči, a možda je samo iskušavanje djavola u meni, jer niko nikada ne može za sebe reći sa sigurnošću da ima Gospoda u sebi onako kako to vera nalaže, jer i mi sami smo ili vera ili nevera...Neverujući ili verujući u sebe, hulimo ili uzdižemo Boga u sebi.
Teskoba u kojoj sam sada, kao u kakvoj ljušturi, dobro se utapa u maglu, jer postajem nevidljiva za druge , sem Gospodu i sebi. I težak je vazduh, vlažan i opor, oštar za moja nejaka pluća puna bola.Al' prija mi ta ovijenost i prikrivenost, gotovo nevidljivost za neki drugi svet. Moja tamna strana , neka ostane samo moja. Retko ko je može raumeti. Kroz nju proći moram da bi jednom dosegla svetlost koja nije na dohvat ruke, mada se čini da je u svakoj iskrici . Svetlost je u duši...i put do nje je maglovit, neravan i nepredvidljiv. Težak i pretežak za nežna stopala žene...No...baš to što sam žena, daje mi nadu da ću izdržati na tom putu traganja...
Jer žena Isusa rodi ...
Najda M.
