KATARZA - Najda M.

- Nije ovo pesma...već moje razmišljanje...

Nikad joj se nije dalo
da raširenih ruku ka meni potrči,
i probudi u meni blaženi osmeh zadovoljstva.
Uvek mi je kao senka, za petama.

Moja sreća...

Da li sam to ja njoj postala nedostižna,
koračajući kroz vreme hitro,
da mi život ne utekne ?
Jureći tako, ni tren da odvojim
osvrnem se i pozovem je da
uz rame sa mnom, zajedno putujemo kroz beskraj.

Jer, trenuci sreće tako su dragoceni...
a mi vremena nemamo...

Najda M.